Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 57. тачка а), члана 60. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачке б) и г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. априла 2023. године, д о н и о  је 

 

О Д Л У К У

 

Утврђује се да члан 2. став 2. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22) није у сагласности са Уставом Републике Српске.    

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 2. став 1. и члана 6. ст. 1, 2, 3. и 4. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22).

Обуставља се поступак за оцјењивање уставности чл. 2. и 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 119/21).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Игор Марић, Биљана Вучетић и Милош Чизмовић, сви из Бањалуке, у предмету број У-68/21, те Рената Стојановић Кузмановић, Зина Халиловић, Винко Миладиновић, Гордан Поповић, Милка Савић, Азра Чобо Ганибеговић и Драгоја Рауш, сви из Модриче, у предмету број У-84/21, дали су Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) потпуно идентичне иницијативе за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18). Даваоци иницијатива сматрају да ова одредба Закона није у сагласности са чланом 127. став 1. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), јер умањује права судија дата чланом 5. раније важећег Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/14 и 60/15). У иницијативама се наводи да се законодавац, умјесто раније важећег законског рјешења према којем се повећање плата судија „веже“ за „нето плату“, опредијелио за ново рјешење према коме се наведено повећање условљава повећањем „бруто плате“. Истиче се да у регулисању предметне материје нема мјеста примјени члана 138а. Устава, јер је оспорени закон донесен након 10. јануара 2006. године. Оспорено законско рјешење је према мишљењу даваоца иницијативе знатно неповољније за судије, јер је и у моменту доношења Закона било евидентно да ће се у Републици Српској прије достићи просјечна мјесечна нето плата у износу од 1.000 КМ, а на који износ је референцирао раније важећи закон, него просјечна мјесечна бруто плата у износу од 1.625 КМ, како је предвиђено оспореном законском одредбом. Додатно, истичући да им је познато да није у надлежности Суда да разматра предмет равноправности положаја судија у Републици Српској у односу на судије у Федерацији БиХ, даваоци иницијативе наводе да су мјесечна примања судија који судијску функцију обављају на територији Федерације БиХ за око 500 КМ већа у односу на мјесечна примања судија у Републици Српској, те указујући на одлуку овог суда у предмету У-86/14, закључују да ово није први пут да законодавац покушава да умањи примања судија. С обзиром на изложено, те имајући у виду одредбу члана 108. Устава, истиче се да је одредба члана 6. Закона у цијелости несагласна са Уставом, те да је њоме законодавац повриједио концепт финансијске самосталности судија, на индивидуалном и институционалном нивоу, што је у супротности са чланом 121. став 2. Устава.

