Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' број 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 7. септембра 2016. године,    д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

     Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности чланова 11. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” број 95/11).

О б р а з л о ж е њ е

       Душко Ђерић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности чланова 11. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” број 95/11). У иницијативи и допуни иницијативе наводи се да је оспореним законским одредбама нарушено право својине које је гарантовано чланом 56. Устава, затим начело равноправности и једнакости пред законом из члана 10. Устава, као и члан 54. Устава, према којем сви облици својине имају једнаку правну заштиту. Поред тога, давалац иницијативе сматра да је оспорено прописивање супротно и преамбули Устава Републике Српске, која садржи гаранције заштите људских права. У иницијативи се такође истиче да примјена предметних законских одредаба онемогућава враћање национализованих непокретности грађанима, те се износи став да ове непокретности не би смјеле бити предмет преноса, отуђивања или другог вида располагања до доношења прописа о реституцији. Образлажући овакав став, давалац иницијативе износи лични примјер у којем наводи да је насљедник ранијег власника некретнина које су биле предмет национализације и које до усвајања оспореног Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима нису могле бити прометоване док се не ријеши питање реституције, али да су се усвајањем оспорених законских рјешења стекли услови да Република располаже овим непокретностима и тако осујети његово право на враћање имовине која је одузета без накнаде. Поред тога, давалац иницијативе указује на то да су вјерским заједницама на подручју општине Бања Лука, као и физичким лицим у неким другим општинама, враћене национализоване непокретности, те у овој чињеници налази повреду начела равноправности и једнакости субјеката права, приликом примјене оспорених законских одредаба. Сходно наведеном, предлаже да Суд утврди да предметне одредбе Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

    Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

    Оспореним чланом 11. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” број 95/11), прописано је да се послије члана 349. Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 124/08 и 58/09), додаје нови члан 349а. који гласи:

"Обвезници реституције

Члан 349а.

1. Носилац права својине који је то право стекао претварањем права управљања, коришћења или располагања на непокретностима у друштвеној, односно државној својини, на основу Закона, биће обвезник натуралне или новчане реституције на тим непокретностима у поступку реституције, уколико посебан закон о реституцији другачије не одреди.

2. У случају да је носилац права власништва из става 1. престао постојати у поступку стечаја, ликвидације или по другом правном основу, Република Српска биће обвезник натуралне или новчане реституције.

Према оспореном члану 12. предметног закона, бришу се наслови и чланови 350, 351, 352, 353. и 354. Закона о стварним правима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 124/08 и 58/09).

    У поступку оцјењивања оспорених законских одредаба, Суд је имао у виду да је тач. 5, 6. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Надаље, у конкретном случају Суд је узео у обзир и одредбу члана 54. Устава, према којем сви облици својине имају једнаку правну заштиту, као и члана 58. став 1. којим је утврђено да се својинска права и обавезе над средствима у друштвеној својини и услови под којима се та средства преносе у друге облике својине уређују законом.

  У складу са наведеним уставним овлашћењима, а имајући у виду чињеницу да су усљед друштвено-економских промјена наступиле и промјене у својинскоправним односима, Законом о стварним правима су, у контексту новонасталих односа у овој области, на цјеловит начин уређени стицање, коришћење, располагање, заштита, ограничења и престанак права својине, других стварних права и државине. Тако су, поред осталог, овим законом регулисани услови и поступак за промет и располагање непокретностима у својини Републике, те је оспореним одредбама Закона прописано да су носиоци права својине која је стечена претварањем права управљања, коришћења или располагања на непокретностима у друштвеној, односно државној својини, обвезници реституције на тим непокретностима. У вези с тим, брисане су одредбе основног текста овог закона које се односе на забрану располагања пољопривредним и другим земљиштем у друштвеној својини, које је прибављено на основу ранијих прописа о аграрној реформи, национализацији, експропријацији и конфискацији у периоду након Другог свјетског рата и за вријеме социјалистичког друштвеног уређења.  

   Имајући у виду наведене уставне одредбе, Суд је оцијенио да прописивањем из оспорених чланова 11. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, није дошло до повреде уставних гаранција на које указује давалац иницијативе, односно да је овакво нормирање извршено у оквиру уставних овлашћења законодавца из тачке 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске, према којој Република уређује и обезбјеђује својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине. Законодавац, дакле, сагласно овим уставним овлашћењима, а у складу са утврђеним уставним принципима, уређује стицање и престанак права својине, као и промјене својинских односа. Поред тога, Суд је цијенио и чињеницу да Устав Републике Српске изричито не утврђује право на враћање одузете имовине, већ генерално, на општи начин пружа заштиту имовинских права грађана. Сходно наведеном, а имајући у виду све аспекте настале својинске трансформације – извршено претварање права управљања, коришћења и располагања на непокретностима у друштвеној, односно државној својини у право својине, оспореним одредбама Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, које су сврстане у прелазне одредбе, уређено је и питање обвезника реституције на напокретностима које су обухваћене овим нормама. Предметно нормирање, по оцјени Суда, не доводи у питање имовинска права лица која имају потенцијални правни интерес на реституцију, односно враћање непокретности које су одузете по ранијим прописима или плаћање новчане накнаде за исте, већ напротив, обезбјеђује заштиту њихових имовинских права, као и принципа правне сигурности. Наиме, оспореном одредбом члана 11. предметног закона, јасно су дефинисани субјекти који ће бити обвезници натуралне или новчане реституције на предметним непокретностима, због чега су, по оцјени Суда, неосновани наводи иницијатора да је оваквим прописивањем онемогућено враћање национализованих непокретности, те да се тиме задире у Уставом гарантована имовинска права грађана. Суд сматра да давање могућности преноса права на непокретностима на које се односе оспорени чланови 11. и 12. предметног закона, не представља истовремено и повреду имовинских права лица која имају потенцијални правни интерес на реституцију тих непокретности, јер је законодавац јасно дефинисао обвезнике враћања када буду донесени релевантни прописи у том смислу. Који вид реституције ће бити могуће остварити када се за то стекну услови – натуралну или новчану, у зависности је од конкретних околности у сваком појединачном случају, на шта законодавац не може утицати. Коначно, начин на који су уређени предметни правни односи је, по мишљењу Суда,  одраз опредјељења и цјелисходне процјене законодавца, односно законодавне политике у регулисању ове материје, чија оцјена, према члану 115. Устава, није у домену уставносудске контроле.

  Поред тога, у погледу навода иницијативе о повреди принципа равноправности и једнакости из члана 10. Устава приликом примјене оспорених одредаба у пракси, Суд указује на то да оцјена примјене законских норми, сходно члану 115. Устава, није у оквиру његове надлежности. Исто тако, овај суд не може оцјењивати сагласност оспорених законских норми са преамбулом Устава, с обзиром на чињеницу да преамбула представља уводни дио Устава који нема нормативно дејство. 

   Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности чланова 11. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о стварним правима, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

    Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.