Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. јануара 2017. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за  оцјењивање уставности члaна 43. став 3, члана 45. став 3. и члана 47. ставови 1. и 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11).

О б р а з л о ж е њ е

            Љубомир Сандић из Српца дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 47. ст. 1. и 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11). Давалац иницијативе наводи да одредба става 1. члана 47. овог закона, која прописује да се годишњи лични коефицијент утврђује тако што се укупан износ плата за сваку календарску годину, подијели са просјечном годишњом платом за СР БиХ и Републику Српску за исту календарску годину, узрокује дискриминацију и неравноправан положај лица која у току календарске године нису остварила свих дванаест плата. Наиме, примјеном оваквог начина обрачуна, лица која нису примила дванаест плата у току једне године имаће мањи лични годишњи коефицијент од лица која су остварила сва мјесечна примања по истом основу. Давалац иницијативе сматра да би разлози неравноправности и дискриминације били отклоњени уколико би се годишњи лични коефицијент обрачунавао тако што би се укупан износ примљених плата, умјесто са просјечном платом за цијелу годину, подијелио са просјечном платом за стварни период у коме су исте реализоване.

Поред овога, истиче да прописивање из става 5. члана 47, према коме годишњи лични коефицијент може бити највише четири, доводи осигуранике са већим годишњим примањима у неравноправан и дискриминишући положај у односу на осигуранике који су остваривали нижа годишња примања и чији лични годишњи коефицијент не прелази четири. Наиме, приликом одређивања висине пензије за лица са оствареним нижим примањима у обзир се узима цјелокупан износ остварених годишњих плата и уплаћених доприноса, што није случај код истоврсног обрачуна када су у питању осигураници са оствареним вишим примањима, јер, због законског ограничења горње вриједности предметног коефицијента, укупни износи њихових остварених плата и уплаћених доприноса не могу бити узети у обзир.   

 Имајући у виду изложено, давалац иницијативе предлаже да Суд утврди да је оспорено прописивање члана 47. ст. 1. и 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању у супротности са Преамбулом и члановима 5, 10, 50, 54. и 56. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), те чланом 14. Европске конвенције о људским правима и основним слободама (у даљем тексту: Конвенција), чланом 1. Протокола 1 уз Конвенцију, као и Протоколом 12 уз Конвенцију. 

Србољуб Шеховац, кога заступа Ненад Живковић, адвокат из Зворника, дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 43. став 3. и члана 45. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11). У иницијативи и поднеску којим је иста прецизирана наведено је да је висина пензије даваоца иницијативе, иако је пензионисан са више од 47 година радног стажа, одређена на основу радног стажа у трајању од 40 година, због чега је доведен у неравноправан положај у односу на адресате члана 142. оспореног закона. Наиме, члан 142. Закона дозвољава поновно одређивање висине пензије кориснику старосне или инвалидске пензије који је, након признавања овог права, навршио најмање годину стажа осигурања, док се осигураницима који су навршили стаж осигурања са увећаним трајањем, за вријеме радног односа, овај стаж не узима у обзир. С обзиром на изложено истиче се да је одређивање висине пензије на описани начин у супротности са чланом 68. став 1. тач. 5. и 12. Устава, те Законом о раду. У накнадном поднеску који је Суду самостално упутио давалац иницијативе наводи се да би неравноправност између лица која су остварила стаж осигурања са увећаним трајањем и других осигураника, а која је узрокована брисањем члана 45. став 3. Закона, била отклоњена поновним уграђивањем ове одредбе у законски текст.

Србољуб Шеховац из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 47. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11). Давалац иницијативе сматра да је оспорена одредба Закона у супротности са чланом 68. став 1. тач. 5. и 12. Устава, јер се њеном примјеном осигураницима који нису остварили примања по основу плате за цијелу календарску годину признаје нижи лични годишњи коефицијент него осигураницима који су реализовали свих дванаест мјесечних примања по овом основу. У циљу усаглашавања оспорене законске одредбе са Уставом, предложена је њена конкретна измјена.

