Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 60. став 1. тачке а) и б) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске'' број 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 18. маја 2016. године, д о н и о  је

О Д Л У К У

     Утврђује се да члан 20. став б. тачка 4) – Самостални стручни сарадник за просторно планирање и грађење, алинеја 11, у дијелу који гласи: „ ... и припрема урбанистичко-техничке услове из надлежности Одјељења.“, те алинеја 27. истог члана, у дијелу који гласи: „ ... и сачињава извјештај о техничком прегледу објекта.“, Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста Општинске управе Општине Костајница („Службени гласник Општине Костајница“ број 1/15), нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16).

Утврђује се да члан 48. став 2. истог правилника, у дијелу који гласи „ ... одређује степен тајности појединих података или докумената, односно послова и задатака који представљају тајну и не могу се објављивати“, није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о слободи приступа информацијама („Службени гласник Републике Српске“ број 20/01) и Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13). 

Утврђује се да члан 52. овог правилника није у сагласности са Уставом Републике Српске.

Не прихвата се иницијатива за оцјену уставности и законитости члана 20. став б. тачка 2) – Самостални стручни сарадник за послове цивилне заштите, војне евиденције и Комунални полицајац, у дијелу који гласи: „самосталност у раду је ограничена повременим надзором и помоћи непосредног руководиоца у рјешавању сложених стручних питања“ Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста Општинске управе Општине Костајница („Службени гласник Општине Костајница“ број 1/15).

Не прихвата се иницијатива за оцјену уставности и законитости члана 20. став б. тачка 4) – Самостални стручни сарадник за просторно планирање и грађење, алинеја 27, у дијелу који гласи: „утврђује исправност техничке документације у поступку издавања одобрења за грађење за објекте за које није потребна ревизија пројеката,“ Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста Општинске управе Општине Костајница („Службени гласник Општине Костајница“ број 1/15).

О б р а з л о ж е њ е

        Слободан Ђурић, Биљана Дејановић Глигић, Љубомир Николић, Љиљана Слијепчевић, Жељко Палија и Анђелко Ераковић дали су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста Општинске управе Општине Костајница број: 02-12-02/15 (у иницијативи означен као број: 02-020-02/15) од 26. јануара 2015. године („Службени гласник Општине Костајница“ број 1/15), који је донио начелник Општине Костајница. У иницијативи се наводи да је опис послова  Начелника Одјељења за општу управу, Самосталног стручног сарадника за јавне набавке, грађанска стања и пружање правне помоћи из члана 20. став б. тачка 1) прешироко постављен, те да је за вођење управних поступака пред овим одјељењем потребно овластити самосталне стручне сараднике који испуњавају услове из члана 31б. Закона о општем управном поступку. Надаље се истиче да из прописивања члана 20. став б. тачка 2) проистиче да је Самостални стручни сарадник за послове цивилне заштите, војне евиденције и Комунални полицајац, онемогућен у самосталном обављању послова комунално-инспекцијског надзора, а с обзиром на прописани повремени надзор и помоћ непосредног руководиоца у рјешавању сложених стручних питања, што је у супротности са чланом 13. ст. 1. и 2. Закона о комуналној полицији („Службени гласник Републике Српске“ број 28/13). Такође, даваоци иницијативе сматрају да овај службеник, будући да је економске струке, не може бити овлашћен за поступање у области цивилне заштите и војне евиденције. Иницијативом се, исто тако, указује да је регулисање из члана 20. став б. тачка 4) супротно члану 63. став 4. (у иницијативи погрешно означен као члан 63. тачка 4) Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ број 40/13), јер су Самосталном стручном сараднику за просторно планирање и грађење повјерени „прецизно одређени сложени послови“, за чије обављање је предвиђена стручна спрема дипл. просторни планер, умјесто дипл. инжењер архитектуре. У овом смислу се истиче да је надлежност овог лица да утврђује исправност документације у поступку издавања одобрења за грађење у супротности са чланом 112. став 3. (иницијативом погрешно означен као члан 112. тачка 3) Закона о уређењу простора и грађењу, док је његово овлашћење да учествује у раду комисије за технички пријем објеката, те да саставља извјештај о техничком прегледу објеката несагласно члану 142. тачка 5. истог закона. Такође, супротно члану 31 а. и б. Закона о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02, 87/07 и 50/10), предметна одредба Правилника условљава запошљавање овог самосталног стручног сарадника радним искуством у трајању од 2 године, иако само службеници са више од 3 године радног искуства могу доностити управне акте те водити управни поступак. Такође, доносилац оспореног акта је, изричито наводећи звање просторног планера као једино релевантно за запошљавање на предметној позицији, онемогућио да лица која имају друга адекватна стручна звања (архитекте, грађевински инжењери и др) буду равноправани кандидати за запослење, што је, како се наводи, кажњиво у складу са чланом 162. став 1. тач. 2. и 3. Закона о локалној самоуправи. Даваоци иницијативе такође сматрају да је прописивање из члана 48. став 2. овог правилника супротно члану 76. Закона о локалној самоуправи  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), те члану 4. Закона о слободи приступа информацијама (“Службени гласник Републике Српске“ број 20/01). Даље се наводи да је чланом 52. оспореног правилника нарушен принцип забране повратног дејства општих аката из члана 110. Устава.

