На основу Амандмана LXXXII тачка б) ст. 5. и 6. на Устав Републике Српске, члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), Вијеће за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српске, на сједници одржаној 22. јуна 2016. године, д о н и ј е л о  ј е

О  Д  Л  У  К  У

           Утврђује се да члановима 4, 13, 17, 76, 83. и 138. Закона о полицији и унутрашњим пословима, који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на сједници одржаној 7. априла 2016. године, није повријеђен витални национални интерес бошњачког народа.  

О б р а з л о ж е њ  е

           Предсједавајућа Вијећа народа Републике Српске доставила је 23. маја 2016. године Уставном суду Републике Српске ‒ Вијећу за заштиту виталног интереса (у даљем тексту: Вијеће) акт број: 03.1/I-233/16 од 23. маја 2016. године којим се, сагласно захтјеву Клуба делегата бошњачког народа, тражи утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа у Закону о полицији и унутрашњим пословима, који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на сједници одржаној 7. априла 2016. године. Уз наведени акт достављен је предметни закон,  Одлука о покретању поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа број: 03.2-5-93/16 од 18. априла 2016. године, Образложење ове одлуке број: 03.2-5-93/16-1 од 25. априла 2016. године, те Амандмани са образложењем под бројем: 03.2-5-93/16-2 од 25. априла 2016. године, које је Клуб делегата бошњачког народа поднио на овај закон. У акту предсједавајуће Вијећа народа се наводи да је Народна скупштина Републике Српске на Једанаестој сједници, одржаној 7. априла 2016. године изгласала Закон о полицији и унутрашњим пословима број:  02/1-021-416/16, те је, сагласно Амандману LXXXII на Устав Републике Српске, овај закон достављен на разматрање Вијећу народа Републике Српске. Клуб делегата бошњачког народа је поменутим актом одлучио да покрене процедуру заштите виталног националног интереса бошњачког народа, јер сматра да је овим законом повријеђен витални национални интерес бошњачког народа. С обзиром на то да Вијеће народа Републике Српске није постигло сагласност свих клубова поводом предметног закона, као ни Заједничка комисија Народне скупштине и Вијећа народа, питање је прослијеђено Уставном суду Републике Српске ‒ Вијећу за заштиту виталног интереса да одлучи да ли је Законом о полицији и унутрашњим пословима повријеђен витални национални интерес бошњачког народа.

        Одлучујући о прихватљивости захтјева, Вијеће је на сједници одржаној 30. маја 2016. године донијело рјешење број УB-4/16 којим је утврђено да је прихватљив захтјев Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске за утврђивање повреде виталног националног интереса бошњачког народа у Закону о полицији и унутрашњим пословима, који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на сједници одржаној 7. априла 2016. године. Вијеће је, наиме, утврдило да су испуњене остале процесне претпоставке за прихватљивост захтјева, цијенећи чињенице да је обавјештење о покретању поступка за заштиту виталног националног интереса овом вијећу доставила предсједавајућа Вијећа народа Републике Српске, да је за одлуку о покретању поступка заштите виталног националног интереса гласало свих седам присутних чланова Клуб делегата бошњачког народа у Вијећу народа, да се о наведеном захтјеву бошњачког народа гласало по процедури за заштиту виталног националног интереса, те да није постигнута сагласност свих клубова у Вијећу народа, као ни сагласност Заједничке комисије Народне скупштине и Вијећа народа.

        Сагласно члану 50. став 2. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 114/12 и 29/13), Вијеће је 30. маја 2016. године, Клубу делегата српског народа и Клубу делегата хрватског народа у Вијећу народа Републике Српске, као и Народној скупштини Републике Српске доставило на одговор поменуто рјешење о прихватљивости захтјева Клуба делегата бошњачког народа. 

Клуб делегата српског народа и Клуб делегата хрватског народа у Вијећу народа Републике Српске, нису дали одговор на рјешење о прихватљивости захтјева.

        У одговору који је на рјешење о прихватљивости захтјева Клуба делегата бошњачког народа доставила Народна скупштина Републике Српске, поред указивања на поступак доношења предметног закона, образлаже се неоснованост захтјева поменутог клуба, тако што: сматрају да се овај захтјев, у погледу формалног аспекта, односи на апстрактну оцјену уставности, што не може бити предмет одлучивања у поступку заштите виталног националног интереса, те указује на одговор Народне скупштине на рјешење о прихватљивости који је дат у предмету овог суда број УВ-2/11; у погледу материјаноправног аспекта захтјева, сматрају да исти није утемељен на Уставу Републике Српске, односно да се оспорени закон темељи на Амандману XXXII на Устав Републике Српске тачка 2. и 10, којим је замијењен члан 68. Устава, те члану 70. став 1. тачка 2. Устава; предметне законске одредбе уређују питање организације и састава министарства унутрашњих послова; из образложења овог захтјева, у суштини, произлази да је незадовољство "ситуацијом на терену", без обзира на постојеће законско рјешење, разлог за подношење овог захтјева; у конкретном случају, покретање поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа представља злоупотребу овог уставног института; да се оспорене законске одредбе једнако односе и примјењују на све субјекте у истим ситуацијама, јер су анационалане и никога не доводе у дискриминирајући положај. Сагласно наведеном, предлаже се да Вијеће одбије захтјев Клуба делегата бошњачког народа.                                                                                                                                                         

