Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. априла 2017. године, д о н и о  ј е

О Д Л У К У

 Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 15. став 1. и члана 18. Закона о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 90/16).

О б р а з л о ж е њ е

Приједлогом Синдикалне организације ЈУ Центар за социјални рад Бања Лука покренут је пред Уставним судом Републике Српске (у даљем тексту: Суд) поступак за оцјењивање уставности члана 15. став 1. и члана 18. Закона о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 90/16). Подносилац приједлога оспорава наведене одредбе Закона о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити у односу на чл. 10. и 110. Устава Републике Српске. У образложењу је наведено да су овим одредбама стручни радници који имају до 20 година радног искуства и који су засновали радни однос у установи социјалне заштите по тада важећим прописима о социјалној заштити и о раду, којима, како је наведено, није била прописана обавеза полагања стручног испита након одређеног приправничког стажа, доведени у неравноправан положај у односу на стручне раднике који имају 20 и више година радног стажа. Уз то, позивајући се на члан 110. Устава Републике Српске подносилац приједлога сматра да оспорене одредбе Закона имају ретроактивно дејство. С обзиром на то да је предметним законом одређен рок за полагање стручног испита и да могу настати одређене посљедице за стручне раднике, предложено је доношење одлуке Суда по хитном поступку.               

У одговору Народне скупштине Републике Српске наводи се: да подносилац приједлога на непотпун и погрешан начин тумачи уставне одредбе, на које се позива; да би се могло говорити о дискриминаторним елементима одређених одредби, мора постојати различит третман лица која се налазе у истим или сличним околностима; те да је основни разлог за оспорено нормирање цјелисходна процјена законодавца да су стручни радници обавезни да за рад у области социјалне заштите имају положен стручни испит. Притом, истиче се да је законодавац овлашћен да процјењује да ли, и у којој мјери, објективна различитост оправдава различито третирање у истој или сличној ситуацији, односно да права и обавезе одређених истоврсних или сличних група регулише на различит начин, ако за то постоје оправдани разлози. Уз то, сматрају да оспорене законске одредбе немају повратно дејство, како то наводи подносилац приједлога. Поред тога, у одговору се наводи да је неприхватљиво поређење оспорених одредби Закона са Законом о раду, као општим прописом, јер се у конкретном случају ради о материјалном пропису који, у општем интересу, прописује начин и поступак, те услове за рад у установама социјалне заштите. Истиче се да поднесени приједлог суштински одражава незадовољство његовог подносиоца са предметним законским рјешењем којим је регулисана релевантна материја, али да исти из тих разлога не може бити предмет оцјене пред Судом. Предлаже се да Суд одбије поднесени приједлог.    

Оспореном одредбом члана 15. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 90/16) прописано је да се у члану 93. у ставу 1. послије ријечи „заштите“ бришу ријечи „након обављања приправничког стажа“.

Оспореним чланом 18. овог закона је прописано да се послије члана 147. додаје нови члан 147а, који гласи:

"Стручни радници који имају 20 година радног искуства у области социјалне, породичне и дјечије заштите, а нису положили стручни испит до дана ступања на снагу овог закона обавезни су, у складу са одредбама члана 93. Закона, да полажу стручни испит уз приложену потврду о радном искуству у струци (став 1). Стручни радници из става 1. овог члана дужни су да положе стручни испит у року од шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона (став 2). Стручни испит нису дужни да полажу стручни радници запослени у установама социјалне заштите који имају најмање 20 година радног искуства у струци у области социјалне, породичне и дјечије заштите (став 3). Стручним радницима који су положили стручни испит за рад у органима републичке управе до ступања на снагу овог закона признаје се тај испит као стручни испит у области социјалне заштите (став 4)."                      

Одредбама Устава Републике Српске у односу на које подносилац приједлога оспорава наведене одредбе Закона о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити утврђено је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки  пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), те да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство и да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110).

Осталим одредбама Устава које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјењивање уставности оспорених одредби Закона утврђено је да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), те да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, систем јавних служби, радне односе, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, у складу са Уставом (тач. 11. и 12. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава).