У одговору на аргументацију из иницијативе доносилац оспореног акта истиче да је иста неоснована, јер су услови за обављање послова Самосталног стручног сарадника за послове цивилне заштите, војне евиденције и Комуналног полицајца, те Самосталног стручног сарадника за просторно планирање и грађење прописани у складу са релевантним законским и подзаконским актима. Остали наводи из иницијативе нису коментарисани, а доносилац Правилника предлаже да Суд исту одбаци.

Оспорени Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста Општинске управе Општине Костајница („Службени гласник Општине Костајница“ број 1/15), начелник Општине Костајница је донио на основу члана 43. алинеја 8, 44. и 45. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 117/05 и 98/13) и члана 57. Статута Општине Костајница („Службени гласник Општине Костајница“ бр. 12/05 и 1/07). Овим правилником уређена је организациона структура Општинске управе и њен дјелокруг рада, послови ове службе по одјељењима и одсјецима, послови радних мјеста у овој служби, услови за обављање послова појединих радних мјеста и потребан број радника за извршавање послова по радним мјестима, одговорност запослених и јавност рада Општинске управе.

Оспорени члан 20. став б. тачка 1) Правилника за радно мјесто Начелник Одјељења за општу управу, Самостални стручни сарадник за јавне набавке, грађанска стања и пружање правне помоћи предвиђа једног извршиоца и то дипл. правника или дипл. правника са најмање 240 ЕЦТС бодова са положеним стручним испитом за рад у општинској управи и са радним искуством три године у траженом степену образовања. У надлежност лицу запосленом на овом радном мјесту, између осталог, повјерено је вођење различитих врста управних поступака. Надаље, члан 20. став б. тачка 2) Правилника, у оспореном дијелу, за радно мјесто Самостални стручни сарадник за послове цивилне заштите, војне евиденције и Комунални полицајац предвиђа једног извршиоца и то дипл. економисту, односно дипл. економисту са најмање 240 ЕЦТС бодова са положеним стручним испитом за рад у општинској управи као и радно искуство од три године у траженом степену образовања, те прописује да је самосталност у раду овог службеника ограничена повременим надзором и помоћи руководиоца у рјешавању сложених питања. Оспореним чланом 20. став б. тачка 4) Правилника за радно мјесто Самостални стручни сарадник за просторно планирање и грађење предвиђен је један извршилац и то дипл. просторни планер или дипл. просторни планер са најмање 240 ЕЦТС бодова са положеним стручним испитом за рад у општинској управи те двије године радног искуства у траженом степену образовања, и то за рад на прецизно одређеним сложеним пословима у којима се примјењују утврђене методе рада и поступци или стручне технике. Алинејом 11. предметне одредбе, у оспореном дијелу, овај службеник је овлашћен да припрема урбанистичко-техничке услове из надлежности Одјељења, док у складу са оспореном алинејом 27, исти утврђује исправност техничке документације у поступку издавања одобрења за грађење за објекте за које није потребна ревизија пројеката, организује рад комисије за пријем објеката и сачињава извјештај о техничком прегледу објеката. Оспореним чланом 48. став 2. прописано је да се начелник Општине стара о примјени начела јавности рада Општинске управе, одређује степен тајности појединих  података или докумената, односно послова и задатака који представљају тајну и не могу се објављивати, док је у члану 52. утврђено да ће се поступци везани за заснивање и престанак радног односа започети до дана ступања на снагу овог правилника окончати по одредбама овог правилника, уколико нису у супротности са законом.