Весна Мишић, Милица Ђурић, Дарко Стаменић, Татјана Ступар, Гордана Стевандић, Сања Стефановић, Александра Мирошљевић Ждрал, Мира Дошеновић, Сунита Шукало, Марија Анчић Згоњанин, Сњежана Кудрић, Драган Улетиловић, Бранимир Јукић, Жељко Ковић, Мирјана Радевић, Надира Шибоњић, Петра Бијелић, Биљана Видимлић, Јасна Шатара и Драгомир Обрадовић, сви из Бањалуке, у предмету број У-76/21, Славица Тадић, Алмира Селимовић Маљишевић, Славко Савић, Јелена Тодоровић, Адис Пољић, Александра Јелисић Брчкало, Горан Јовић и Селма Зећо, сви из Зворника, у предмету број У-78/21, Асмир Коричић, Ана Томић Игњатић, Данијела Шарчевић, Гордана Војводић, Игор Дабић, Мидхо Вукалић, Недељко Милијевић, Љубица Комљеновић, Наташа Бошковић, Сања Илић, Синиша Боснић, Тања Грубачић Јанковић, Весна Станковић Сексан и Вибор Вучић, сви из Бањалуке, у предмету број У-82/21, Данијела Бојовић, Дана Плачић, Осман Рахмановић, Славица Ковачевић, Љубинка Продановић, сви из Вишеграда, у предмету број У-88/21, те Горан Ђурић, Сандро Налић, Сенаида Џинић, Тања Томанић, Радмила Радојчић, Жељка Илић, Љиљана Рајковић, Томислав Кљајић, Весна Микеревић, Марица Томић, Есма Чајић, Огњенка Цвијановић, Радованка Марић, Илвана Мурановић, Тијана Нинковић, сви из Добоја, у предмету број У-87/21, дали су Суду потпуно идентичне иницијативе за покретање поступка за оцјењивање уставности чл. 2. и 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18). Даваоци иницијатива сматрају да ове одредбе Закона нису у складу са чланом 108, чланом 121. став 2, чланом 127. став 1. и чланом 138а. Устава, који је додат на основу Амандмана ЦXИВ на Устав. У иницијативама се истиче: да је у децембру 2005. године високи представник за Босну и Херцеговину донио одлуку којом се доноси Закон о платама и осталим накнадама судија и тужилаца у Републици Српској, Федерацији Босне и Херцеговине, Брчко дистрикту Босне и Херцеговине и правосудним институцијама на нивоу Босне и Херцеговине, како би се ријешио несразмјер између плата судија и тужилаца и плата већине грађана у Босни и Херцеговини, да су овом одлуком плате судија и тужилаца усклађене и утврђене на одређеном нивоу, који се неће увећавати док просјечна нето плата у БиХ не буде износила 800 КМ, да је наведена одлука донесена због великог повећања плата судија и тужилаца које није праћено одговарајућим степеном економског раста, да је резултат рада радне групе, коју је формирао високи представник, било усвајање сета закона који су ступили на снагу 1.1.2006. године, а којима су усклађене плате судија и тужилаца на цијелој територији БиХ, тако да они примају исте плате независно од тога у којем ентитету раде, да је Законом о платама и другим накнадама судија и тужилаца у Републици Српској који је ступио на снагу 1.1.2006. године предвиђено смањење плата судија и тужилаца и то њиховим замрзавањем, док просјечна плата у БиХ не достигне одређен ниво, те да ће након што поново почну расти, плате расти у истом проценту као и просјечна плата у Босни и Херцеговини, чиме би се обезбиједио фиксни омјер између просјечне плате у БиХ и плата у правосуђу, као и даље усклађивање између ентитета, да је оспореним чланом 6. Закона извршено умањење плата судија, замрзавањем, да је овакво умањење извршено само у Републици Српској, да су плате судија које се обрачунавају у складу са оспореним законом мање него што би требало да буду, да се обрачунавају у складу са Законом о платама судија и тужилаца у Републици Српској из 2007, којим су први пут, а требало је бити и једини пут, плате судија смањене замрзавањем, да је оспореним прописивањем законодавац повриједио начело из члана 121. став 2. Устава.

Накнадно, Весна Мишић и Милица Ђурић дале су двије допуне иницијативе у предмету број У-76/21. У првој допуни се наводи: да је, у околностима када је просјечна нето плата по запосленом остварена у Босни и Херцеговини за 2020. годину износила 941 КМ, замрзавање плата судија на начин прописан чланом 6. оспореног закона у супротности са уставном забраном из члана 127. став 1. Устава и члана 138. а) Устава, да проценат раста просјечне нето плате у БиХ, у односу на 800 КМ, из члана 6. став 1. Закона о платама и осталим накнадама судија и тужилаца у Републици Српској, који је донио високи представник за БиХ, а који је ступио на снагу 1.1.2006. године, износи 17,60%, да се примјеном овог процента на износ од 3.000 КМ колико је износила основна мјесечна плата судије окружног суда у Републици Српској (члан 2. наведеног закона), долази до износа од 3.528 КМ, у коме није садржан порез на доходак, да је због цензуса од 1.625 КМ из члана 6. оспореног закона, судија окружног суда у 2021. години примао основну плату у износу од 3.387 КМ у којем је садржан порез на доходак, због чега је његова основна плата 3.048,30 КМ, што је мање од износа на који је стекао право, тј. 3.528 КМ, да је члан 6. оспореног закона у супротности са чланом 127. став 1. Устава и чланом 138. а) Устава, јер је њиме онемогућено остваривање права судија на кориговање плата, након што је просјечна нето плата у Босни и Херцеговини прешла износ од 800 КМ, а за проценат повећања просјечне плате у БиХ, а које право је стечено ступањем на снагу поменутог закона који је донио високи представник, да је и члан 2. оспореног закона у супротности са чланом 127. став 1. Устава и чланом 138. а) Устава јер прописује фиксни износ плата судија у које је урачунат порез на доходак, без могућности кориговања за проценат повећања просјечне нето плате у БиХ, да законодавац у Федерацији БиХ, за разлику од законодавца у Републици Српској, није мијењао цензус од 800 КМ из закона који је донио високи представник за БиХ, те да се плате судија у Федерацији БиХ коригују сваке године сходно проценту повећања просјечне нето плате у БиХ, да је поменутим законом који је донио високи представник за БиХ, замрзавањем судијских плата, извршено прво и једино умањење плата судија, те да су судије, на основу члана 6. ст. 1. и 2. тог закона, стекле право да им се почев од 2012. године плате коригују за проценат повећања просјечне нето плате у БиХ (2011. године просјечна нето плата у БиХ прешла износ 800 КМ), да је законодавац могао регулисати плате судија само на начин да одреди износ истих, који би био праћен процентом раста просјечне плате у БиХ, да се свако ново замрзавање плата судија одређивањем неког новог цензуса сматра смањењем плате.