        Чланом 4. Закона о полицији и унутрашњим пословима је прописано да структура полицијских службеника у Министарству треба да одражава националну структуру становништва према посљедњем попису (став 1) и да су запослени у Министарству, вршећи послове из своје надлежности, дужни да поштују људска права и слободе, без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовинско стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друге околности (став 2), као и да Министарство предузима мјере да би се промовисала равноправност жена и мушкараца у структури запослених (став 3), док граматички изрази употребљени у овом закону за означавање мушког и женског рода подразумијевају оба пола (став 4).

        Према члану 13. овог закона, директор руководи свим полицијским активностима као руководилац укупних оперативних послова у Министарству, врши, организује, усмјерава и контролише полицијске послове из члана 5. овог закона, за свој рад одговоран је министру и Влади (став 1), и да наведене послове врши непосредно и посредством за то надлежних руководилаца основних организационих јединица у сједишту и ван сједишта Министарства (став 2), има замјеника (став 3), док осталим пословима из чл. 5. и 6. овог закона руководе руководиоци основних организационих јединица из члана 10. став 2. овог закона и за свој рад су одговорни министру (став 4).  

        Чланом 17. овог закона је прописано да независни одбор из члана 16. овог закона именује Народна скупштина Републике Српске, а састоји се од два стално запослена припадника Министарства и пет чланова из реда грађана-угледних стручњака правних, криминалистичких и других друштвених наука, водећи рачуна о националној заступљености (став 1), чији чланови не могу бити лица против којих је изречена правоснажна пресуда за кривично дјело злоупотребе службеног положаја или друго кривично дјело са умишљајем и против којих су изречене дисциплинске мјере за теже повреде дужности (став 2), нити чланови политичких странака (став 3), док мандат чланова овог одбора траје четири године (став 4) и који, у складу са пословником о раду, бира предсједника, потпредсједника и секретара (став 5).   

        Према члану 76. овог закона, министар формира комисију за избор, водећи рачуна о националној заступљености (став 1), коју чине три полицијска службеника са чином самосталног инспектора и више, које предлаже директор, и два државна службеника запослена у Министарству, који имају најмање позицију вишег стручног сарадника и које предлаже министар (став 2), те да овом комисијом предсједава полицијски службеник са највишим чином (став 3) и да иста одлуке доноси већином гласова свих чланова (став 4). 

        Одредбама члана 83. овог закона је прописано да поступак избора полицијских службеника проводи комисија коју именује министар, водећи рачуна о националној заступљености (став 1), која се састоји од пет чланова од којих су три полицијска службеника са чином самосталног инспектора и вишим чином, које предлаже директор, и два државна службеника запослена у Министарству, који имају најмање позицију вишег стручног сарадника и које предлаже министар (став 2), да истом предсједава полицијски службеник са највишим чином (став 3), да комисија, у процесу избора полицијских службеника, може ангажовати и друга стручна лица потребних профила (став 4) и да закључком одбацује пријаве полицијских службеника који не испуњавају услове огласа и прописаног чина (став 5), док се избор полицијских службеника обавља посредством интервјуа и/или тестирања, након чега сваки члан комисије оцјењује полицијског службеника одређеним бројем бодова (став 6), те да предсједавајући комисије, након окончаног оцјењивања, одлуком утврђује ранг-листу полицијских службеника, коју објављује на огласној табли најкасније у року од три дана од дана доношења одлуке (став 7), као и да комисија ради на основу пословника о раду комисије (став 8). 

        Према члану 138. овог закона, полицијски одбор чини пет полицијских службеника, дипломираних правника са чином самосталног инспектора или главног инспектора (став 1), да директор предлаже министру десет полицијских службеника за кандидате за полицијски одбор, од којих министар предлаже Влади кандидате за именовање предсједника и четири члана полицијског одбора на мандат од четири године, са могућношћу другог узастопног мандата, водећи рачуна о националној заступљености (став 2), да члан полицијског одбора мора бити независан у свом раду и непристрасан (став 3) и може бити разријешен дужности прије истека мандата само по одлуци Владе због изузетних околности (став 4), те да се чланови полицијског одбора, након истека мандата или разријешења дужности, распоређују на радно мјесто у складу са стручном спремом и чином (став 5). 

