Уставни суд Републике Српске, на основу одредби члана 115. Устава Републике Српске и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26.октобра 2016. године, д о н и о ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 11. Закона о судовима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12  и  44/15).

О б р а з л о ж е њ е

Удружење грађана „Савјест“ из Бање Луке дало је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за оцјену уставности члана 11. Закона о судовима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 44/15). Давалац иницијативе сматра да оспорена законска одредба није у сагласности са чланом 7. Устава Републике Српске (који је мијењан Амандманом LXXI), а у вези са чланом 49, а посебно са ставом 1. тог члана Устава. У образложењу се наводи да се оспореном законском одредбом члана 11. став 1. Закона идентично уређује материја службеног језика и писма, која је утврђена цитираном одредбом Устава. Давалац иницијативе је мишљења да се предметним законом може уредити искључиво питање службеног језика и писма других језичких група, односно материја утврђена чланом 7. став 2. Устава Републике Српске, али не и материја утврђена чланом 7. став 1. Устава Републике Српске. Осим тога је, по мишљењу даваоца иницијативе, оспорено законско рјешење, којим је према одредби члана 11. став 2. Закона, судији и предсједнику вијећа дато право да одлучују о језику који ће се користити у поступку пред судом, у супротности са поменутим одредбама Устава. Иницијативом се тражи поступање суда и у односу на одредбе члана 115. Устава Републике Српске.

Разматрајући дату иницијативу Уставни Суд је на сједници одржаној 23. децембра 2015. године рјешењем покренуо поступак за оцјену уставности члана 11. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 44/15).

            Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на рјешење о покретању поступка.   

Оспореним чланом 11. Закона о судовима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12 и 44/15) прописано је да су службени језици који се користе у судовима језик српског, језик бошњачког и језик хрватског народа, а да су службена писма  ћирилица и латиница (став 1), да суд води поступак и доноси одлуке на језику на којим се служи судија у поступку или језику који одреди предсједник вијећа, с тим да ће се странки на њен захтјев обезбиједити превод на рочишту или превод одлуке суда на језик којим се странка служи у поступку, и то: у кривичном поступку – на трошак суда, а у свим осталим поступцима – на трошак странке (став 2) и да странке могу писмена да упућују суду на било којем од службених језика (став 3). 

Одредбом члана 7. став 1. Устава Републике Српске (која је замијењена Амандманом LXXI) на коју указује иницијатива, утврђено је да су службени језици Републике Српске језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа, да су службена писма ћирилица и латиница. Чланом 49. Устава, на који, такође, указује иницијатива, утврђено је да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом (став 1), да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (став 2).

У поступку оцјене уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду да је одредбом члана 7. Устава прописано да су на подручјима гдје живе друге језичке групе, у службеној употреби и њихови језици и писма, на начин одређен законом (став 2). Суд је имао у виду да Устав гарантује да су сви у Републици Српској равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки  пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10) и да се Уставом свима гарантује слобода изражавања националне припадности, културе и право употребе свог језика и писма (члан 34. став 1). Такође, тачком 2. Амандмана LVII на члан 49. Устава извршена је допуна, тако да се одредбе чланова 10. и 34. Устава о правима и слободама грађана третирају као одредбе о људским правима и основним слободама и да се односе на све, а не само на грађане.

 Осим наведених одредби, Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима уређују законом (члан 122).

Полазећи од наведеног Суд је утврдио да је законодавац, сагласно овлашћењу из члана 122. Устава, Законом о судовима Републике Српске уредио организацију, надлежност и функционисање основних судова, окружних судова, окружних привредних судова, Вишег привредног суда и Врховног суда Републике Српске (члан 1).  

Суд је стао на становиште да се тиме што је законодавац прописао идентичан садржај одредбе члана 11. став 1. Закона о судовима Републике Српске са садржајем одредбе члана 7. став 1. Устава не умањује нити спречава остваривање права грађана гарантованих чланом 49. Устава и осталим наведеним члановима Устава.  

Имајући у виду гаранције из члана 10. и 34. став 1. Устава, Суд је оцијенио да прописивање одредбама члана 11. Закона о судовима Републике Српске не представља повреду члана 7. Устава Републике Српске, а у вези са чланом 49. Устава, како то сматра давалац иницијативе. Одредбом члана 11. став 1. Закона о судовима Републике Српске уређен је начин службене употребе језика и писма, тако да су службени језици који се користе у судовима језик српског, језик бошњачког и језик хрватског народа, а службена писма су ћирилица и латиница. Остале одредбе члана 11. Закона, којима се прописује да суд води поступак и доноси одлуке на језику којим се служи судија у поступку или језику који одреди предсједник вијећа, с тим да ће се странки на њен захтјев обезбиједити превод на рочишту или превод одлуке суда на језик којим се странка служи у поступку и то у кривичном поступку - на трошак суда, а у свим осталим поступцима на трошак странке (став 2), те да странке могу писмена да упућују суду на било којем од службених језика (став 3), управо обезбјеђују грађанима, односно свима у Републици Српској остваривање права гарантованих чланом 7. и чланом 34. став 1. Устава.        

На основу наведеног Суд је оцијенио да је законодавац поштовао гаранције из члана 7, као и члана 34. став 1. Устава о слободи свих да изражавају националну припадност и културу, да се свима гарантује право употребе свог језика и писма, те да су те гаранције, у складу са чланом 49. Устава, управо обезбијеђене на начин како је то прописано чланом 11. Закона о судовима.

          По оцјени Суда, наводи даваоца иницијативе који се односе на одредбе члана 115. Устава Републике Српске нису релевантни за одлучивање у овом предмету.                              

          На основу изложеног Суд је донио рјешење као у  диспозитиву.

          Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.