Разматрајући предмет Суд је имао у виду да је у складу са чланом 39. став 3. Устава свако слободан у избору занимања и запослења и да му је под једнаким условима доступно радно мјесто и функција; да у складу да тачкама 10. и 12. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа, између осталог, радне односе и запошљавање, као и да је чланом 108. Устава утврђено да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, те да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом, док у складу са чланом 110. ст. 1. и 2. Устава закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, те се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтјева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство.

Приликом оцјене оспореног Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста Општинске управе Општине Костајница („Службени гласник Општине Костајница“ број 1/15) Суд је узео у обзир да је Законом о комуналној полицији („Службени гласник Републике Српске“ број 28/13) прописано да се на радноправни статус комуналног полицајца примјењују прописи којима се уређује радноправни статус службеника у јединици локалне самоуправе, а да послове комуналног полицајца може да обавља лице које поред општих и посебних услова прописаних за заснивање радног односа у административној служби јединице локалне самоуправе на радно мјесто службеника има високу стручну спрему, односно лице које је завршило први циклус студија који се вреднује са најмање 240 ECTS бодова и има најмање три године радног искуства у траженом степену образовања (члан 10 ст. 1. и 2), као и да комунални полицајац у обављању комунално-инспекцијског надзора самостално води поступак, доноси рјешење и предузима мјере и радње у оквиру својих права, дужности и овлашћења утврђених овим законом и другим прописима, док нико не може коришћењем службеног положаја или на други начин онемогућити или ометати комуналног полицајца у вршењу комунално-инспекцијског надзора и предузимању мјера и радњи за које је овлашћен (члан 13. ст 1. и 2).

Суд је, такође, имао у виду да је Законом о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16) прописано: да припрему и израду урбанистичко-техничких услова инвеститор повјерава правном лицу које има одговарајућу лиценцу за израду докумената просторног уређења, док, изузетно од става 3, надлежни орган јединице локалне самоуправе може да припрема урбанистико-техничке услове за изградњу или реконструкцију индивидуалних стамбених и индивидуалних стамбено-пословних објеката бруто грађевинске површине до 400 м2, осим за сложене објекте у смислу овог закона, као и за изградњу објеката за које према одредбама овог закона није потребна грађевинска дозвола, уколико запошљава најмање једног дипломираног инжењера архиктетуре који има одговарајућу лиценцу за израду докумената просторног уређења (члан 63. ст. 3. и 4); да се лиценца за ревизију дијела техничке документације издаје  физичком лицу које има: одговарајућу стручну спрему са високим образовањем, односно дипломираним инжењерима одговарајуће струке и смјера или дипломираним инжењерима са завршеним основним студијима првог циклуса који трају четири године, а чијим завршетком се стиче 240 ECTS бодова у наведеном научном пољу, положен стручни испит и најмање осам година искуства на пословима израде или ревизије техничке документације (члан 112. ст. 3 тач. а), б), в); да се ревизија техничке документације врши за све објекте осим за објекте за које према одредбама овог закона није потребна грађевинска дозвола и индивидуалне стамбене објекте и индивидуалне стамбено-пословне објекте бруто грађевинске површине до 200 m2, ако није ријеч о сложеним објектима у смислу овог закона (члан 113. став 4); да грађевинску дозволу издаје орган управе надлежан за послове грађења у јединици локалне самоуправе, на чијем се подручју објекат гради (члан 127. став 1); да је у случајевима када у складу са овим законом ревизија главног пројекта није потребна, надлежни орган управе дужан да утврди да ли је главни пројекат комплетан, да ли је урађен у складу са локацијским условима, урбанистичко-техничким условима за објекте из члана 128. став 3. овог закона и да ли га је урадило правно лице са лиценцом за израду техничке документације (члан 131. став 3); да чланови Комисије за технички преглед објекта не могу бити службена лица која су запослена код органа надлежног за издавање грађевинске дозволе, лица која су запослена код извођача радова, као ни лица која су вршила послове стручног надзора (члан 142. став 5); да је послије извршеног техничког прегледа комисија за технички преглед дужна у року од осам дана након извршеног техничког прегледа да сачини извјештај у писаној форми о резултату техничког прегледа изграђеног објекта, односно изведених радова, чији је саставни дио записник из става 1. овог члана (члан 145. став 3).

