Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. октобра 2023. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 2. став 1. у дијелу који гласи: „...Босне и Херцеговине...“ и члана 3. у дијелу који гласи: “...без потребе за доношењем даљих одлука, закона, прописа или другог“ Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини („Службени гласник Републике Српске“ бр. 70/06 и 64/08).
О б р а з л о ж е њ е
Миленко П. Радић из Београда дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 1. у дијелу који гласи: „...Босне и Херцеговине...“ и члана 3. у дијелу који гласи: “...без потребе за доношењем даљих одлука, закона, прописа или другог“ Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини („Службени гласник Републике Српске“ бр. 9/02 и 64/08) (у иницијативи погрешно означено да се ради о Закону о спровођењу Одлуке о заштити националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини). Из навода иницијативе којима се образлаже оспоравање наведених одредаба Закона неспорно произлази да је у уводу иницијативе као једна од оспорених одредаба наведеног закона погрешно означена одредба члана 1, уместо члана 2. став 1. Закона о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Образлажући разлоге оспоравања давалац иницијативе износи мишљење да се Република Српска оспореним прописивањем, супротно Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и Уставу Републике Српске, добровољно одрекла својих ентитетских и националних права у корист стварања јединственог националног идентитета Босне и Херцеговине, без обавезе помињања националног идентитета Републике Српске и српског народа, те себи забранила доношење било каквих прописа или аката у вези с постојањем и/или утврђивањем националних, културно-историјских покретних, непокретних, материјалних и нематеријалних добара на својој територији. С тим у вези давалац иницијативе указује на одлуке Комисије за заштиту националних споменика Босне и Херцеговине од 17. септембра 2007. године и 20. априла 2013. године којим су, како наводи, црква у Чајничу са рукописним и штампаним књигама и збирком икона, те покретно добро - Чајничко јеванђеље које се чува у Музеју Цркве Успења Богородице и Цркве Вазнесења Христовог у Чајничу, проглашени за националне споменике Босне и Херцеговине. На основу изложеног предлаже да Суд утврди да су оспорене законске одредбе у наведеном дијелу неуставне.
С обзиром на адресу становања даваоца иницијативе од истог је затражено да Суду достави увјерење о држављанству, како би Суд, с обзиром на наведену адресу становања, утврдио постојање уставне легитимације за покретање поступка за оцјену уставности оспорених одредаба наведеног законa. Поред наведеног, од даваоца иницијативе је затражено да прецизира службено гласило у којем је објављен закон чије одредбе оспорава, као и да наведе конкретне разлоге оспоравања истог, те одредбе Устава Републике Српске за које сматра да су повријеђене и на којима заснива свој захтјев. Истовремено је упозорен да ће, уколико не поступи по наведеном, Суд донијети рјешење којим се иницијатива не прихвата.
Давалац иницијативе је у остављеном року доставио Суду поднесак у коме је навео да оспорава Закон о спровођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика установљене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, који је објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“ бр. 70/06 и 64/08. Поред тога, у поднеску истиче да је чланом 120. Устава Републике Српске, који је допуњен Амандманом XLII, утврђено да свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости, истовремено указујући и на то да овај члан Устава, те члан 4. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), као и члан 32. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14) овлашћују Уставни суд да може самоиницијативно покренути поступак за оцјењивање уставности и законитости оспорених одредаба наведеног закона, из истих разлога које је он навео у својој иницијативи. У поднеску се, такође, наводи и да је Комисија за очување националних споменика донијела преко 250 одлука за територију Републике Српске којим је, супротно Анексу 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и Одлуци о ратификацији Основног уговора између Босне и Херцеговине и Српске православне цркве, прогласила вишевјековна национална и идентитетска обиљежја једног народа или ентитета за националне споменике Босне и Херцеговине. С тим у вези указује да Српска православна црква, са сједиштем у Србији, иако ужива посебна права и заштиту као корисник и власник вјерских објеката и предмета у Босни и Херцеговини, сагласно одредбама члана 28. Устава Републике Српске, никада није била позвана да учествује у поступцима национализације културно-историјског добра Републике Српске и Српске православне цркве, односно проглашавања њених вјерских објеката и предмета за националне споменике Босне и Херцеговине. Закључно, у овом поднеску давалац иницијативе напомиње да је Основни уговор између Босне и Херцеговине и Српске православне цркве, након ратификације од 7. маја 2008. године, статусно изнад свих прописа на територији Босне и Херцеговине, као и да Република Српска, сагласно члану 5. и 120. Устава, гарантује остваривање и заштиту људских слобода и права у складу са међународним стандардима, те обезбјеђује заштиту виталних интереса конститутивних народа.
Анализирајући поднесену иницијативу Уставни суд је, као претходно питање у овом предмету, размотрио питање постојања овлашћења страног држављанина за иницирање поступка пред Уставним судом Републике Српске.
Наиме, да би се уставносудски спор могао водити потребно је утврдити да ли даваоци иницијативе имају процесноправни положај странке, односно субјекта овлашћеног за покретање поступка за оцјену уставности и законитости.
Уставом Републике Српске је утврђено: да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом (члан 16. став 1), да странци имају људска права и слободе утврђене уставом и друга права утврђена законом и међународним уговорима (члан 44), да свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости, да поступак пред Уставним судом могу, без ограничења покренути предсједник Републике, Народна скупштина и Влада, а остали органи, организације и заједнице под условима утврђеним законом, да Уставни суд може и сам покренути поступак за оцјењивање уставности и законитости (тач. 2, 3. и 4. Амандмана XLII, којим је допуњен члан 120. Устава Републике Српске).
Сагласно наведеним уставним одредбама, Уставни суд сматра да је право иницирања поступка за оцјену уставности и законитости прописа Републике Српске, на темељу одредаба тач. 2, 3. и 4. Амандмана XLII, којим је допуњен члан 120. Устава Републике Српске, резервисано искључиво за домаћа правна и физичка лица. Дакле, по оцјени овог суда, страна правна и физичка лица немају уставну легитимацију за покретање поступка за оцјену уставности и законитости било којег прописа Републике Српске, по било ком основу.
Стога је Уставни суд оцијенио да у конкретном случају не постоје процесне претпоставке за одлучивање по поднесеној иницијативи, те је на основу члана 37. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник“ 104/11 и 92/12) одлучио да дату иницијативу не прихвати.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-6/23
25. октобар 2023. године