        У поступку оцјењивања да ли је оспореним одредбама предметног закона дошло до повреде виталног националног интереса бошњачког народа Вијеће је имало у виду да је тачкама 2, 5. и 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, сигурност, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа, као и одредбу члана 70. став 1. тачка 2. Устава, према којој Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте.

        Вијеће је такође имало у виду да је заштита виталних националних интереса конститутивних народа утврђена чланом 70. Устава, који је допуњен Амандманом LXXВII на Устав Републике Српске, као принцип заштите одређеног круга колективних права, као што су остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у законодавним, извршним и правосудним органима власти, идентитет једног конститутивног народа, уставни амандмани, организација органа јавне власти, једнака права у процесу доношења одлука, образовање, вјероисповијест, језик, његовање културе, традиције и културно насљеђе, територијална организација, систем јавног информисања и друга питања која би се третирала као питања од виталног националног интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова делегата конститутивних народа у Вијећу народа. Поред тога, у конкретном случају релевантна је и одредба члана 5. став 1. алинеја 2. Устава, којом је утврђено да се уставно уређење Републике темељи на обезбјеђивању националних равноправности и заштити виталних националних интереса конститутивних народа.

        Чланом 97. Устава, којим је допуњен Амандманом LXXXV, утврђено је:

        "Конститутивни народи и група Осталих ће бити пропорционално заступљени у јавним институцијама у Републици Српској.

        Као уставни принцип, таква пропорционална заступљеност ће се базирати на попису из 1991. године, док се Анекс 7. у потпуности не проведе, у складу са Законом о државној служби Босне и Херцеговине. Овај општи принцип ће се прецизирати ентитетским законима. Ти закони ће утврдити конкретне рокове и регулисаће горе поменути принцип у складу са регионалном етничком структуром ентитета. 

        "Јавне институције", као што је поменуто у горњем тексту, су министарства у Влади Републике Српске, општински органи власти, окружни судови у Републици Српској, као и општински судови у Републици Српској ."    

         Разматрајући овај захтјев Вијеће је, прије свега, констатовало да је у Образложењу које је достављено уз Одлуку о покретању поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа наведено да Клуб делегата бошњачког народа сматра да одредбе чл. 4, 13, 17, 76, 83. и 138. Закона о полицији и унутрашњим пословима доводе до повреде виталног националног интереса бошњачког народа, јер нису у сагласности са чланом 97. Устава Републике Српске допуњеног Амандманом LXXXV, који гарантује поштовање принципа националне заступљености. Наиме, овај клуб сматра да је пропорционална национална заступљеност уставно и законско право бошњачког народа, те да је потребно, у циљу обезбјеђивања равноправности свих конститутивних народа и Осталих грађана у Босни и Херцеговини, поред општих услова запошљавања, обезбиједити и остварење наведеног уставног принципа. Поред тога, у Образложењу се наводи Одлука број: УВ-2/10 од 27. априла 2010. године, којом је утврђено да Законом о полицијским службеницима број: 01-102/10, који је Народна скупштина Републике Српске изгласала на 35. сједници, одржаној 25. јануара 2010. године, није повријеђен витални национални интерес конститутивног бошњачког народа, те да се у образложењу ове одлуке Вијеће позвало на Закон о министарским, владиним и другим именовањима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 41/03), који прописује, између осталог, механизме за обезбјеђивање адекватне заступљености представника конститутивних народа и представника из реда Осталих у регулисаним органима дефинисаним овим законом. Сходно наведеном, Клуб делегата бошњачког народа сматра да се предметним Законом о полицији и унутрашњим пословима, како је наведено, крши одредба члана 3. став 2. тачка Е) Закона о министарским, владиним и другим именовањима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 41/03). С тим у вези, у образложењу се наводе статистички подаци из Извјештаја о раду Министарства унутрашњих послова за период 2010 – 2015 године о запосленим Бошњацима, изражени у проценту, те закључује да је алармантан пад стопе запослености Бошњака у полицијским органима Републике Српске. 

        Полазећи од наведених одредби Устава, оспорених одредби Закона о полицији и унутрашњим пословима, те узимајући у обзир одговор Народне скупштина Републике Српске на рјешење о прихватљивости захтјева Клуба делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске, Вијеће је оцијенило да оспореним законским одредбама није повријеђен витални национални интерес бошњачког народа.

