Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а)  члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 8. септембра 2021. године, д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 16. став 1. Закона о  ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 64/02), у вријеме његовог важења, те члана 4. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 82/19).

О б р а з л о ж е њ е

Грозда Јаковљевић из Братунца дала је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности (у иницијативи погрешно наведено: уставности и законитости) члана 16. став 1. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 64/02) и члана 4. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 82/19), а све, како се наводи, у вези са чланом 112. ст. 1. и 2. Закона о стечају („Службени гласник Републике Српске“ број 16/16). Поступајући према налогу Суда да прецизира наводе из иницијативе, њен давалац истиче да оспорена одредба раније важећег Закона о ликвидационом поступку, као и оспорена одредба Закона о ликвидационом поступку који је на снази, упућују на примјену члана 112. ст. 1. и 2. Закона о стечају, због чега се извршни поступак не може водити док се ликвидациони поступак не оконча. Давалац иницијативе сматра да су примјеном члана 112. ст. 1. и 2. Закона о стечају, а по основу оспорених законских одредаба, од стране редовних судова у одређеним појединачним предметима, повријеђене одредбе чл. 10, 16, 50. и 54. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), те чл. 6. и 14. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода.

У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске истиче се неоснованост навода у иницијативи те наводи да је законодавац, у намјери да на цјелисходан начин регулише предметну материју, поступао у границама својих Уставом утврђених овлашћења.

Оспореним чланом 16. став 1. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 64/02) је прописано да се одредбе закона о стечајном поступку сходно примјењују и на поступак ликвидације, ако овим законом није другачије одређено.

Оспореним чланом 4. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 82/19) прописано је да се на рјешавање питања ликвидационог поступка која нису уређена овим законом сходно примјењују одредбе Закона о стечају, осим одредаба којима се уређује поступак реструктурирања, поступак реорганизације стечајног дужника, скупштина повјерилаца и одбор повјерилаца, побијање правних радњи, рочиште за главну диобу.

Суд је констатовао да је Закон о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 64/02) престао да важи осмог дана од дана објаве Закона о ликвидационом поступку у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 82/19 од 4. октобра 2019. године (члан 61. овог закона), као и да од престанка важења Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 64/02) до подношења иницијативе није прошло више од годину дана.

Такође, Суд је констатовао да је чланом 112. ст. 1. и 2. Закона о стечају („Службени гласник Републике Српске“ број 16/16) прописано да, након отварања стечајног поступка, стечајни повјериоци не могу против стечајног дужника тражити принудно извршење, нити тражити осигурање на дијеловима имовине која улази у стечајну масу, док се поступци из става 1. овог члана који су у току у вријеме отварања стечајног поступка прекидају.

Према члану 115. Устава Републике Српске, Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом.

Како из садржаја иницијативе и њене допуне произлази да давалац иницијативе не оспорава уставност члана 16. став 1. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 64/02) и члана 4. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 82/19), већ, у контексту њиховог нормирања,  поставља питање примјене члана 112. ст. 1. и 2. Закона о стечају у поступцима пред редовним судовима, Суд је утврдио да предметна иницијатива није утемељена на уставноправно релевантним разлозима. Разлози евентуалне неуставности члана 16. став 1. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 64/02) и члана 4. Закона о ликвидационом поступку („Службени гласник Републике Српске“ број 82/19) су, према мишљењу Суда, изведени посредним путем, а на основу правних посљедица до којих долази примјеном члана 112. ст. 1. и 2. Закона о стечају од стране редовних судова, због чега дата иницијатива не представља стварни захтјев за оцјену уставности у смислу надлежности Уставног суда из члана 115. Устава. 

С обзиром на то да, према члану 115. Устава, овај суд није надлежан да цијени посљедице практичне примјене закона, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио да не прихвати дату иницијативу.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и  судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.