Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 7. септембра 2016. године,  д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

   Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 8. став 1. тачка 1) Закона о Фонду солидарности за обнову Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 52/14) и члана 4. став 1. тачке 1) и 3), те став 2. истог члана Закона о посебном доприносу за солидарност („Службени гласник Републике Српске“ бр. 52/14 и 42/15).

О б р а з л о ж е њ е

      Зоран М. Стокић из Добоја, дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности члана 8. став 1. тачка 1) Закона о Фонду солидарности за обнову Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 52/14) (погрешно означен као Закон о солидарности за обнову Републике Српске), те члана 4. став 1. тач. 1) и 3) и став 2. истог члана Закона о посебном доприносу за солидарност („Службени гласник Републике Српске“ број 52/14). Давалац иницијативе сматра да оспорени чланови закона не прописују на правичан начин плаћање доприноса, јер обавези издвајања посебног доприноса за солидарност подвргавају и грађане Републике Српске који су и сами претрпјели директну штету од поплава из маја 2014. године. Сматрајући да су на овај начин повријеђена права грађана зајемчена чланом 10. Устава, давалац иницијативе предлаже да Суд оцијени уставности оспорених законских одредаба.

  Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

  Оспореним чланом 8. став 1. тачка 1) Закона о Фонду солидарности за обнову Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 52/14), прописано је да се средства за финансирање обнове Републике, односно санације штете изазване поплавама у мају 2014. године обезбјеђују из посебног доприноса за солидарност.

Оспореним чланом 4. став 1. тач. 1) и 3) Закона о посебном доприносу за солидарност („Службени гласник Републике Српске“ бр. 52/14 и 42/15) прописано је да су обвезници посебног доприноса за солидарност  физичка лица која остварују доходак од личних примања, а који су обвезници пореза на доходак у смислу одредаба Закона о порезу на доходак, те исплатиоци дохотка од личних примања, док је оспореним ставом 2. овог члана утврђено да је основица посебног доприноса за солидарност за обвезнике из става 1. тач. 1) и 3) овог члана, нето доходак од личних примања.

У поступку оцјењивања уставности оспорених закона Суд је имао у виду да је, према члану 63. Устава, обавеза плаћања пореза и других даџбина општа и да се утврђује према економској снази обвезника, те да у складу са одредбама тач. 6. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Надаље, према члану 61. Устава, Република јемчи минимум социјалне сигурности грађана и обезбјеђује функционисање јавних служби, у складу са законом, док је чланом 46. Устава утврђено да је свако дужан да другом пружи помоћ у невољи и да учествује у отклањању опште опасности. Поред тога, чланом 70. став 2. Устава прописано је да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте. Такође, Суд је узео у обзир да је одредбама члана 10. Устава Републике Српске, у односу на које давалац иницијативе оспорава одредбе предметних закона, утврђено да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.

Надаље, Суд је имао у виду да се Законом о Фонду солидарности за обнову Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 52/14) уређује оснивање, статус, дјелатност, организација Фонда солидарности за обнову Републике Српске, извори средстава,  успостављање Јединственог регистра штета, начин санације штете, као и вријеме важења овог закона (члан 1); да је циљ овог закона обнова Републике Српске након поплава у Републици у мају 2014. године (члан 2); да обнова Републике Српске  подразумијева санацију штете изазване поплавама у мају 2014. године, док се штетом, у смислу овог закона, сматра директна материјална штета на стамбеним објектима, привредним објектима, енергетским објектима, пољопривредним објектима, опреми, механизацији, усјевима и засадима,  сточном фонду, саобраћајној инфраструктури, објектима водоснабдијевања и канализације, објектима водозаштите и хидромелиорационим објектима и објектима јавних институција изазвана поплавама у Републици у мају 2014. године (члан 3); да се Законом оснива Фонд, чији је оснивач Република, док права и одговорности оснивача из става 1. овог члана врши Влада, а Фонд има својство правног лица са јавним овлашћењима (члан 5. ст. 1, 2. и 3); да су надлежности Фонда успостављање и вођење Јединственог регистра штета, као и управљање и располагање намјенским средствима за обнову Републике (члан 7);

