Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. децембра 2015. године, д о н и о  ј е

О Д Л У К У

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости чл. 1, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 10. и 16. Правилника о условима за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња и начину вођења евиденција („Службени гласник Републике Српске“ број 97/14).

О б р а з л о ж е њ е

Приједлогом "Интервет" д.о.о. Бијељина, који заступа пуномоћник Весна Стевановић, адвокат из Бијељине, покренут је пред Уставним судом Републике Српске (у даљем тексту: Суд) поступак за утврђивање неуставности и незаконитости чл. 1, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 10. и 16. Правилника о условима за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња и начину вођења евиденција („Службени гласник Републике Српске“ број 97/14). Подносилац приједлога сматра да оспорени чл. 1. и 16. Правилника нису у сагласности са одредбама чл. 33. и 56. Закона о ветеринарству у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 42/08 и 6/12), члана 69. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10 и 86/10 (грешком наведено: 56/10, 24/12 и 121/12), члана 15. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 55/07 ‒ пречишћени текст) и члана 35. Устава Републике Српске, јер да поменутим законским одредбама није дата могућност министру да пропише услове које треба да испуне лица за обављање ове дјелатности, већ да се ти услови изводе из садржине члана 60, а у вези са одредбом члана 2. став 1. алинеја 4. Закона о ветеринарству у Републици Српској. По мишљењу подносиоца приједлога, доносилац оспореног акта није разрадио поједине законске одредбе и тиме је прекорачио границе својих законских овлашћења. Уз то, наводи да су оспореним актом послодавци дискредитовани у погледу запошљавања стручних лица на одређено вријеме, пошто могу запошљавати лица одређене стручне спреме на неодређено вријеме, односно у стални радни однос, али не и на одређено вријеме иако је Законом о раду предвиђено да се уговор о раду може закључити на неодређено или на одређено вријеме. Такође, мишљења је да одредбе оспорених чл. 3. и 4. Правилника нису у сагласности са чл. 2, 37, 38, 39. и 40. Закона о ветеринарству у Републици Српској, којима је одређено значење појединих израза у овом закону, уређена заштита животне средине и минималан обим здравствене заштите животиња, као и са чланом 35. Устава Републике Српске. Подносилац приједлога сматра да је елиминација штетних материја предвиђена оспореним Правилником неприхватљива, јер да коришћење хемијских средстава приликом обављања предметне дјелатности доводи до могућности еколошке катастрофе непредвидивих размјера. Поред тога, сматра неприхватљивим да објекти морају имати подове и зидове глатких површина, пошто усљед конфигурације терена постоји објективна могућност повређивања животиња, као и људи који раде са њима. Надаље, подносилац приједлога сматра да оспорени чл. 5. и 6. Правилника нису у сагласности са чланом 40. Закона о ветеринарству у Републици Српској, јер је, како је наведено, погрешан став министарства да једним Правилником регулише услове за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња, јер је свака врста, па чак и раса животиње специфична јединка, која према својим карактеристикама захтијева посебан третман, и због тога се ово питање не може на јединствен начин регулисати за све врсте животиња. С обзиром на то да оспорени акт, како је наведено, садржи одређене контрадикторности, исти је, сматра подносилац приједлога, тешко примјенљив, те су на губитку лица која обављају ову дјелатност и надлежни органи који врше надзор над њиховим радом. Сматра да се овај недостатак могао отклонити путем јавне расправе у поступку његовог доношења, када би се укључила и стручна јавност, те би се на тај начин дошло до квалитетних рјешења. Поред тога, тврди да ни оспорени чл. 7, 8. и 10. Правилника нису у сагласности са чланом 40. поменутог закона јер, како је наведено, постављају немогућ услов у погледу чувања сјемена, тј. да се у просторији са контејнерима у којима се чува дубоко замрзнуто сјеме једне врсте животиња и то тако да се у једном контејнеру налази само сјеме једне расе приплодне животиње, као и у једном канистеру сјеме само једне приплодне животиње. Како један контејнер садржи већи број канистера, то је оваква формулација нејасна и нелогична, јер би, по његовом мишљењу, правилно било да се сјеме сваке врсте приплодне животиње одваја у посебан контејнер, а не да се у једном контејнеру налази сјеме једне расе приплодне животиње, те да би исте, усљед обимности, било физички немогуће складиштити и довело би стварања неусловног складишта, односно оштећења сјемена приплодних животиња. Због наведеног предлаже да Суд, након проведеног поступка, утврди да Правилник о условима за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња и начину вођења евиденција („Службени гласник Републике Српске“ број 97/14) није у сагласности са Уставом Републике Српске, односно да чл. 1. и 16. Правилника нису у сагласности са одредбама чл. 33. и 56. Закона о ветеринарству у Републици Српској, члана 69. Закона о републичкој управи и члана 15. Закона о раду, као и да чл. 3. и 4. Правилника нису у сагласности са чл. 2, 37, 38, 39. и 40. Закона о ветеринарству у Републици Српској и чланом 35. Устава, те да чл. 5, 6, 7, 8. и 10. Правилника, такође, нису у сагласности са чланом 40. Закона о ветеринарству у Републици Српској. Поред тога, предлаже да Суд обавеже Владу Републике Српске да подносиоцу приједлога накнади трошкове поступка пред овим судом, према приложеном трошковнику. 

Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске, као доносилац оспореног Правилника, није доставило одговор на наводе из приједлога.

Правилник о условима за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња и начину вођења евиденција („Службени гласник Републике Српске“ број 97/14) донио је министар пољопривреде, шумарства и водопривреде на основу члана 33. став 3. и 56. став 4. Закона о ветеринарству у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 42/08 и 6/12) и члана 82. став 2. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12 и 121/12).

Оспореним одредбама овог правилника прописани су услови: у погледу објеката, просторија, опреме, средстава за рад и стручног кадра које треба да испуњава организација за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена приплодних животиња, јајних ћелија (у даљем тексту: организација за репродукцију), као и садржај и начин вођења евиденција (члан 1); да се објекати у којима организација за репродукцију животиња врши дјелатност морају налазити у ограђеном простору на посебној локацији, удаљеној најмање 200 м од објекта у којем се држе друге животиње, да треба да имају просторије и просторе за: 1) смјештај запослених и пријем странака, 2) смјештај приплодних животиња, 3) смјештај кабасте и концентроване сточне хране, 4) узимање сјемена животиња, 5) лабораторију за контролу квалитета сјемена животиња, 6) поступање са сјеменом животиње након ејакулације (разблаживање, паковање и замрзавање сјемена), 7) узимање јајних ћелија животиња, 8) лабораторију за ембриологију (јајне ћелије и ембриони), 9) чување дубоко замрзнутог сјемена животиња (банка сјемена животиња), 10) чување замрзнутих јајних ћелија и ембриона животиња, 11) лијечење обољелих грла и 12) карантин за новонабављене животиње (члан 3); да објекти из члана 3. овог правилника морају: 1) бити изграђени од чврстог материјала, 2) имати подове и зидове глатких површина израђене од водоотпорног материјала, који се може лако чистити и дезинфиковати, 3) имати водовод и канализацију и систем за одводњавање отпадних вода који се улива у јавну канализацију, 4) бити прикључен на електричну мрежу и имати довољно природне и вјештачке свјетлости у просторијама (члан 4); да објекат за рад и смјештај запослених лица и пријем странака мора бити одвојен од објекта за смјештај приплодних животиња и од објекта за добијање сјемена и јајних ћелија, са посебним улазима за запослене и за пријем странака, те да објекат за рад и смјештај запослених лица и пријем странака мора имати просторију за пресвлачење запослених лица са санитарним чвором и ормарима за смјештај гардеробе (члан 5); да објекат за смјештај приплодних животиња мора да има просторије за: 1) смјештај мушких грла, посебно за сваку врсту животиње, 2 смјештај женских грла, посебно за сваку врсту животиње, 3) одржавање приплодне кондиције животиња (шеталиште, рингишпил) и 4) купање и освјежавање приплодних животиња, те да се на улазу у објекат из става 1. овог члана морају налазити баријере за дезинфекцију људи и возила, а уз објекат из става 1. овог члана мора се налазити објекат за смјештај кабасте и концентроване сточне хране, као и изграђено ђубриште, и за кабасти и за течни дио, или осоку, која треба да се износи стално, а најмање два пута годишње (члан 6); објекат за узимање сјемена животиња мора бити површине 150 м2 до 200 м2, да је под кровом који штити од дејства сунца, вјетра и кише, да би се производња сјемена могла обављати без утицаја временских прилика и уз што мањи стрес за животињу, да у објекту из става 1. овог члана морају бити изграђени боксови за фиксирање фантома (лутка или жива животиња), који се комплетно чисте послије сваке серије узимања сјемена, те да објекат из става 1. овог члана мора да има заштитну  металну ограду  дуж зидова просторије, а ограда може бити округла са пречником цијеви од 5 цм до 7 цм, висока 150 цм и са вертикалним размаком цијеви од 40 цм, док је размак између ограде и зида најмање 100 цм (члан 7); да просторија за чување дубоко замрзнутог сјемена животиња мора имати: 1) просторију са контејнерима у којим се чува дубоко замрзнуто сјеме само  једне врсте животиње, и то тако да се у једном контејнеру налази сјеме само једне расе приплодне животиње, а у једном канистеру сјеме само једне приплодне животиње, 2) цистерну са течним азотом ради допуњавања контејнера сјеменом, 3) просторију са радним столом за паковање сјемена за терен и 4) просторију за административни рад, са рачунаром за вођење података о стању банке сјемена животиња и његовој дистрибуцији (члан 8); да објекат за репродукцију животиња мора да има: 1) просторију са контејнерима у којима се чувају дубоко замрзнуте јајне ћелије и ембриони само једне врсте животиње, и то тако да се у једном контејнеру налазе јајне ћелије само једне расе приплодне животиње, у једном канистеру јајне ћелије само једне приплодне животиње, у једном контејнеру налазе се ембриони само једне расе приплодне животиње, а у једном канистеру ембриони само једне приплодне животиње (члан 10); да послове из члана 1. овог правилника организација за репродукцију може да обавља ако у сталном радном односу има запослене: 1) у лабораторији за испитивање квалитета свјежег и разријеђеног сјемена најмање два дипломирана ветеринара или доктора ветеринарске медицине, са лиценцом, од којих најмање један има завршену специјализацију  или постдипломске студије из области репродукције домаћих животиња и 2) у лабораторији за ембриологију најмање два дипломирана ветеринара или доктора ветеринарске медицине, са лиценцом, од којих најмање један има завршену специјализацију или постдипломске студије из области репродукције и додатно усавршавање из области ембриологије и процедуре вантјелесне оплодње (члан 16).                                   