Суд је узео у обзир да је Законом о општем управном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/02, 87/07 и 50/10) прописано: да рјешење у управном поступку доноси руководилац односно старјешина органа, ако посебним прописима није другачије одређено, те да руководилац, односно старјешина органа може овластити друго службено лице из истог органа за доношење рјешења, изузев акта о одлагању извршења рјешења, док о овлашћењу службеног лица из става 2. овог члана руководилац, односно старјешина органа доноси посебно рјешење које садржи личне податке службеног лица и обим овлашћења (члан 31а); да руководилац односно старјешина органа може овластити друго службено лице из истог органа за вођење управног поступка и доношење рјешења или за  вођење управног поступка, као и да овлашћено службено лице из става 1. овог члана може бити лице које има VII степен одговарајуће школске спреме – одговарајућег смјера, најмање три године радног искуства у траженом степену образовања и положен стручни испит за рад у републичким органима управе, те да о овлашћењу службеног лица руководилац  односно старјешина органа доноси посебно рјешење које садржи личне податке службеног лица и обим овлашћења (члан 31б).

Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05 и 118/05) прописано је: да органи јединице локалне самоуправе обезбјеђују јавност рада редовним давањем информација средствима јавног информисања, редовним одржавањем конференција за штампу, објављивањем података о броју запослених у административној служби по категорији особља, као и обезбјеђивањем услова за неометано информисање јавности о извршавању послова из своје надлежности и о свим промјенама организације, као и да се објављивање одређених извјештаја може ускратити само када је то прописано законом, те да скупштина јединице локалне смаоуправе усваја одлуке о ускраћивању информација у складу са законом (члан 76. ст. 1, 2. и 3); да су Службеници у смислу овог закона секретар скупштине, начелник одјељења или службе, шеф одсјека, стручни савјетник, самостални стручни сарадник, инспектор, интерни ревизор, комунални полицајац, виши стручни сарадник и стручни сарадник, док Влада уредбом прописује категорије службеника, њихова звања и услове за обављање послова на радним мјестима из става 2. овог члана (члан 111. ст. 2. и 3);  да за начелника одјељења или службе може бити постављено лице које испуњава опште услове за запошљавање у општинску управу у складу са овим законом, те посебне услове за постављење, тј. да има високу стручну спрему одговарајућег смјера или први циклус студија са најмање 240 ECTS бодова, да има најмање три године радног искуства у траженом степену образовања и да има положен стручни испит за рад у општинској  управи, као и да начелник одјељења или службе руководи одјељењем или службом и одговара за рад одјељења или службе (члан 111а. ст. 2, 3. и 5); да комунални полицајац врши послове комунално-инспекцијског надзора у складу са законом, док о свом раду подноси извјештај непосредном руководиоцу и одговара му за свој рад (члан 115а); да ће се новчаном казном од 1.000 КМ до 3.000 КМ казнити за прекршај одговорно лице у органу јединице локалне самоуправе, ако не обезбиједи поштен и праведан третман свим учесницима у поступку јавне конкуренције, те запосли или попуни радно мјесто у органу јединице локалне самоуправе супротно одредбама закона (члан 162. тач. 2) и 3).

Надаље, члан 3. став 5. Закона о слободи приступа информацијама („Службени гласник Републике Српске“ број 20/01) прописује, између осталог,  да је, у смислу овог закона, „надлежни јавни орган“ онај јавни орган који има контролу над траженом информацијом, а то је јавни орган који је сачинио информацију или за кога је сачињена информација, док члан 4. овог закона одређује да свако физичко и правно лице има право приступа информацијама које су под контролом јавног органа, а сваки јавни орган има одговарајућу обавезу да објави такве информације. Ово право приступа подлијеже само формалним радњама и ограничењима како је утврђено у овом закону.