Такође, Суд је узео у обзир да се Законом о посебном доприносу за солидарност („Службени гласник Републике Српске“ бр. 52/14 и 42/15) уређује посебан допринос за солидарност, обвезници, основица, начин обрачунавања, пријављивања, плаћања и наплате посебног доприноса за солидарност (члан 1); да је циљ овог закона обезбјеђивање дијела средстава за ублажавање посљедица поплава у Републици Српској у мају 2014. године (члан 2); да посебан допринос за солидарност представља намјенска средства која се обезбјеђују из нето дохотка од личних примања физичких лица, исплаћених пензија и средстава исплатиоца дохотка, а која се  користе за санирање штете од поплава у Републици Српској у мају 2014. године (члан 3); да је овај закон ступио на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Српске“ и остао на снази до 31. маја 2015. године, док су одредбе чланова 3,4, 6. и 7. овог закона ступиле на снагу 1. јуна 2014. године (члан 11). Суд је, исто тако, узео у обзир и да је тачком 1. Одлуке број 01-877/14 („Службени гласник Републике Српске“ број 52/14) Народне скупштине Републике Српске, утврђено да одредба члана 11. став 2. овог закона има општи интерес за Републику Српску.

     Имајући у виду наведене одредбе Устава и закона, Суд је утврдио да су оспорени члан  8. став 1. тачка 1) Закона о Фонду солидарности за обнову Републике Српске, те члан 4. став 1. тач. 1) и 3) и став 2. истог члана Закона о посебном доприносу за солидарност, у сагласности са Уставом Републике Српске.  

Наиме, повјеравајући Фонду солидарности вршење дјелатности од јавног интереса која, поред другог, подразумијева управљање и располагање намјенским средствима за обнову Републике, законодавац је, у складу са својим надлежностима, уредио и изворе прикупљања ових средства. Имајући у виду постојање општег интереса за активност Фонда, као и да Устав, у смислу члана 63, не познаје ограничења у погледу прописивања појединих врста давања, односно доприноса, Суд је утврдио да је законодавац, прописујући посебан допринос за солидарност као један од конкретних извора финансирања обнове (члан 8. став 1. тачка 1) Закона о Фонду солидарности за обнову Републике Српске), поступао сагласно уставној обавези Републике да јемчи минимум социјалне сигурности грађана, те уређује и обезбјеђује својинске и облигационе односе. Суд није посебно разматрао наводе који се тичу неусаглашености члана 8. став 1. тачка 1) овог закона са чланом 10. Устава, јер се оспорено нормирање не може довести у контекст принципа зајемчених тим чланом Устава.

Надаље, сходно начелу из члана 63. Устава, обавеза плаћања пореза и других даџбина је општа, а утврђује се сразмјерно економској снази обвезника, из чега произлази да уставно јемство равноправности, у овом контексту, подразумијева да сваки грађанин, у складу са економским могућностима, буде на једнак начин обавезан по питању јавних давања. Будући да Устав не садржи ограничења у погледу реализације начела из члана 63. Устава, прописивање врсте доприноса те круга обвезника, односно прописивање евентуалних погодности и олакшица, као и начина утврђивања обрачунске основице, ствар је цјелисходне процјене законодавца, чију оправданост, сходно члану 115. Устава, овај суд није надлежан да цијени. Имајући у виду изложено Суд је утврдио да законодавац није изашао ван граница својих овлашћења када је, прописујући на начин као оспореним чланом 4. став 1. тач. 1) и 3) и став 2. овог члана Закона, као обвезнике посебног доприноса за солидарност, посредно, предвидио и лица која су претрпјела штете у поплавама из маја 2014. године.

С обзиром на чињеницу да је Закон о посебном доприносу за солидарност („Службени гласник Републике Српске“ бр бр. 52/14 и 42/15) престао да важи 31. маја 2015. године, а на основу одлуке Суда број У-63/14, Суд је уставност оспорених одредаба оцијенио у вријеме њиховог важења.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је  на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.