У другој допуни иницијативе оспорена је одредба и члана 1. Закона о измјенама и допуни Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца („Службени гласник Републике Српске“ број 119/21), а што одговара члану 2. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 119/21), истичући: да сталним измјенама и допунама одредаба оспореног закона, а у контексту измјена у начину дефинисања и повећања износа цензуса до кога се неће повећавати судијске плате, законодавац ствара правну несигурност, да прописани цензуси (800 КМ, 900 КМ, 1.000 КМ нето, те 1.625 КМ бруто) никада не буду достигнути у току календарске године, да су у питању недостижни критеријуми, које законодавац периодично мијења доношењем новог закона којим се одређује нови цензус у вишем износу, да је, у овом смислу, нејасна одредба оспореног члана 6. Закона, да је оспорено прописивање из чл. 2. и 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18) и члана 1. Закона о измјенама и допуни Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца („Службени гласник Републике Српске“ број 119/21) у супротности са чланом 5. став 1. алинеја 4. Устава.

Након тога су даваоци иницијатива у предметима бр. У-68/21, У-76/21, У-82/21, У-84/21, У-87/21, Игор Дабић, Ана Томић Игњатић, Данијела Шарчевић, Тања Грубачић Јанковић, Весна Станковић Сексан, Недељко Милијевић, Мидхо Вукалић, Вибор Вучић, Синиша Боснић, Сања Илић, Гордана Војводић, Весна Мишић, Милица Ђурић, Драгомир Обрадовић, Дарко Стаменић, Александра Мирошљевић Ждрал, Јасна Шатара, Жељко Ковић, Драган Улетиловић, Мира Дошеновић, Сања Стефановић, Гордана Стевандић, Сунита Шукало, Сњежана Кудрић, Татјана Ступар, Асмир Коричић, сви из Бањалуке, те Рената Стојановић Кузмановић, Зина Халиловић, Азра Чобо Ганибеговић, Милка Савић, Винко Миладиновић и Драгоја Рауш, сви из Модриче, као и Горан Ђурић, Сандро Налић, Тијана Нинковић, Тања Томанић, Радованка Марић, Радмила Радојчић, Љиљана Рајковић, Огњенка Цвијановић, Томислав Кљајић, Весна Микеревић, Илвана Мурановић, Жељка Илић и Есма Чајић, сви из Добоја, поднијели овом суду допуне иницијативе у предмету број У-76/21. Такође, Зденко Врањић, Зорица Стокић, Мартин Вукић, Дајана Миличевић и Арфан Абоудил, сви из Шамца, доставили су Суду поднесак насловљен као допуна иницијативе у предмету број У-76/21.