Закон о заштити и спасавању у ванредним ситуацијама („Службени гласник Републике Српске“ број 121/12) уређује систем заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, снаге и субјекте заштите и спасавања, те права и обавезе, између осталог, и органа јединица локалне самоуправе. Овим законом прописано је да су субјекти система заштите и спасавања други републички органи управе и органи јединица локалне самоуправе (члан 7. тачка б), као и да су снаге за заштиту и спасавање, између осталог, јединице и тимови цивилне заштите које формирају органи јединице локалне самоуправе (члан 8. тачка б).

Приликом оцјене оспорене одредбе члана 20. став б. тачка 4) - Самостални стручни сарадник за просторно планирање и грађење, алинеја 11. Правилника, Суд је констатовао да у складу са чланом 63. Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15 и 3/16) урбанистичко-техничке услове, у правилу, припрема и израђује правно лице које има одговарајућу лиценцу, а изузетно, под законом прописаним условима и само за одређене објекте, надлежни орган јединице локалне самоуправе, и то уколико запошљава најмање једног дипломираног инжењера архитектуре који има одговарајућу лиценцу за израду докумената просторног уређења. С обзиром на то да се у опису послова овог службеника налази дјелатност припреме урбанистичко-техничких услова, као и да услови за конкурисање на предметно радно мјесто не подразумијевају наведеним законом прописану стручну спрему и лиценцу за израду докумената просторног уређења, те узимајући у обзир дјелокруг рада Одјељења, Суд је утврдио да оспорена алинеја 11. предметног члана Правилника, у дијелу који гласи: ... „и припрема урбанистичко-техничке услове из надлежности Одјељења“, није у сагласности са чланом 63. став 4. Закона о уређењу простора и грађењу. Суд је такође оцијенио да прописивање из алинеје 27, члана 20. став б. тачка 4) Правилника, у дијелу којим је у опис послова овог стручног сарадника стављено и овлашћење да сачињава извјештај о техничком прегледу објеката, није у сагласности са чланом 142. став 5. и чланом 145. став 3. Закона о уређењу простора и грађењу. Наиме, како чланови Комисије за технички преглед не могу, између осталог, бити службена лица која су запослена код органа надлежног за издавање грађевинске дозволе, као и да је сачињавање извјештаја о резултату извршеног техничког прегледа у искључивој надлежности Комисије за технички преглед, Суд је утврдио да прописивање према којем Самостални стручни сарадник за просторно планирање и грађење сачињава извјештај о техничком прегледу објеката није у сагласности са наведеним законским одредбама. Предметним нормирањем провријеђено је начело законитости из члана 108. Устава.

У погледу оспореног члана 48. став 2. предметног правилника Суд је утврдио да  ова одредба, у дијелу којим је начелнику Општине дато овлашћење да одређује послове и задатке који представљају тајну и који се не могу објављивати, није у сагласности са чланом 4. Закона о слободи приступа информацијама, те чл. 76. и 43. Закона о локалној самоуправи. Начелно, сходно члану 4. Закона о слободи приступа информацијама, сваки јавни орган има одговарајућу обавезу да објави информације које су под његовом контролом, док, изузетно, у складу са чланом 76. Закона о локалној самоуправи, одлуку о ускраћивању информација доноси искључиво скупштина јединице локалне самоуправе, и то у случајевима и под условима који су прописани законом, тако да начелник општине није овлашћен да одређује које информације представљају тајну и које се, као такве, не могу објављивати. Поред тога, ни члан 43. Закона о локалној самоуправи, којим су таксативно побројане надлежности начелника општине, не предвиђа могућност да ово лице одлучује о предметном питању. Сходно наведеном, давањем оваквих овлашћења начелнику Општине, оспореним правилником је дошло до повреде начела законитости из члана 108. Устава.

Оцјењујући оспорени члан 52. овог правилника Суд је утврдио да су прописивањем истог нарушене уставне гаранције о забрани повратног дејства општих аката из члана 110. Устава. Наиме, нормирање да ће се поступци везани за заснивање и престанак радног односа започети до дана ступања на снагу овог правилника, тј. започети према одредбама Правилника о организацији и систематизацији радних мјеста Општинске управе Општине Костајница („Службени гласник Општине Костајница“ број 15/13), окончати по одредбама оспореног правилника, по оцјени Суда, доводи до ретроактивне примјене овог општег акта, док се исти не могу примјењивати на правне односе који су настали прије њиховог ступања на снагу.

