Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 60. став 1. тач. а) и б) и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  27. априла 2016. године,  д о н и о  ј е

О Д Л У К У

          Утврђује се да члан 26. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 18/99, 51/01, 70/01, 51/03, 57/03, 17/08, 1/09 и 106/09) није у сагласности са Уставом Републике Српске.

        Утврђује се да чланови 25. и 26. став 2. Правилника о коришћењу здравствене заштите изван Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 68/11) нису у сагласности са Уставом Републике Српске.

          Не прихвата се иницијатива за оцјену уставности члана 20. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 18/99, 51/01, 70/01, 51/03, 57/03, 17/08, 1/09 и 106/09) и члана 8. став 3. Закона о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 106/09 и 44/15).

О б р а з л о ж е њ е

             Чупељић Борис из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности чланова 20. и 26. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 18/99, 51/01, 70/01, 51/03, 57/03, 17/08, 1/09. и 106/09) и члана 8. став 3. Закона о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 106/09), те уставности и законитости члана 25. и члана 26. став 2. Правилника о коришћењу здравствене заштите изван Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 68/11) који је донио Управни одбор Фонда здравственог осигурања Републике Српске. У иницијативи је наведено да оспорени чланови ових закона нису у сагласности са чланом 10, чланом 49 ст. 1. и 2, чланом 66. ст. 1. и 2. и чланом 68. став 1. тачка 4. Устава Републике Српске, те да оспорени чланови Правилника нису у сагласности са чланом 18, 19. и 28. став 1.  Закона о здравственом осигурању („Службени гласник Републике Српске“  бр. 18/99, 51/01, 70/01, 51/03, 57/03, 17/08, 1/09 и 106/09), а тиме ни са чланом 108. став 2. Устава Републике Српске. У вези са наведеним, давалац иницијативе истиче лични примјер немогућности остваривања здравствене заштите одласком на постдипломске студије у иностранство, због чега сматра да је законодавац био дужан да пропише садржину и обим права осигураних лица на здравствену заштиту, као и услове под којима се та права остварују. Наиме, давалац иницијативе сматра да се обим права на здравствену заштиту, као и њихов садржај не може регулисати правилником, јер се ради о материји која се уређује законом, а да се правилником може регулисати само начин остваривања ових права и то, у обиму и садржини прописаној законом. Наводи да прописано здравствено осигурање које му, као осигураном лицу, припада по закону не обезбјеђује коришћење тих права за вријеме редовног школовања у иностранству, због чега сматра да му није обезбијеђена здравствена заштита под једнаким условима, те предлаже да Суд утврди неуставност наведених одредби Закона о здравственом осигурању и Закона о здравственој заштити, као и незаконитост и неуставност оспорених одредби Правилника о коришћењу здравствене заштите изван Републике Српске.

      Народна скупштина није доставила одговор на наводе из иницијативе којима се оспорава уставност чл. 20. и 26. Закона о здравственом осигурању и члан 8. став 3. Закона о здравственој заштити.

    У одговору Управног одбора Фонда здравственог осигурања Републике Српске  на наводе из иницијативе којима се оспорава уставност и законитост члана 25. и члана 26. став 2. Правилника о коришћењу здравствене заштите изван Републике Српске, поред осталог, наведено је да су ови чланови Правилника у сагласности са Законом о здравственом осигурању и Законом о  здравственој заштити и да оспореним одредбама Правилника осигураном лицу на привременом боравку у иностранству није ускраћено право на коришћење здравствене заштите. Наиме, доносилац оспореног правилника истиче да, с обзиром на то да је давалац иницијативе, односно осигурано лице, завршило четворогодишњи студиј првог циклуса и у међувремену напунило 26 година живота, обезбијеђено му је, у складу са Законом и Уставом Републике Српске, право на здравствену заштиту као незапосленом лицу, а као осигураном лицу које привремено борави у иностранству ради приватног посла за период до 60 дана у току календарске године, Фонд здравственог осигурања му је, као једину могућност, издао Ино образац.

           Оспореним одредбама Закона о здравственом осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 18/99, 51/01, 70/01, 51/03, 57/03, 17/08, 1/09. и 106/09) прописано је да обим, садржај и начин остваривања здравствене заштите из претходног члана утврђује Фонд уз мишљење министарства надлежног за послове здравља (члан 20) и да коришћење здравствене заштите у иностранству регулише Фонд својим актима у складу са законом (члан 26).

        Законом о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 106/09), у оспореном члану 8. став 3, прописано је да обим, садржај и начин остваривања здравствене заштите утврђује Фонд здравственог осигурања Републике Српске уз сагласност Министарства здравља и социјалне заштите.

       Правилником о коришћењу здравствене заштите изван Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 68/11), у оспореноим, члану 25. став (1) прописано је да право на здравствену заштиту у вријеме боравка у иностранству имају осигураници, односно осигурана лица Фонда: а) у радном односу код домаћег или страног послодавца са сједиштем у Републици Српској, упућена на рад или стручно усавршавање у иностранству, б) на раду у дипломатско-конзуларним представништвима БиХ у инострантву, ако су држављани БиХ са пребивалиштем на територији Републике Српске, в) на службеном путу, г) на редовном школовању у иностранству и д) на привременом боравку у иностранству ради приватног посла (туристи и сл.), а ставом (2) истог члана прописано је да члан уже породице осигураника из става 1. т. а) и б) овог члана који борави са осигураником у иностранству користи здравствену заштиту под истим условима под којима здравствену заштиту користи и осигураник. Такође, оспореним чланом 26. став 2. Правилника прописано је да  осигураник, односно осигурано лице из члана 25. став 1. т.а), б), в) и г) овог правилника има право на коришћење здравствене заштите у иностранству која се не може одгодити до његовог повратка у Републику Српску, ако међународним уговором није другачије одређено (став (1)), и да осигурано лице из члана 25. став1. тачка д) овог правилника има право на коришћење здравствене заштите у иностранству само за случај хитне медицинске помоћи како би се отклонила непосредна опасност по живот и здравље (став (2)).     