У поступку оцјењивања оспорених одредби Правилника о условима за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња и начину вођења евиденција, Суд је имао у виду да је чланом 35. Устава Републике Српске утврђено да човјек има право на здраву животну средину и да је свако, у складу са законом, дужан да у оквиру својих могућности штити и унапређује животну средину, као и да је тачкама 6, 11. и 13. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора, систем јавних служби и заштиту животне средине.

Сагласно цитираним уставним овлашћењима, Законом о ветеринарству у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 42/08 и 6/12) уређена је здравствена заштита и спречавање заразних болести животиња, обављање ветеринарске дјелатности, ветеринарско-санитарна контрола узгоја и промета животиња, производа, сировина и отпадака животињског поријекла, репродукција животиња, примјена зоохигијенских и технолошких мјера у узгоју животиња у погледу здравствене заштите, заштите животне средине у овој области и добробит животиња, те надлежност ветеринарских служби, као служби од посебног интереса за Републику у области сузбијања заразних болести животиња, зооноза и спровођења мјера значајних за јавно здравље, организација и надлежности Ветеринарске коморе, стручно усавршавање у ветеринарству, базе података и информациони систем (члан 1). Чланом 2. овог закона је прописано значење израза који се користе у овом закону и то: да су ветеринари лица са завршеним ветеринарским факултетом са звањем дипломирани ветеринар или доктор ветеринарске медицине (ал. 4), да вјештачко осјемењавање означава уношење сјемена у утерус женке вјештачким путем без природног парења (ал. 13), да објекат обухвата зграде и просторе гдје се производе, односно обрађују прехрамбени производи, сировине и отпаци (ал. 37), да су остаци штетних материја (резидиуум) остаци материја са фармаколошким дјеловањем, остаци еколошких загађивача окружења и друге материје, као и њихови метаболити, који могу прећи у прехрамбене производе и угрозити здравље људи (ал. 41), да су отпадне воде оне отпадне воде које настају у објектима за узгој животиња, клаоницама и другим објектима за обраду, прераду и сакупљање сировина, прехрамбених производа и отпадака и захтијевају посебну технологију одвајања и чишћења (ал. 42), да су нуспроизводи животињски трупови и саставни дијелови животињског тијела, који нису намијењени за исхрану људи, као и здравствено неисправни прехрамбени производи и животињски производи (ал. 43), да су приплодне животиње животиње мушког и женског пола, намијењене за размножавање (ал. 46), да су производи животињског поријекла сви производи добијени од животиња, дивљачи и животиња које слободно живе у водама, инкубирана јаја, као и животињско сјеме, јајне ћелије и ембриони и мед и сви производи који дјелимично или у цјелини потичу од животиње (ал. 47) и да узгој приплодних животиња означава узгој приплодних животиња и давалаца јајних ћелија и ембриона, објекте за узгајање приплодних животиња, центре за осјемењавање, расна јата пернате живине, расна рибља јата, расна узгајалишта и узгајалишта матица (ал. 59).

