Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. фебруара 2015. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за  оцјењивање уставности члана 31. Закона о стечајном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 67/02, 77/02, 38/03, 96/03, 68/07, 12/10 и 16/10). 

О б р а з л о ж е њ е

        Момчило Алексић из Трна дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 31. Закона о стечајном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 67/02, 77/02, 38/03 и 96/03). Давалац иницијативе сматра да је члан 31. Закона, који прописује редослијед наплате повјерилаца из слободне стечајне масе, дискриминаторног карактера, јер омогућава да дугови према неким повјериоцима не буду у потпуности или уопште измирени. Без прецизирања конкретно повријеђених чланова Устава Републике Српске, Устава Босне и Херцеговине, те Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), у иницијативи се предлаже да Суд утврди да оспорени члан Закона није у сагласности са овим актима, јер омогућава неравноправан и дискриминишући третман стечајних повјерилаца.

        У поступку пред овим судом утврђено је да, Рјешењем број У-52/12 од 25. септембра 2013. године („Службени гласник Републике Српске“ број 86/13), Суд није прихватио иницијативу за оцјењивање уставности члана 31. Закона о стечајном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 67/02, 77/02, 38/03, 96/03, 68/07, 12/10 и 16/10), а на основу оцјене да је исти сагласан Уставу, те да не вријеђа права заштићена Конвенцијом. Суд је овакво становиште образложио тиме да уставни принцип једнакости не подразумијева једнакост у апсолутном смислу већ изједначеност у правима и слободама оних грађана који се, са аспекта удовољавања одређеним истим критеријумима, могу сврстати у заједничку категорију и који се, при том, налазе у истим правним ситуацијама, те да члан 31. Закона не прописује различит третман једнаких адресата, јер се односи на повјериоце стечајног дужника који се међусобно разликују по врсти потраживања па су по том основу и сврстани у исплатне редове.

       С обзиром на изложено Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио да  не прихвати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 31. Закона о стечајном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 67/02, 77/02, 38/03, 96/03, 68/07, 12/10 и 16/10), јер је већ одлучивао о истој ствари.

         Суд је, такође, утврдио да, сходно члану 115. Устава Републике Српске, није у његовој надлежности да цијени сагласност закона Републике Српске са Уставом Босне и Херцеговине.

         На основу изложеног је одлучено као у  диспозитиву овог рјешења.

          Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-20/14                                                                                            ПРЕДСЈЕДНИК

24. фебруар 2015. године                                                                       УСТАВНОГ СУДА

                                                                                                                Џерард Селман