Оцјењујући основаност разлога садржаних у приједлогу, Суд је утврдио да је Законом о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 90/16)  уређен систем социјалне заштите, носиоци, корисници и права корисника социјалне заштите, поступак и услови за остваривање права, дјелатност установа социјалне заштите, самостално обављање послова у области социјалне заштите, финансирање, надзор и друга питања од значаја за функционисање и остваривање социјалне заштите грађана (члан 1). У оквиру регулисања функционисања установа социјалне заштите (чл. 80. до 98) прописано је да послове социјалне заштите у установама социјалне заштите обављају стручни сарадници и радници на осталим пословима социјалне заштите (члан 90), те је предвиђен степен и врста школске спреме стручних радника. Одредбама члана 93. овог закона је прописано да стручни радници запослени у установама социјалне заштите полажу стручни испит за рад у области социјалне заштите (став 1) пред комисијом коју рјешењем именује министар (став 2) и утврђује накнаду за рад исте (став 3), да трошкове полагања стручног испита, који су приход буџета Републике, сноси подносилац захтјева (став 4), чију висину утврђује министар (став 5), те да министар доноси правилник о полагању стручног испита у области социјалне заштите у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 6), а којим се прописују услови и начин обављања приправничког стажа, поступак и програм полагања стручног испита за стручне раднике за рад у области социјалне заштите (став 7). Оспореним чланом 18, тј. чланом 147а прелазних и завршних одредби Закона, регулисано је да су стручни радници, који имају до 20 година радног искуства у области социјалне, породичне и дјечије заштите, а нису положили стручни испит до дана ступања на снагу овог закона, обавезни, у складу са чланом 93. Закона, да полажу стручни испит уз приложену потврду о радном искуству у струци, у року од шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона, те да стручни радници који имају најмање 20 година радног искуства у струци у области социјалне, породичне и дјечије заштите нису дужни полагати тај испит, док се стручним радницима који су положили стручни испит за рад у органима републичке управе до ступања на снагу овог закона признаје као стручни испит у области социјалне заштите.

 Полазећи од наведеног Суд је оцијенио да оспорене одредбе члана 15. став 1. и члана 18. Закона о измјенама и допунама Закона о социјалној заштити нису несагласне са уставним начелом равноправности и једнакости пред законом из члана 10. Устава. Наиме, законодавац је, по оцјени Суда, овлашћен да уређује систем у области радних односа и социјалне заштите, што подразумијева да пропише, поред услова у погледу степена образовања и занимања стручних радника, и положен стручни испит након обављеног приправничког стажа, као и обавезу каснијег полагања стручног испита за рад у области социјалне заштите. Наиме, Суд је оцијенио да је начин на који је оспореним одредбама Закона прописана обавеза полагања стручног испита, односно да стручни радници запослени у установама социјалне заштите који имају најмање 20 година радног искуства у струци у области социјалне заштите нису дужни да полажу стручни испит, те да се стручним радницима који су положили стручни испит за рад у органима републичке управе до ступања на снагу овог закона признаје тај испит као стручни испит у области социјалне заштите, ствар законодавне политике и разлога цјелисходности, које Суд, сагласно члану 115. Устава Републике Српске, није надлежан да оцјењује. Према томе, оспорене одредбе Закона једнако се односе на све запослене стручне раднике у установама социјалне заштите који се налазе у истој или сличној ситуацији, а уставни принцип једнакости из члана 10. Устава не подразумијева једнакост у апсолутном смислу те ријечи, нити значи прописивање истих услова за све, већ гарантује једнакост оних који се нађу у истој или сличној правној ситуацији. На основу наведеног Суд је оцијенио да је законодавац сагласно наведеним уставним овлашћењима, у оквиру прелазних и завршних одредби, уредио затечену правну ситуацију у вријеме доношења Закона, којом се искључиво регулише полагање стручног испита стручних радника који су обављали послове социјалне заштите на дан ступања на снагу Закона. У погледу навода из приједлога да оспорене одредбе Закона имају повратно дејство, Суд је оцијенио, с обзиром на то да је у поступку утврђено да Законом није прописано повратно дејство оспорених одредби, као и да оне такво дејство немају, да оваквим нормирањем није повријеђен члан 110. Устава Републике Српске.          

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.