Према члану 33. овог закона, производњу, складиштење и пласирање на тржиште приплодних животиња, сјемена приплодних животиња, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња могу да обављају организације које испуњавају прописане ветеринарске услове и које су регистроване код министарства (став 1), да организације из става 1. овог члана о добијању, складиштењу и пласирању на тржиште сјемена приплодних животиња, јајних ћелија и ембриона, морају да воде прописане евиденције (став 2) и да правилник о условима за обављање дјелатности из става 1. овог члана, као и садржај и начин вођења евиденција прописује министар (став 3), док је чланом 34. Закона прописано да вјештачко осјемењавање обављају ветеринарске организације, а за властите животиње и правна и физичка лица која испуњавају прописане услове (став 1), а правилник о условима из става 1. овог члана доноси министар (став 2). Ветеринарске организације, према члану 35. Закона, које су добиле концесију и јавно овлашћење у складу са овим законом редовно воде евиденцију о здрављу и репродуктивној способности приплодних животиња при осјеменавању и природном припусту, врше преглед евиденције парења и пријављују министарству сваку сумњу на полне или друге заразне болести, као и конституцијске дефекте у здрављу животиња.

Чланом 36. Закона прописано је да власник одгајалишта приплодних животиња, при сваком утврђивању болести неке приплодне животиње са трајним репродуктивним сметњама или при утврђивању здравствене неисправности животињског сјемена, јајних ћелија или ембриона, мора да обезбиједи обављање прописаних мјера (став 1), да ветеринарске организације и узгајивачи – инсеминатори, који могу у складу са прописима да обављају осјеменавање, морају обавјештавати о резултатима плодности на свом подручју, министарство, агенцију за узгој и селекцију у сточарству, као и надлежни орган локалне управе (став 2) и да правилник о мјерама из става 1. овог члана прописује министар (став 3).

Одредбама члана 37. Закона, правна и физичка лица су дужна да спречавају загађење животне средине и дејства штетна по здравље која могу да се настану узгојем, производњом, прерадом, трговином и употребом животиња, производа, прехрамбених производа, сировина, сточне хране и нуспроизвода (став 1), да је са нуспроизводима и отпадним водама потребно поступати у складу са овим законом и подзаконским актима и прописима о заштити животне средине (став 2), да су превентивне мјере за заштиту животне средине: а) обезбјеђивање одговарајућег одстрањивања, прераде, обраде и употребе нуспроизвода, чврстих и течних ђубрива, б) обезбјеђивање одговарајућег складиштења истих, в) одређивање поступка хигијенизације животињског измета и отпадних вода, г) смањење опасности од инфекције одређивањем одговарајућих хигијенских услова у шталама и око њих (хигијенски услови, микроклима, ограничење количине амонијака, одстрањивање нуспроизвода и измета, чишћење и дезинфекција), д) утврђивање исправности производа од ђубрива, прерађеног ђубрива и компоста и ђ) спречавање загађења подземних вода узрочницима заразних и паразитарних болести и штетних или радиоактивних материја. 

Према члану 38. овог закона, трупови угинулих животиња и нуспроизводи се морају прерадити, обрадити и уништити у објектима за прераду, обраду или уништење нуспроизвода и није дозвољено бацати их у ријеке, канале или друге водене токове, као и остављати их на путевима, отвореном простору, шумама или другим мјестима (став 1), те да је власник животиње дужан да на прописан начин пријави угинуће животиње и преда труп угинуле животиње овлашћеној организацији за обављање ветеринарско-хигијенске службе, у складу са овим законом (став 2) и да овлашћена организација из става 2. овог члана мора на прописан начин обезбиједити превоз животињског трупа са мјеста угинућа до објекта за обдукцију или прераду, као и скупљање нуспроизвода на прописан начин и прописан ветеринарски ред у том објекту (став 3), док ветеринарско-хигијенска служба мора да обезбиједи: примање пријава о угинућу животиња, превоз животињских трупова и других нуспроизвода на прописан начин, помоћ при обдукцији, хигијенско одржавање и дезинфекцију мјеста угинућа, објеката за обдукцију, возила и опреме (став 4) и да се, у случају сумње да је животиња угинула усљед заразне болести или усљед било ког другог разлога, мора утврдити узрок угинућа (став 5), те да су правна и физичка лица која обављају дјелатност у којој настају нуспроизводи, те одржавају површине, путеве и пруге, као и ловачка друштва дужна да на прописан начин обезбиједе одвоз лешева животиња и нуспроизвода, уз пратећу потврду о извршеном ветеринарско-санитарном прегледу, на најближе мјесто за скупљање нуспроизвода или у објекте за прераду нуспроизвода (став 6), а у објектима за обдукцију и прераду мора бити обезбијеђен прописани ветеринарски ред и организована ветеринарска служба за утврђивање узорака угинућа и да је обдукцију дужан извршити дипломирани ветеринар, односно доктор ветеринарске медицине који издаје сертификат у којем је наведен узрок угинућа (став 7) и да правилник о условима пријаве угинућа, транспорту, третирању животињских нуспроизвода, преради и условима за објекте и објекте за обдукцију, прераду и спаљивање прописује министар (став 8).

Чланом 39. Закона је предвиђено да се, изузетно од одредбе члана 38. став 1. овог закона, животињски трупови могу на прописан начин закопати или спалити на сточном гробљу које испуњава прописане услове (став 1), да је јединица локалне самоуправе дужна да обезбиједи услове да се трупови угинулих животиња или клаонички конфискат могу на прописан начин закопати или спалити на сточном гробљу или у јами гробници (став 2) и да правилник о случајевима из ст. 1. и 2. овог члана прописује министар (став 3).

Одредбама члана 40. Закона је одређено да минималан обим заштите животиња од заразних болести обавезно обухвата: а) систематично праћење стања заразних болести (дијагностичка, теренска и лабораторијска, као и патоанатомска испитивања) и вакцинисања животиња, које сваке године прописује министарство, б) обезбјеђење дијагностичких, теренских и лабораторијских испитивања, као и патоанатомске дијагностике, којом се у случају сумње потврђује болест или се одбацује сумња, в) спречавање заразних болести у случајевима природних и других несрећа и ако се појаве нарочито опасне заразне болест са листе која ће бити утврђена правилником из члана 5. овог закона, у сусједним државама или у Републици, односно Босни и Херцеговини и лабораторијска, као и патоанатомска испитивања за дијагностиковање заразних болести, које прописује министарство, г) проучавање епизоотиолошке ситуације, развијање и увођење нових лабораторијских метода за дијагностику и контролу, као и просљеђивање и публиковање нових ветеринарско-медицинских достигнућа, нових прописа, поступака, односно метода стручног рада, д) обавезне ветеринарске прегледе у складу са овим законом, ђ) припрему епидемиолошких студија и анализе ризика поводом уноса животињских заразних болести у Републику и БиХ и испитивања економски оптималних мјера и процјене финансијских посљедица прописаних мјера у случају појаве животињских заразних болести, е) увођење плана хитних интервенција у случају болести, ж) обавезу посједовања примјерених залиха вакцина, средстава за дезинфиковање и других средстава за спречавање, утврђивање и сузбијање животињских заразних болести, з) организовано ветеринарско образовање власника животиња, и) непрекидну ветеринарску дјелатност за теренску и лабораторијску дијагностику заразних болести, за које је потребно одмах утврдити заразну болест или узрок угинућа и ј) адекватну ветеринарско-хигијенску службу. 