У наведеним, потпуно идентичним, допунама се предлаже да Суд утврди да чл. 2. и 6. Закон о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18), те члан 1. Закона о измјенама и допунама Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 119/21), у вријеме важења, нису били у сагласности са Уставом, као и да члан 2. и члан 6. (у суштини  одредбе ст. 1, 2, 3. и 4. овог члана) Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22) нису у складу са Уставом, будући да су наведеним одредбама, супротно члану 127. став 1. и члану 138а. Устава, умањене плате судија, чиме су повријеђени и члан 5. став 1. алинеја 4. (у допунама иницијатива погрешно означена као тачка 4) и члан 39. став 5. Устава. У прилог наведеном се истиче да иако су Закон о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18) и Закон о измјенама и допунама Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 119/21) престали да важе, штетне посљедице примјене оспорених одредаба тих закона нису отклоњене престанком њиховог важења, јер су, како се наводи, судије годинама уназад примале мању плату од оне која је зајемчена Уставом, те у овом смислу нису испуњени услови из чл. 37. и 57. став 1. Закона о Уставном суду.

Поред овога се истиче да су разлози оспоравања одредаба члана 2. и члана 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22), истовјетни разлозима оспоравања одговарајућих одредаба поменутих раније важећих закона. Додатно, наводи се да члан 2. став 2. важећег закона није у сагласности са чланом 5. став 1. алинеја 4. и чланом 39. став 5. Устава, јер у зараду, односно мјесечну основну плату, не може бити урачунат топли оброк, а да су урачунавањем топлог оброка у плату носиоци правосудних функција дискриминисани у односу на остале запослене чија се плата обезбјеђује из буџета.

Сагласно члану 9. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/12, 29/13 и 90/14), Суд је рјешењима од 24. новембра 2021. године и 26. јануара 2022. године одлучио да споји поступке по иницијативама бр. У-68/21, У-76/21, У-78/21, У-82/21, У-84/21, У-87/21 и У-88/21 те да води јединствен поступак под бројем У-68/21.

Народна скупштина Републике Српске је доставила одговор на иницијативе и допуне које су Суду дате у вријеме важења Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 119/21). У том одговору се истиче да су иницијативе недозвољене, пошто се истима не оспорава уставност оспорених законских одредаба, него неусаглашеност са Законом о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/14 и 60/15), који је престао да важи 2018. године. Такође се наводи да одредбе чланова 2. и 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 119/21) нису несагласне са члановима 127. и 138а. Устава Републике Српске, нити са било којим другим чланом Устава. Истиче се да је плата судија остала иста као и према раније важећем закону, што значи да није умањена. Раније важећим законом основна мјесечна плата била је изражена у нето износу, док је сада важећим законом изражена у бруто износу, у којем је садржан и порез на доходак, с тим да судије добијају исти нето износ плате. Даље, истиче се да из одредба члана 6. став 4. предметног закона произлази да када би дошло до смањења просјечне бруто плате запослених у календарској години, плата судија би остала иста, односно не би се умањивала, а све је то у складу са Уставом Републике Српске. У погледу истицања неравноправног положаја судија у Републици Српској у односу на судије у Федерацији Босне и Херцеговине, Брчко дистрикту и на државном нивоу, истиче се да није у надлежности Уставног суда да цијени наводну неравноправност. Наводи се да су предметни закон као и његова измјена донесени у складу са уставним овлашћењима, те да је законодавац имао пуну слободу, односно уставна овлаштења на који начин ће бити уређена конкретна питања у домену законодавне политике. Наводи се да оспорене законске одредбе обезбјеђују легислативни оквир за остваривање основних слобода, права и дужности грађана Републике Српске и у сагласности с Уставом. Истиче се да је законодавац, цијенећи разлоге цјелисходности и јавног интереса, успоставио баланс између законске мјере и циља који се жели постићи. Предлаже се да Уставни суд не прихвати иницијативе. Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе којима се оспоравају одредбе Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22).

