Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. фебруара 2016. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

         Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 11. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању (“Службени гласник Републике Српске“ број 33/14).

О б р а з л о ж е њ е

         Надежда Пантош из Приједора дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 11. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању (“Службени гласник Републике Српске“ број 33/14), наводећи да оспорена законска одредба није у сагласности са члановима 10. и 39. став 3. Устава Републике Српске. Давалац иницијативе наводи да је оспорена одредба Закона  неуставна због тога што не прописује могућност да послове наставника у школи обављају и лица која су завршила први циклус студија у трогодишњем трајању и остварили 180 ЕЦТС бодова. С тим у вези,  давалац иницијативе указује на одредбу члана 75. став 1. тачка а) Закона о средњем образовању и васпитању (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 74/08, 106/09 и 104/11),  која је измијењена оспореном одредбом,  а којом је било прописано да послове наставника  у школи може да обавља лице које, поред осталих услова, има завршен први циклус студијског програма и стручно звање у одређеној области или еквивалент. На тај начин је, према наводима даваоца иницијативе, било омогућено да послове наставника обављају и лица која су завршила први циклус студија у трогодишњем трајању на  Филозофском факултету у Бањој Луци и остварили 180 ЕЦТС бодова, те стекла звање професора филозофије. Имајући у виду да ова лица сада, с обзиром на оспорено законско рјешење, не могу предавати филозофију у средњој школи, иако имају звање професора филозофије, предлаже да Суд утврди да оспорени члан наведеног закона није у сагласности са Уставом Републике Српске.

         Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор  на наводе из иницијативе.

          Оспореним чланом 11. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању (“Службени гласник Републике Српске“ број 33/14) измијењене су у члану 75. у ставу 1. Закона о средњем образовању и васпитању (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 74/08, 106/09 и 104/11) ријечи: „Законом о раду - Пречишћени текст (Службени гласник Републике Српске“ број 55/07) ријечима: „законом којим се уређују радни односи“, а у тачки а) послије ријечи „програма“ додају се ријечи: “у четворогодишњем трајању, са најмање остварених 240 ЕЦТС бодова“.                                                                        

         Одредбама  Устава Републике Српске, у односу на које давалац иницијативе оспорава члан  11. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању (“Службени гласник Републике Српске“ број 33/14), утврђено је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима, дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), те да је свако слободан у избору занимања и запослења и под једнаким условима му је доступно радно мјесто и функција (члан 39. став 3).

         За оцјену уставности оспорене одредбе Закона од значаја је, по оцјени Суда, тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је мијењан члан 68. Устава, према којој Република, између осталог, уређује и обезбјеђује образовање.

         Имајући у виду да Република уређује и обезбјеђује систем у области образовања, те да је средње образовање дјелатност од општег друштвеног интереса, законодавац је, по оцјени Суда, био овлашћен да пропише услове за обављање послова наставника и стручних сарадника који обављају васпитно-образовни  рад у школи. Које ће услове, као и степен и врсту стручне спреме за заснивање радног односа наставника и стручних сарадника предвидјети, ствар је цјелисходне процјене законодавца и о томе, према члану 115. Устава, није надлежан да одлучује Уставни суд. 

          По оцјени Суда, оспореном одредбом Закона нису повријеђена уставна начела из  чланова 10. и 39. став 3. Устава, на које указује давалац иницијативе, јер се наведена одредба односи на све грађане који испуњавају једнаке услове за наставнике и стручне сараднике, а уз то њоме се не ограничава право на рад лицима која испуњавају законом прописане услове.

         С обзиром на то да је коначно одлучено о уставности оспорене одредбе члана 11. став 1. Закона о измјенама и допунама Закона о средњем образовању и васпитању, Суд је оцијенио да је беспредметно разматрати захтјев даваоца иницијативе да се обустави од примјене предметна одредба Закона.

        Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка. 

         На основу изложеног  одлучено је као у  диспозитиву овог рјешења.

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.