Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 37. став 1. тачка а и члана 61. став 1. тачка д Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. јуна 2014. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е ЊЕ
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости пресуда Основног суда у Бањалуци бр: ПС-295/93 од 8. јуна 1999. године, П-3029/99 од 1. марта 2000. годнине и РС-129/92 од 10. маја 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Мирјана Зрнић из Бањалуке дала је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости пресуда Основног суда у Бањалуци бр: ПС-295/93 од 8. јуна 1999. године, П-3029/99 од 1. марта 2000. године и РС-129/92 од 10. маја 2011. године. Иако је, поступајући по налогу Суда да уреди иницијативу, давалац суштински прецизирао предметне пресуде Основног суда у Бањалуци као акте оспорене иницијативом, истом се, у контексту вишестепености поступка у грађанскоправним стварима, указује на неуједначеност ставова поступајућих судова, који су, рјешавајући у оквиру својих надлежности, заузимали различита становишта о томе да ли је Развојна банка, АД Бања Лука правни сљедбеник Службе друштвеног књиговодства у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, филијала Бања Лука, односно Службе за платни промет и финансијску контролу Републике Српске, филијала Бања Лука. У образложењу иницијативе се истиче да је Основни суд у Бањој Луци у пресудама бр: ПС-295/93 од 8. јуна 1999. године и П-3029/99 од 1. марта 2000. године прихватио постојање пасивне лигитимације на страни тужене, тј. Развојне банке, АД Бања Лука, односно о овој легитимацији није ни расправљао, док је у пресуди број: РС-129/92 од 10. маја 2011. године, утврдио да тужена Развојна банка, АД Бања Лука није правни сљедбеник Службе друштвеног књиговодства у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, филијала Бања Лука, односно Службе за платни промет и финансијску контролу Републике Српске, филијала Бања Лука, те да стога није пасивно легитимисана као страна у поступку. Непостојање јединственог става тог суда о предметном питању је, како се појашњава у иницијативи, довело до повреда одредаба Закона о парничном поступку, али и до погрешне примјене материјалног права. С обзиром на наведено, давалац иницијативе тражи од Суда да донесе одлуку којом ће и коначно рјешити питање правног сљедбеника предметне институције.
Оспореном пресудом Основног суда у Бањалуци број: ПС-295/93 од 8. јуна 1999. године, обавезана је тужена, Развојна банка АД Бања Лука, да тужиоцу, „ЕКОР-БИРО“ из Бање Луке, вл. Мирјане Зрнић, исплати пресудом одређени новчани износ, а на име накнаде штете, те да тужитељици омогући несметан рад ради обављања новчаног промета на, у пресуди, назначеном жиро рачуну.
Оспореном пресудом Основног суда у Бањалуци број: П-3029/99 од 1. марта 2000. године, у цијелости је, као неоснован, одбијен тужбени захтјев тужитељице Мирјане Зрнић против тужене Развојне Банке, АД Бања Лука, за накнаду материјалне штете. Тужитељица је, надаље, обавезана да туженој надокнади трошкове предметног парничног поступка.
Оспореном пресудом Основног суда у Бањалуци број: РС-129/92, од 10. маја 2011. године, одбијен је тужбени захтјев тужитељице Мирјане Зрнић којим је од поступајућег Суда тражено да обавеже тужену Развојну Банку, АД Бања Лука да јој надокнади одређену материјалну и нематеријалну штету.
У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених пресуда Суд је имао у виду да, према одредби члана 115. став 1. тачке 1. и 2. Устава Републике Српске, Суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и сагласности прописа и општих аката са законом.
По оцјени овог Суда, оспорени акти не садрже опште правне норме, већ је њима Основни суд у Бањалуци одлучивао о појединачним правима и обавезама, тј. тужбеним захтјевима које је давалац ове иницијативе имао према Развојној банци, А.Д. Бања Лука. Дакле, индивидуално одређени субјект је носилац права чија је заштита обезбијеђена у поступку пред надлежним редовним судом. Према томе, оспорени акти немају карактер општих аката за које је, у смислу одредбе члана 115. Устава, предвиђена уставносудска контрола, због чега Суд није надлежан да оцјењује њихову уставност и законитост, нити је, пак, сходно члану 115. Устава, надлежан да утврђује чињенице које су од значаја за одлучивање у појединачним грађанскоправним стварима.
С обзиром на наведено Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка а Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), одлучио да, због ненадлежности, не прихвати иницијативу.
Имајући у виду наведено Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Зоран Липовац, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.
Број: У-48/13 ПРЕДСЈЕДНИК
26. јун 2014. године УСТАВНОГ СУДА
Џерард Селман