Чланом 45. став 1. истог закона је прописано да ветеринарску дјелатност обављају ветеринарски институти, ветеринарски заводи, ветеринарске лабораторије, центри за репродукцију,   ветеринарске организације, као и друге организације које добију рјешење у складу са овим законом, док је чланом 55. Закона, с обзиром на испуњавање прописаних кадровских, просторних, хигијенско-техничких услова и услова у погледу опреме за обављање ветеринарске дјелатности, предвиђено да правна и физичка лица могу основати: ветеринарску амбуланту, ветеринарску станицу, ветеринарску апотеку, ветеринарску болницу и ветеринарску клинику, а које се могу организовати и као установе, предузећа или други облици организовања у складу са законом (став 1. и 3) и за сваки облик ветеринарске организације, као услови за обављање ветеринарске дјелатности, дефинисан број запослених дипломираних ветеринара или доктора ветеринарске медицине којима није правоснажном одлуком суда забрањено бављење ветеринарским позивом, број ветеринарских техничара и број помоћних радника (ст. 4, 5, 6, 7, 8, 9. и 10).

Чланом 60. Закона је прописано да ветеринари не могу самостално обављати послове ветеринарске дјелатности без положеног стручног испита и посједовања важеће ветеринарске лиценце, да ветеринарско-техничке послове који нису повезани са постављањем дијагнозе могу обављати ветеринарски техничари са завршеним четвртим степеном стручне спреме и положеним стручним испитом, уз непосредни или посредни надзор дипломираног ветеринара или доктора ветеринарске медицине, да ветеринари и ветеринарски техничари имају право и дужност да се стручно усавршавају, да план, садржај и методе полагања стручног испита мора да положи сваки ветеринар и ветеринарски техничар, према програму који доноси министар, док програм оспособљавања и начин извођења оспособљавања на подручју ветеринарских дјелатности у пракси припремају ветеринарски институти и ветеринарски заводи у сагласности са министарством и ветеринарском комором. 

Поред тога, Суд је имао у виду да је Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12 и 121/12) прописано да органи управе доносе правилнике, наредбе и упутства, којима се разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе и који се објављују у „Службеном гласнику Републике Српске“ само када су за то изричито овлашћени законом или прописомВладе, али да притом не могу на основу члана 69. овог закона одређивати своје или туђе надлежности, нити физичким и правним лицима установљавати права и обавезе које нису већ установљене законом или прописом Владе (чл. 69. ст. 1, 2. и 5. и чл. 70).   

            Такође, Суд је узео у обзир и одредбе Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 38/08, 40/00, 47/02, 38/03, 66/03, 20/07 и 55/07 ‒ пречишћени текст), којим је прописано да се уговор о раду може закључити на неодређено или на одређено вријеме и да ће се уговор о раду у коме није назначено вријеме трајања сматрати уговором о раду на неодређено вријеме (члан 15), те да се уговор о раду на одређено вријеме закључује у случајевима: а) извршавања посла који траје до 6 мјесеци, б) привременог повећања обима посла, ц) замјене одсутног радника до годину дана и д) обављања посла чије је трајање унапријед одређено природом и врстом посла (члан 16. став 2).

На основу изложеног Суд је утврдио да је, у складу са наведеним законским овлашћењима, министар пољопривреде, шумарства и водопривреде био надлежан да донесе правилник којим се регулишу услови у погледу објеката, просторија и простора, опреме, средстава за рад и стручног кадра, а које треба да испуњава организација за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена приплодних животиња, јајних ћелија, те садржај и начин вођења евиденција. Имајући у виду садржину оспорених одредби чл. 1, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 10. и 16. Правилника, Суд је оцијенио да је доносилац оспореног акта, сагласно својим законским овлашћењима из одредби чл. 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40. и 56. Закона о ветеринарству у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 42/08 и 6/12), прописао ветеринарске услове у погледу објекта, просторија и простора за смјештај приплодних животиња, узимања и чувања сјемена животиња, тј. за репродукцију животиња, а које организација за репродукцију мора испуњавати да би могла обављати предметну дјелатност, те услове у погледу објекта за рад и смјештај запослених лица и пријем странака, као и услове у погледу степена стручне спреме, броја запослених на пословима у лабораторији за испитивање квалитета свјежег и разријеђеног сјемена и лабораторији за ембриологију и да су та лица у сталном радном односу код организације за репродукцију.

Како је министру пољопривреде, шумарства и водопривреде, одредбом члана 33. став 3. Закона о ветеринарству у Републици Српској, изричито дато овлашћење да донесе правилник о условима за обављање дјелатности производње, складиштења и пласирања на тржиште приплодних животиња сјемена приплодних животиња, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња, а чланом 56. прописано да ветеринарска организација обавља ветеринарску дјелатност када министар рјешењем утврди да испуњава прописане услове за одређени организациони облик, те да за обављање дјелатности у оквиру спровођења обавезних ветеринарских мјера иста, поред рјешења из става 1. овог члана, мора од министарства прибавити овлашћење или концесију, и да министарство води регистар овлашћених ветеринарских оерганизација, то по оцјени овог Суда, министар није изишао из граница свог законског овлаштења када је оспореном одредбом члана 1. Правилника уредио његов предмет регулисања.

Такође, у погледу оспорене одредбе члана 16. Правилника овај Суд налази да је, нарочито водећи рачуна о условима из члана 16. став 2. Закона о раду под којима се може закључити уговор о раду на одређено вријеме, оспореном одредбом члана 16. Правилника  децидирано регулисано да су само организације за репродукцију које обављају лабораторијске послове обавезне закључити уговор о раду на неодређено вријеме, али не и други облици организација које обављају ветеринарску дјелатност из члана 45 став 1. и 55. Закона о ветеринарству. Таквим прописивањем, по оцјени овог суда, министар се кретао у границама овлашћења датих му одредбама чланова 33. и 56. Закона о ветеринарству и сагласно овлашћењу прописаном одредбом члана 69. Закона о републичкој управи.

Поред тога, Суд је утврдио неоснованим тврдње подносиоца приједлога у погледу оспорених чл. 3, 4, 5. и 6. Правилника, којима су регулисани услови за објекте у погледу изграђености од чврстог материјала и удаљености од простора у којем се држе друге животиње, као и да просторије у овим објектима треба да имају подове и зидове глатких површина израђених од водоотпорног материјала, те прикључак на водовод, канализацију, систем за одводњавање отпадних вода и електричну мрежу, те услови за објекте за рад и смјештај запослених лица, пријем странака и услове за објекте за смјештај приплодних животиња, јер је доносилац акта, по оцјени Суда, оваквим прописивањем ближе прописао ветеринарске услове за обављање предметне дјелатности, превентивне мјере за заштиту животне средине, укључујући минималан обим здравствене заштите животиња, и да није изашао из оквира својих законских овлашћења прописаних чл. 37, 38. 39. и 40. Закона о ветеринарству у Републици Српској.

Надаље, Суд је утврдио да оспореним одредбама чл. 7, 8. и 10. Правилника, којим је у циљу обезбјеђења услова минималног обима здравствене заштите животиња предвиђена површина и опрема објеката за узимање сјемена животиња, изграђени боксови, као и просторије за чување дубоко замрзнутог сјемена животиња са контејнерима у коме се налази сјеме само једне расе приплодне животиње и канистерима у којим се налази сјеме само једне приплодне животиње и другом опремом за чување и паковање сјемена за терен, те вођење података о стању банке сјемена животиња и његовој дистрибуцији, доносилац акта такође није прекорачио своја законска овлашћења из члана 40. поменутог закона, јер је на детаљнији начин регулисао обим и начин минималне здравствене заштите животиња у циљу праћења стања евентуалних заразних болести приплодних животиња.  

На основу изложеног Суд је оцијенио да оспореним прописивањем доносилац Правилника о условима за производњу, складиштење и пласирање на тржиште сјемена, јајних ћелија и ембриона приплодних животиња и начину вођења евиденција („Службени гласник Републике Српске“ број 97/14) није изашао из оквира својих законских и уставних овлашћења. С обзиром на наведено, по оцјени Суда, нису повријеђене одредбе члана 35. Устава Републике Српске, како то тврди подносилац приједлога, као ни члана 108. став 2. Устава, којим је утврђено да прописи и општи акти морају бити у сагласности са законом.   

Поводом захтјева предлагача којим се тражи да му се накнаде трошкови овог поступка Суд истиче да учесници у поступку пред Судом, у смислу одредбе члана 29. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске, сносе своје трошкове, те стога се нису стекли услови за утврђивање накнаде истих.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић, академик проф. др Снежана Савић.