Сагласно члану 9. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/12, 29/13 и 90/14), Суд је рјешењем број У-40/16 од 28. децембра 2016. године одлучио да споји поступке по иницијативама бр.  У-40/16, У-54/16 и У-107/16, те да води јединствен поступак под бројем У-40/16.

Имајући у виду да је, прије давања иницијатива Суду, Законом о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 103/15), између осталог, брисан оспорени члан 45. став 3, односно мијењан оспорени члан 47. став 1. Закона, а да од ових измјена до давања иницијатива није протекло више од годину дана, Суд је, у складу са чланом 3. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), оспорене одредбе члана 45. став 3. и члана 47. став 1. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11) разматрао у вријеме њиховог важења.

Оспореним чланом 43. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11) (у даљем тексту: Закон) прописано је да се старосна граница из става 1. овог члана може снижавати највише до 55 година живота.

Оспореним чланом 45. став 3. Закона прописано је да, изузетно од најдужег пензијског стажа из става 2. овог члана, осигуранику који остварује право на старосну пензију у складу са чланом 42. став 1. овог закона пензијски стаж може бити дужи за стаж осигурања остварен у периоду између датума навршења 40 година пензијског стажа и датума навршења година живота, као услова за остваривање права из члана 42. став 1. односно члана 178. став 1. овог закона.

Оспореним чланом 47. Закона прописано је да се годишњи лични коефицијент утврђује тако што се укупан износ плата, односно  основица осигурања осигураника, почев од 1. јануара 1970. године до године остваривања права, изузимајући 1992. и 1993. годину, за сваку календарску годину подијели са просјечном годишњом платом у СР БиХ, односно Републици за исту календарску годину (став 1), као и да годишњи лични коефицијент може износити највише четири (став 5).

Поступајући у конкретној уставноправној ствари Суд је утврдио да је о уставности оспорених одредаба Закона рјешавао у раније вођеним поступцима. Наиме, Рјешењем број У-19/13 од 19. марта 2014. године Суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 43. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11 и 82/13) сматрајући да је утврђени начин снижавања старосне границе за стицање права на старосну пензију осигуранику коме се стаж осигурања рачуна са увећаним трајањем прописан сагласно уставном овлашћењу Републике да уређује систем у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, док је одређивање начина снижавања и година живота до којих се може снижавати старосна граница ствар законодавне политике.

Такође, Рјешењем број У-56/12 од 19. фебруара 2014. године („Службени гласник Републике Српске“ број 14/14), Суд, између осталог, није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 47. став 1. и члана 45. став 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11), јер је, поред другог, утврдио да је законско прописивање начина обрачуна висине старосне пензије и годишњег личног коефицијента засновано на уставном овлашћењу из  члана 49. ст. 1. и 2. Устава и тачке 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава, као и да је начин на  који ће ова питања бити уређена, одраз цјелисходне процјене законодавца с обзиром на то да Устав не утврђује непосредно права по основу пензијског осигурања.

Надаље, Рјешењем број У-20/12 од 26. јуна 2013. године („Службени гласник Републике Српске“ број 60/13) Суд није прихватио иницијативу за оцјену уставности, између осталог, и члана 47. став 5. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11), цијенећи да је оспорено прописивање сагласно овлашћењима законодавца из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава да уреди и обезбиједи систем у области социјалног осигурања, те да је исто ствар законодавне политике коју Уставни суд, сагласно одредби члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује.

С обзиром на наведено, Суд је на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио да  не прихвати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 43. став 3, члана 45. став 3. и члана 47. ст. 1. и 5.  Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 134/11), јер је већ одлучивао о истој ствари.

С обзиром на надлежност Уставног суда из члана 115. Устава, Суд није посебно разматрао наводе подносиоца иницијативе према којима се захтијева „оцјена уставности укидања члана 45. став 3. Закона, односно да је потребно да се члан 45. став 3. Закона поново врати, тј. да се брише члан 5. Закона о измјенама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању“.

Такође, сагласно члану 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени међусобну сагласност појединих закона, па тако ни усаглашеност оспореног закона са Законом о раду, нити је у надлежности Суда да законодавцу налаже конкретне интервенције у погледу појединих легислативних рјешења.       

           На основу изложеног одлучено је као у  диспозитиву овог рјешења.

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.