Суд је, такође, оцијенио да нису основани наводи којима се указује на незаконитост у прописивању из члана 20. став б. тачка 2) у смислу ограничења самосталности Самосталног стручног сарадника за послове цивилне заштите, војне евиденције и Комуналног полицајца у обављању послова комунално-инспекцијског надзора. Наиме, прописивањем да лице које обавља послове из овог дјелокруга подлијеже повременом надзору и помоћи непосредног руководиоца представља практичну реализацију законске обавезе начелника одјељења да руководи истим, те да одговара за његов рад (члан 111а. став 5. Закона о локалној самоуправи), као и реализацију обавезе комуналног полицајца који обавља послове комунално-инспекцијског надзора, да за свој рад подноси извјештај и одговора непосредном руководиоцу (члан 115а. истог закона). Из оспореног прописивања не произлази овлашћење непосредног руководиоца да утиче на самосталност комуналног полицајца при вршењу комунално-инспекцијског надзора, јер је самосталност зајемчена чланом 13. ст. 1. и 2. Закона о комуналној полицији („Службени гласник Републике Српске“ број 28/13), већ право да о раду овог службеника буде обавијештен, зато што одговара за рад одјељења. Надаље, није у надлежности Суда да цијени оправданост цјелисходне процјене доносиоца акта да дипломираном економисти повјери обављање послова цивилне заштите, односно војне евиденције.

Суд је утврдио да је доносилац Правилника оспореним чланом 20. став б. тачка 4) алинеја 27, у дијелу којим прописује надлежност Самосталног стручног сарадника за просторно планирање и грађење да утврђује исправност техничке документације у поступку издавања одобрења за грађење за објекте за које није потребна ревизија пројекта, регулисао у складу са законском обавезом надлежног органа управе да, у овим случајевима (члан 113. став 4. Закона о уређењу простора и грађењу) утврди да ли је главни пројекат комплетан, да ли је урађен у складу са локацијским условима, урбанистичко-техничким условима за објекте из члана 128. став 3. овог закона и да ли га је урадило правно лице са лиценцом за израду техничке документације (члан 131. став 3). С обзиром на то да је оспорена одредба у функцији извршавања закона, односно да произлази из регулисања садржаног у вишем правном акту, доносилац Правилника није прекорачио своја овлашћења.

Поред овога, Суд није разматрао наводе давалаца иницијативе који се тичу преобимности дјелокруга послова Начелника Одјељења за општу управу, Самосталног стручног сарадника за јавне набавке, грађанска стања и пружање правне помоћи, као и потребе прерасподјеле ових послова, имајући у виду да, сходно члану 115. Устава, није у надлежности Суда да цијени оправданост цјелисходне процјене доносиоца акта у контексту утврђивања конкретних надлежности појединих службеника. Суд није посебно разматрао ни наводе о несагласности члана 20. став б. тачка 4), у дијелу који гласи: „2 године у траженом степену образовања“, јер даваоци иницијативе нису конкретизовали послове Самосталног стручног сарадника за просторно планирање и грађење, који, по њиховом мишљењу, подразумијевају вођење управног поступка, односно доношење рјешења у истом, због чега није било могуће предметне наводе ставити у контекст нормирања чланова 31а. и 31б. Закона о општем управном поступку. Евентуална могућност неовлашћеног преноса надлежности стручном сараднику од стране непосредног руководиоца не може бити предмет уставносудског одлучивања. Такође, Суд није разматрао наводе да је доносилац акта, предвиђајући за ово радно мјесто стручну спрему дипл. просторни планер или први циклус студија дипл. просторни планер са најмање 240 бодова, онемогућио поштен и праведан третман лицима других врста стручних звања, јер су предметни наводи паушални и непоткријепљени разлозима уставноправне природе. Исто тако, Суд није разматрао ни наводе о одговорности доносиоца оспореног акта у смислу члана 162. тач. 2) и 3) Закона о локалној самоуправи јер у складу са чланом 115. Устава, није у надлежности овог суда да утврђује постојање елемената кажњивости.

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено те да прикупљене информације пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету донио одлуку без доношења рјешења о покретању поступка.

 На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.