Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. фебруара 2015. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 121. став 4. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13) у дијелу који гласи: "Поступак за пријем службеника подразумијева улазни интервју са кандидатом и контролу испуњавања услова...".
О б р а з л о ж е њ е
Миле Чајевић из Фоче дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 121. став 4. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13) у дијелу који гласи: "Поступак за пријем службеника подразумијева улазни интервју са кандидатом и контролу испуњавања услова...". У иницијативи се наводи да je оспореном законском одредбом нарушено начело равноправности у слободама и правима грађана из члана 10. Устава, јер садржи елементе тзв. "посредне или прикривене" дискриминације. Давалац иницијативе, наиме, сматра да прављење разлика и давање предности при запошљавању једном лицу у односу на друга почиње улазним интервјуом кандидата пред комисијом, која га оцјењује без било каквих задатих објективних критеријума, односно произвољно. Због тога лица са одређеним личним својствима, које комисија фаворизује, добијају већи број бодова на основу "утиска који је кандидат оставио", што даље резултира избором привилегованог кандидата на упражњено радно мјесто. На овај начин се, по мишљењу иницијатора, "легализује" дискриминација путем Закона који комисији и начелнику општине даје превелика дискрециона овлашћења, а која се користе као средство за прављење разлике међу грађанима. У иницијативи се такође износи став да оспорена законска одредба није у сагласности са чланом II/4 Устава БиХ, у вези са правом на рад из чл. 6. и 7. (а), (i) и (ii) Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, затим са чланом 1. Протокола број 12. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, те да је супротна начелу владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4, као и члану 33. Устава Републике Српске.
У одговору који је на иницијативу доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да подносилац иницијативе на произвољан и погрешан начин тумачи одредбе Устава, те да ни у једном сегменту не образлаже на који начин предметна одредба Закона доводи до повреде члана 10. Устава. Такође се истиче да су овом уставном одредбом гарантовани једнакост и равноправност грађана у реализацији законом признатих права и обавеза за категорије адресата који се налазе у истим или сличним правним ситуацијама, што је оспореним законским рјешењем осигурано, јер се њиме управо наглашава равноправност кандидата у поступку пријема у радни однос. У одговору се даље истиче да, сходно наведеном, оспорена законска одредба није супротна ни начелу владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, као ни гаранцијама из члана 33. Устава, који јемчи право грађанима да под једнаким условима буду примљени у јавну службу. Поред тога, Народна скупштина указује на то да Уставни суд Републике Српске није надлежан да оцјењује сагласност закона и других прописа Републике Српске са Уставом БиХ, док у погледу навода о повреди члана 1. Протокола број 12. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода износи став да давалац иницијативе није образложио на који начин и у којем смислу је дошло до повреде ове одредбе, те да се у конкретном случају, прије свега, ради о незадовољству предметним законским рјешењем.
Чланом 121. став 4. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), у оспореном дијелу, прописано је да "поступак за пријем службеника подразумијева улазни интервју са кандидатом и контролу испуњавања услова...".
У поступку оцјењивања члана 121. став 4. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05, 118/05 и 98/13), Суд је, прије свега, имао у виду да је чланом 5. став 1. тачка 9. Устава утврђено да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на локалној самоуправи, да се према члану 102. став 2. Устава систем локалне управе уређује законом, те да према одредбама тачака 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе, запошљавање, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, чланом 49. Устава, утврђено је да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање пoјединих од њих утврђују законом. Суд је у конкретном случају имао у виду и принцип равноправности из члана 10. Устава, према којем су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство.