Оспореним чланом 2. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/18) је прописано: Основна мјесечна плата судија је плата у којој је садржан порез на доходак и износи: за судије основних судова и окружних привредних судова 2.704 КМ, за шефове одјељења основних судова и окружних привредних судова 2.932 КМ, за предсједнике основних судова и окружних привредних судова 3.159 КМ, за предсједнике основних судова са 30 или више судија 3.613 КМ, за предсједнике основних судова са 60 или више судија 4.068 КМ, за судије окружних судова и Вишег привредног суда 3.387 КМ, за шефове одјељења окружних судова 3.613 КМ, за предсједнике окружних судова и Вишег привредног суда 3.841 КМ, за судије Врховног суда Републике Српске 4.296 КМ, за шефове одјељења Врховног суда Републике Српске 4.522 КМ, за предсједника Врховног суда Републике Српске 4.977 КМ.

Оспореним чланом 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 119/21) је прописано: да се плате из чл. 2. и 3. овог закона неће  повећавати све док просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину не достигне или не буде већа од 1.625 КМ, да ће се, почевши од године која услиједи након године у којој просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину први пут достигне или буде већа од 1.625 КМ, основна мјесечна плата судија и јавних тужилаца прописана чл. 2. и 3. овог закона, годишње повећати за проценат повећања просјечне мјесечне бруто плате у Републици Српској, да се проценат повећања из става 2. овог члана израчунава тако што се упореди просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској за календарску годину са просјечном мјесечном бруто платом у Републици Српској из претходне календарске године, да у случају да се у некој години просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину смањи, основна мјесечна плата судија и јавних тужилаца остаје иста и неће се поново повећати све док просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину не достигне највиши ниво од првог повећања плата у складу са ставом 2. овог члана, а након тога, плате судија и јавних тужилаца се повећавају у складу са ставом 2. овог члана, да је просјечна мјесечна бруто плата за календарску годину она плата коју објави Републички завод за статистику.

Оспореним чланом 1. Закона о измјенама и допуни Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 119/21), а који одговара одредби члана 2. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 119/21), а којим се у цјелини мијења члан 2. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18), је прописано: да је основна мјесечна плата судија плата у којој су садржани порез на доходак и доприноси и износи: за судије основних судова и окружних привредних судова - 4.023,80 КМ, за шефове одјељења основних судова и окружних привредних судова - 4.363,10 КМ, за предсједнике основних судова и окружних привредних судова - 4.700,90 КМ, за предсједнике основних судова са 30 или више судија - 5.376,50 КМ, за предсједнике основних судова са 60 или више судија - 6.053,60 КМ, за судије окружних судова и Вишег привредног суда - 5.040,20 КМ, за шефове одјељења окружних судова - 5.376,50 КМ, за предсједнике окружних судова и Вишег привредног суда - 5.715,80 КМ, за судије Врховног суда Републике Српске - 6.392,90 КМ, за шефове одјељења Врховног суда Републике Српске - 6.729,20 КМ, за предсједника Врховног суда Републике Српске - 7.406,30 КМ.

Оспореним чланом 2. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22) је прописано: да је основна мјесечна плата судија, плата у којој су садржани порез на доходак и доприноси и износи: за судије основних судова и окружних привредних судова - 4.426 КМ, за шефове одјељења основних судова и окружних привредних судова - 4.799 КМ, за предсједнике основних судова и окружних привредних судова - 5.171 КМ, за предсједнике основних судова са 30 или више судија - 5.914 КМ, за предсједнике основних судова са 60 или више судија - 6.659 КМ, за судије окружних судова и Вишег привредног суда - 5.544 КМ, за шефове одјељења окружних судова - 5.914 КМ, за предсједнике окружних судова и Вишег привредног суда - 6.287 КМ, за судије Врховног суда Републике Српске - 7.032 КМ, за шефове одјељења Врховног суда Републике Српске - 7.402 КМ, за предсједника Врховног суда Републике Српске - 8.147 КМ (став 1), да је у основну мјесечну плату из става 1. овог члана урачуната накнада за топли оброк, која се не може посебно исказивати (став 2).