     Разматрајући дату иницијативу Суд је, прије свега, утврдио да је чланом 3. Закона о измјенама и допунама Закона о здравственој заштити, који је 05. јуна 2015. године објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 44/15, измијењена оспорена одредба члана 8. став 3. Закона о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске“ број 106/09) тако што је прописано да се обим, садржај и начин остваривања здравствене заштите утврђује у складу са законом који уређује област здравственог осигурања. Из наведеног произлази да је и измијењеним, као и оспореним чланом 8. став 3. Закона о здравственој заштити, Фонду здравственог осигурања Републике Српске омогућено да утврђује обим, садржај и начин остваривања здравствене заштите, с тим да то сада чини уз мишљење, а не као до сада, сагласност министарства надлежног за послове здравља. С обзиром на наведено, као и чињеницу да су и након измјене оспорене одредбе члана 8. став 3. Закона о здравственој заштити остао исти разлог оспоравања  уставности ове одредбе, односно да се обим права на здравствену заштиту, као и њихов садржај не може регулисати правилником, Суд је, на основу члана 42. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), проширио оцјену  уставности и на одредбу члана  3. Закона о измјенама и допунама Закона о здравственој заштити („Службени гласник Републике Српске” број 44/15).

        У поступку оцјењивања уставности  оспорених законских одредаба, Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10); да свако има право на заштиту здравља и да је зајемчено право на здравствену заштиту у складу са законом и да дјеца, труднице и стара лица имају право на  здравствену заштиту из јавних прихода, а друга лица под условом утврђеним законом (члан 37.); да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, основне циљеве и правце социјалног развоја, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, здравство, борачку и инвалидску заштиту, бригу о дјеци и омладини, образовање, културу и заштиту културних добара, физичку културу ( члан 68. замијењен Амандманом XXXII тач. 8. и 12); члан 69. ст. 2. и 4, према коме законодавну власт у Републици Српској врши Народна скупштина и Вијеће народа, а извршну власт врши Влада; члан 90. ст. 3. и 4. којим је прописано да Влада обезбјеђује провођење и извршава законе, друге прописе и опште акте и доноси уредбе, одлуке и друга акта за извршавање закона и члан 108. став 2. према коме, прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

      Суд је оцијенио да из наведених одредаба Устава  произлази да се питања која се односе на коришћење здравствене заштите уређују законом.

          Имајући у виду наведене уставне одредбе, Суд је оцијенио да је законодавац, сагласно уставном овлашћењу да уређује, поред осталог и здравство, Законом о здравственом осигурању уредио систем обавезног и проширеног здравственог осигурања, права из осигурања, начин остваривања права и начела приватног здравственог осигурања (члан 1), а Законом о здравственој заштити уређено је обезбјеђивање и начела здравствене заштите, права и обавезе грађана и пацијената у остваривању здравствене заштите, оснивање, престанак рада и организацију здравствених установа, органе здравствених установа, организовање рада, радно вријеме и штрајк у здравственој установи, здравствене раднике и здравствене сараднике, сертификацију и акредитацију здравствених установа, посебне одредбе, финансирање здравствене установе, надзор, стручне комисије, као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене заштите (члан 1).

           Прописивање у оспореним одредбама члана 20. Закона о здравственом осигурању и члана 8. став 3. Закона о здравственој заштити је у сагласности са наведеним уставним одредбама и зато у овом дијелу није прихваћена иницијатива за оцјену њихове уставности. Наиме, неспорно је да је овим одредбама Фонду здравственог осигурања дато овлашћење да само ближе разради одређена питања здравствене заштите у складу са овим законима, што може да буде његова надлежност.

       Међутим, прописивање као у члану 26. Закона о здравственом осигурању да коришћење здравствене заштите у иностранству регулише Фонд својим актима у складу са законом задире у основне уставне принципе и повређује начело подјеле власти. На овај начин дошло је до прекорачења уставних овлашћења из члана 69. став 2. и 4. Устава Републике Српске, јер је надлежност законодавног органа пребачена на Фонд здравственог осигурања који може доносити само акте у циљу извршавања закона, а не и оне које су у надлежности законодавца. Због тога је оспорена одредба у несагласности са Уставом Републике Српске.

       Такође, Суд је, на основу истих уставних принципа, оцијенио да и прописивање као у оспореним одредабама чл. 25. и  26. став 2. Правилника о коришћењу здравствене заштите изван Републике Српске није у сагласности са Уставом Републике Српске. Наиме, Фонд здравственог осигурања Републике Српске је, уређујући питања остваривања права на здравствену заштиту изван Републике Српске на начин као у оспореним одредбама Правилника, по оцјени Суда, преузео законодавну власт, због чега ове одредбе нису у сагласности са  чланом 69. ст. 2. и 4. Устава Републике Српске. Поред тога, како оспорени правилник није донесен у циљу извршавања закона, већ је њиме извршено непосредно уређивање односа који, према наведеним уставним одредбама представљају законску материју, то су оспорене одредбе члана 25. и члана 26. став 2.  Правилника несагласне  и са чланом 108. став 2. Устава Републике Српске.

          Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 94/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

         На основу изложеног, Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.