        Вијеће је, прије свега, оцијенило да наводи из достављеног образложења Клуба делегата бошњачког народа не указују на повреду ниједног од права из оквира заштите виталног националног интереса било којег конститутивног народа посебно утврђених чланом 70. Устава, који је допуњен Амандманом LXXVII на Устав Републике Српске. Ови наводи могу, евентуално, бити основ за покретање поступка апстрактне оцјене уставности Закона о полицији и унутрашњим пословима пред Уставним судом, јер се указује на уставно начело равноправности и једнакости грађана из члана 10. Устава Републике Српске. Наиме, подносилац захтјева, образлажући свој став о повреди виталног националног интереса бошњачког народа у овом закону, указује на ранији поступак који се пред Вијећем водио под бројем УВ-2/10 поводом захтјева овог клуба за покретање поступка заштите виталног националног интереса бошњачког народа у Закону о полицијским службеницима, те се наводи и Закон о министарским, владиним и другим именовањима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 41/03).            

        Одлуком овог вијећа број: УВ-2/10 од 27. априла 2010. године утврђено је да Законом о полицијским службеницима није повријеђен витални национални интерес конститутивног бошњачког народа. Вијеће је, наиме, оцијенило да се одредбе овог закона подједнако односе на сваког грађанина Републике Српске који конкурише на упражњено радно мјесто полицијског службеника који жели да заснује радни однос у Министарству унутрашњих послова Републике Српске, те да припадници ниједног конститутивног народа нису ни по којем основу доведени у неравноправан положај у поступку запошљавања, па тако ни по основу своје националне припадности. Овом одлуком Вијеће је такође оцијенило да се оспореним чланом 4. Закона о полицијским службеницима довољно и прецизно прописује обавеза надлежног министарства у погледу пропорционалне заступљености конститутивних народа у поступку запошљавања полицијских службеника, утврђене Амандманом LXXXV на Устав Републике Српске, а што је додатно разрађено и конкретизовано одредбама садржаним у поглављу В. Упражњена радна мјеста и запошљавање и у поглављу XIV. Прелазне и завршне одредбе, којим су прецизно утврђени рокови у којима треба да поступе надлежни органи министарства с циљем реализације одредаба овог закона, а које се односе на запошљавање полицијских службеника. Истовремено, Вијеће је имало у виду да оспорени закон у поглављу VII уређује поступак избора, именовања и разријешења директора и замјеника директора министарства и да се према члану 55. овог закона, избор, именовање и разрјешење наведених лица врши на начин прописан Законом о унутрашњим пословима, а све у складу са Законом о министарским, владиним и другим именовањима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 41/03), који прописује, између осталог, механизме за обезбјеђивање адекватне заступљености представника конститутивних народа и представника из реда Осталих у регулисаним органима дефинисаним овим законом (члан 3. ст. 1. и 2. тачка Е). 

        Приликом разматрања навода подносиоца захтјева да је оспореним законским одредбама повијеђен витални национални интерес бошњачког народа и да се припадници овог народа доводе у неравноправан положај тиме што је члановима 4, 13, 17, 76, 83. и 138. Закона прописан, поред осталих, принцип националне заступљености, тј. да структура полицијских службеника треба да одражава националну структуру становништва према посљедњем попису, те састав и избор чланова независног одбора, полицијског одбора, комисије за избор, као и избор полицијских службеника, Вијеће је оцијенило да се ниједном овом одредбом не даје предност неком конститутивном народу у односу на остале, нити се праве разлике међу њима, јер се једнако односе на све народе и грађане у Републици Српској. Ове одредбе, по оцијени Вијећа, према свом садржају не праве разлику по националном критерију међу субјектима, односно члановима регулисаних органа на које се односе, нити је прописана било каква забрана или немогућност да Бошњаци, исто као и припадници других народа, равноправно учествују у конкуренцији за обављање послова полицијског службеника, директора полиције, те члана неког од поменутих одбора или комисије за избор.   

        У погледу навода Клуба делегата бошњачког народа да је алармантан пад стопе запослености Бошњака у полицијским органима Републике Српске, Вијеће је оцијенило да се овакви наводи не могу довести у везу са институтом заштите виталног националног интереса конститутивних народа који је утврђен Уставом Републике Српске. Такође, Вијеће је оцијенило да Клуб делегата бошњачког народа наводећи разлоге због којих сматра да се оспореним одредбама повређује њихов витални национални интерес, у суштини износи претпоставке о могућим злоупотребама у примјени овог закона, при чему у смислу одредбе тачке 1. Амандмана LXXXVIII на члан 115. Устава Републике Српске питање примјене закона не спада у домен надлежности овог Вијећа.                                        

        Сагласно наведеном, Вијеће је оцијенило да оспорене одредбе Закона о полицији и унутрашњим пословима не представљају повреду виталног националног интереса ниједног конститутивног народа, у конкретном случају бошњачког конститутивног народа.

        На основу изложеног Вијеће је одлучило као у изреци ове одлуке.

        Ову одлуку Вијеће за заштиту виталног интереса донијело је у саставу: предсједавајући Вијећа проф. др Марко Рајчевић, предсједник Уставног суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Амор Букић, Златко Куленовић, Ирена Мојовић и академик проф. др Снежана Савић.