Из наведених уставних одредаба, по оцјени Суда, произлази овлашћење Републике да законом уреди територијалну организацију и систем локалне самоуправе, као и друга питања од значаја за цјеловито регулисање ове области. Сагласно овим овлашћењима, Законом о локалној самоуправи су уређене јединице локалне самоуправе, начин и услови њиховог формирања, органи, имовина, финансирање, акти и јавност рада ових субјеката, те, између осталог, поступак за пријем службеника у административну службу јединица локалне самоуправе. Тако је чланом 119. став 1. и чланом 120. ст. 1. и 2. овог закона прописано да се упражњено радно мјесто у административној служби јединице локалне самоуправе попуњава путем јавног конкурса, да начелник општине, односно градоначелник оглашава упражњено радно мјесто, те да оглас, односно јавни конкурс садржи опис упражњеног радног мјеста и број извршилаца, опште услове за пријем у радни однос, списак потребних докумената, рок и мјесто њиховог подношења, посебне академске и професионалне услове за радно мјесто које се попуњава, те друге прописане услове. Уређујући поступак пријема службеника, оспореном законском одредбом је, поред осталог, прописан и обавезни улазни интервју кандидата пред посебно формираном комисијом, те контрола испуњавања предвиђених услова.
Цијенећи наводе даваоца иницијативе да је оспореним прописивањем нарушено уставно начело равноправности грађана, Суд је утврдио да у конкретном случају није дошло до повреде гаранација из члана 10. Устава. Наиме, Законом о локалној самоуправи, који представља посебан закон у погледу статуса службеника у органима јединица локалне самоуправе, регулисани су, између осталог, поступак и услови за пријем службеника на упражњено радно место. Законодавац је, стога, сходно својој цјелисходној процјени, у оквиру Уставом утврђених принципа и у складу са политиком у уређивању предметних односа, предвидио обавезни улазни интервју који са кандидатима обавља посебна комисија формирана од стране начелника општине, односно градоначелника, те контролу испуњавања прописаних услова у сваком поједином случају. Оспорена одредба се, према томе, подједнако односи на сва лица која се налазе у истој правној ситуацији, односно која конкуришу на радно мјесто службеника у органима јединица локалне самоуправе и испуњавају формалне услове одређене конкурсом, дакле предвиђа исти третман и једнаке могућности за све субјекте у овом поступку. Због тога, по оцјени Суда, предметна норма не доводи до било какве неравноправности између ових лица, односно не даје предност појединим од њих, како то сматра давалац иницијативе. Суд примјећује да давалац иницијативе, у суштини, оспорава примјену оспорене законске одредбе у смислу могућности фаворизовања појединих кандидата у поступку пријема службеника, али оцјена примјене закона, према члану 115. Устава, није у домену уставносудске контроле, већ може бити предмет поступка пред редовним судом на захтјев правно заинтересованог лица.
Имајући у виду изложено Суд је оцијенио да оспореним прописивањем није нарушено ни начело владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, као ни одредба члана 33. Устава, којим је утврђено да грађани имају право да под једнаким условима буду примљени у јавну службу, јер, из напријед наведених разлога, предметна законска норма, по оцјени Суда, не доводи у питање ове уставне гаранције.
С обзиром на то да је овим утврђено да оспореном одредбом Закона о локалној самоуправи није нарушено начело равноправности грађана из члана 10. Устава, Суд је утврдио да у конкретном случају није дошло ни до повреде члана 1. Протокола број 12. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Ова одредба Протокола, наиме, предвиђа општу забрану дискриминације, односно забрањује дискриминацију независно о других права гарантованих овом конвенцијом, тако да, у суштини, на исти начин пружа заштиту у погледу евентуалне дискриминације грађана као и члан 10. Устава Републике Српске.
У односу на наводе даваоца иницијативе о несагласности оспорене законске одредбе са чланом II/4 Устава Босне и Херцеговине, Суд указује на то да, према одредби члана 115. Устава Републике Српске, овај суд није надлежан да оцјењује сагласност закона и других прописа Републике Српске са Уставом Босне и Хереговине.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљене информације пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности предметне законске одредбе одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-8/14 ПРЕДСЈЕДНИК
24. фебруар 2015. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман