Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д)  Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28 септембра 2016. године,  д о н и о  је

 О Д Л У К У

   Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 2. Правилника о допуни Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске“ број 47/15).

О б р а з л о ж е њ е

   „Donex“ d.o.o. из Брчког, „Etranger“ d.o.o. из Зворника, „Гранини“ д.о.о. из Модриче и „Саша и Мими“ д.о.о. из Бијељине поднијели су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за оцјењивање уставности и законитости члана 2. Правилника о допуни Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске“ број 47/15), који је донио министар пољопривреде, шумарства и водопривреде у Влади Републике Српске. По мишљењу предлагача, оспорена одредба предметног правилника није у сагласности са чланом 49. став 2. тачка ж) Закона о храни („Службени гласник Републике Српске“ број 49/09), којим је прописано које податке мора садржавати декларација на храни која се ставља у промет, односно овим законом није предвиђено, као у оспореном члану 2. Правилника, да на декларацији може бити наведен само један увозник. Тиме је, како се истиче, нарушено начело законитости из члана 108. Устава, према којем прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом. У приједлогу се такође износи став да оспорена норма овог правилника има директан утицај на субјекте који се баве увозом хране, као и на тржиште хране у Републици Српској и Босни и Херцеговини, јер онемогућава слободно тржиште, слободно кретање робе, капитала и услуга, како је то гарантовано Уставом Републике Српске. Сходно наведеном, предлаже се да Суд утврди да оспорена одредба Правилника о допуни Правилника о декларисању хране није у сагласности са Уставом и Законом о храни.

 У одговору који је на приједлог доставило Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде наводи се да из смисла и правног тумачења члана 49. став 4. тачка ж) Закона о храни, као и члана 7. став 1. тачка з) Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске“ бр. 82/10 и 47/15) јасно произлази да је и овим законом и наведеним правилником прописано да декларација код увезене хране треба да садржи име и адресу једног увозника, а не како то предлагачи погрешно тумаче, да према овом закону декларација може да садржи називе и адресе више увозника. Доносилац оспореног правилника истиче да је термин „увозник“ употријебљен у једнини и у Закону и у Правилнику, из чега произлази потпуна усаклађеност Правилника, као подзаконског акта, са Законом о храни. Сходно наведеном, како се даље наводи, оспореним ставом 3. члана 7. Правилника само се додатно појашњава одредба из става 1. тачка з) овог члана, како би било јасније да се ради о једном увознику који предметну храну ставља на тржиште. Коначно, у одговору се указује на то да је разлог због којег и Закон и Правилник прописују да декларација може садржавати назив само једног увозника који предметну храну ставља на тржиште је да се обезбиједи могућност праћења слиједа робе и увозника, а тиме и одговорност онога ко је робу ставио у промет, што не би било могуће уколико се на декларацији налазе имена већег броја увозника одређене хране. Овакво рјешење је, по мишљењу доносиоца оспореног акта, у потпуности сагласно и члану 53. Устава, којим је утврђено да Република обезбјеђује заштиту потрошача.   

Правилник о допуни Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске“ број 47/15) донио је министар пољопривреде, шумарства и водопривреде на основу члана 52. и члана 63. став 1. тачка з) Закона о храни („Службени гласник Републике Српске“ број 49/09) и члана 82. став 2. Закона о Републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12 и 121/12). Оспореним чланом 2. овог правилника прописано је да се у Правилнику о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске“ број 82/10) у члану 7. послије става 2. додаје став 3. који гласи: "Под увозником из става 1. тачка з) овог члана сматра се само један увозник који предметну храну ставља на тржиште Републике Српске". Досадашњи ст. 3. и 4. постају ст. 4. и 5.

Према члану 7. став 1. тачка з) Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске“ број 82/10) код увезене хране декларација упаковане хране треба да садржи, осим назива и адресе произвођача, пун назив и адресу сједишта увозника, земљу поријекла и земљу из које је храна увезена.   

У поступку оцјењивања уставности и законитости оспореног члана 2. Правилника о допуни Правилника о декларисању хране Суд је имао у виду да према одредбама тачака 6, 13. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, тржиште и планирање, заштиту животне средине, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога у конкретном случају релевантне су и одредбе члана 53. Устава, према којем Република обезбјеђује заштиту потрошача, као и члана 108. став 2. Устава, којим је  утврђено да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

У складу са наведеним уставним овлашћењима, Законом о храни уређени су права и одговорности надлежних органа у вези са храном и храном за животиње која је произведена у Републици Српској или увезена и стављена у промет у Републици Српској, основ и захтјев за висок ниво заштите, хигијене, квалитета и здравствене исправности хране и хране за животиње, обавезе субјеката у пословању са храном, као и друга питања од значаја за регулисање ове области. Тако је, поред осталог, чланом 49. овог закона уређено декларисање или означавање хране тако што је прописно да храна која се ставља у промет у Републици мора имати декларацију (став 1), да декларација подразумијева да производи које субјекат у пословању храном ставља у промет у оригиналном паковању морају на омоту, етикети или затварачу имати трговачку ознаку, заштитни знак, назив марке, симбол који се односи на храну, писане ознаке и документацију која прати или се односи на ту храну (став 2), те да декларација за увозне производе, поред осталог, обавезно мора садржавати, поред назива произвођача, име и адресу увозника и земљу поријекла хране (став 4. тачка ж). Осим тога, чланом 52. овог закона је дато овлашћење министру пољопривреде, шумарства и водопривреде да уз прибављено мишљење Министарства здравља, доноси правилник којим прописује садржај, начин декларисања или означавања, презентације и рекламирања хране.

Поред тога, чланом 69. ст. 1. и 2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске" бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16 и 57/16) прописано је да органи управе доносе правилнике, наредбе и упутства и друге опште акте, да се правилником разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе, док према члану 70. истог закона, органи управе могу доносити прописе из члана 69. овог закона само када су за то изричито овлашћени законом или прописом Владе (став 1.). Према члану 82. став 2. истог закона, министар предстваља министарство, доноси прописе и рјешења у управним и другим појединачним стварима, одлучује о правима и дужностима запослених у министарству и одлучује о другим питањима из дјелокруга министарства.

Имајући у виду наведене законске одредбе, Суд је оцијенио да је министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, у складу са законским овлашћењима донио предметни правилник, којим је, са циљем обезбјеђења заштите потрошача, као и спровођења релевантних одредаба Закона о храни, поближе регулисао садржај, начин декларисања и означавања хране, презентације и рекламирања хране, хранљиве вриједности хране и др. Између осталог, чланом 7. овог правилника прописан је садржај декларације, односно одређено је које податке треба да садржи декларација упаковане робе, те је тачком з) става 1. и ставовима 2. и 3. овог члана регулисано који подаци морају бити наведени на декларацији увезене хране.

Оцјењујући начин на који су оспореном одредбом овог правилника регулисани предметни правни односи, Суд је утврдио да оваквим нормирањем није дошло до повреде начела законитости из члана 108. став 2. Устава Републике Српске, односно да овакво нормирање није у несагласности са чланом 49. став 2. тачка ж) Закона о храни, како то сматрају предлагачи. По оцјени Суда, из релевантног дијела законске формулације овог члана, који гласи "... име и адреса увозника..." јасно произлази да је законодавац имао у виду да се на декларацији увезене хране наводи податак о једном увознику који одређену храну пласира на тржиште Републике Српске. То, дакле, не значи да само један субјекат може да се појави као увозник одређене врсте хране, већ да само један од њих, односно онај који је конкретну храну увезао, мора бити наведен на декларацији. Сходно наведеном, Суд је оцијенио да није супротно наведеној законској одредби прописивање из члана 2. Правилника о допуни Правилника о декларисању хране, према којем се под увозником из става 1. тачке з) члана 7. основног текста овог правилника сматра само један увозник који предметну храну ставља на тржиште. Оваквим нормирањем, по оцјени Суда, нису нарушене ни уставне гаранције о слободном привређивању и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици, како је то наведено у приједлогу, већ напротив, да је у функцији сигурности тржишта и привређивања, као и заштите права потрошача.

Поред наведеног, Суд указује на то да евентуалне недоумице и проблеми приликом примјене и тумачења оспорене одредбе у пракси, а које индиректно произлазе из навода предлагача, нису од утицаја на оцјену уставности и законитости предметне норме.

С обзиром на то да је чланом 3. став 3. Правилника о измјенама Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске" број 59/16), који је ступио на снагу 27. јула 2016. године, брисан став 3. члана 7. Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске" бр. 82/10 и 47/15), а који је у суштини оспорени члан 2. Правилника о допуни Правилника о декларисању хране („Службени гласник Републике Српске“ број 47/15), Суд је оспорену одредбу члана 2. овог правилника оцијенио у вријеме њеног важења.

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.