Оспореним чланом 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22) је прописано: да се плате из чл. 2. и 3. овог закона неће повећавати све док просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину не достигне или не буде већа од 1.625 КМ (став 1), да ће се, почев од године која услиједи након године у којој просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину први пут достигне или буде већа од 1.625 КМ, основна мјесечна плата судија и тужилаца прописана чл. 2. и 3. овог закона, годишње повећати за проценат повећања просјечне мјесечне бруто плате у Републици Српској (став 2), да се проценат повећања из става 2. овог члана израчунава тако што се упореди просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској за календарску годину са просјечном мјесечном бруто платом у Републици Српској из претходне календарске године (став 3), да у случају да се у некој години просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину смањи, основна мјесечна плата судија и тужилаца остаје иста и неће се поново повећати све док просјечна мјесечна бруто плата у Републици Српској израчуната за календарску годину не достигне највиши ниво од првог повећања плата у складу са ставом 2. овог члана, а након тога плате судија и тужилаца се повећавају у складу са ставом 2. овог члана (став 4).

Разматрајући наводе из иницијативе, Суд је превасходно утврдио да је, у току поступка пред овим судом, Народна скупштина Републике Српске донијела Закон о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској који је објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 56/22 од 14. јуна 2022. године, а који је ступио на снагу 1. јула 2022. године (члан 21. тог закона). У члану 20. истог закона прописано је да његовим ступањем на снагу престаје да важи Закон о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“, бр. 66/18 и 119/21).

С тим у вези, Суд је, на основу члана 57. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) обуставио поступак за оцјењивање уставности оспорених чл. 2. и 6. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18 и 119/21), цијенећи да није потребно донијети одлуку због тога што нису отклоњене посљедице неуставности.

Надаље, у поступку оцјењивања уставности оспорених одредаба Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22) (у даљем тексту: Закон), Суд је узео у обзир да се према члану 5. став 1. алинеја 4. уставно уређење Републике темељи на владавини права, као и да у складу са чланом 39. став 5. Устава, свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором, те да се, у складу са одредбом члана 49. ставови 1. и 2. Устава, слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, као и да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање, те да сходно тач. 10. и 17. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа, те уређује и обезбјеђује финансирање остваривања права и дужности Републике. Суд је исто тако имао у виду да сходно члану 121. Устава судску власт врше судови, који су самостални и независни и суде на основу Устава и закона, штитећи  људска права и слободе, утврђена права и интересе правних субјеката и законитост, као и да је у складу са чланом 121а. став 1. Устава, који члан је додат Амандманом  XCIV на Устав, судство самостално и независно од извршне и законодавне власти у Републици Српској. Суд је, надаље, узео у обзир став 1. члана 127. Устава који је измијењен Амандманом XCVI на Устав Републике Српске, а којим је, поред осталог, утврђено да плата и друге накнаде судији не могу бити умањене за вријеме вршења судијске функције, осим као посљедица дисциплинског поступка у складу са законом, као и одредбу члана 138а. Устава, која је додата на основу Амандмана CXIV на Устав Републике Српске, а којом је као изузетак од принципа из члана 127. Устава утврђено да плата и/или друге накнаде судији могу бити умањене законом донесеним до 10. јануара 2006. године (став 1), те да се умањење из става 1. овог члана може извршити само једном (став 2), док се ставови 1. и 2. овог члана не могу тумачити тако да је на било који начин или у било којем облику, директно или индиректно, дозвољено неко друго умањење плата и/или других накнада судија заштићених чланом 127. овог устава. Поред наведеног, Суд је узео у обзир да, у складу са чланом 108. став 1. Устава, закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом.

Такође, Суд је имао у виду да је одредбама Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18 и 119/21) прописано: да радник остварује право на бруто плату, у складу са законом и колективним уговором (члан 120. став 1), да се плата из члана 120. став 1. овог закона састоји од основне плате и увећања плате прописаних овим законом, колективним уговором и уговором о раду, пореза на доходак и доприноса, да се законом, колективним уговором или уговором о раду може одредити другачији начин одређивања плате који не може бити неповољнији за радника од начина обрачуна плате из става 1. овог члана, да је плата из става 1. овог члана, умањена за порез на доходак и доприносе, нето плата радника (члан 121), те да послодавац раднику исплаћује трошкове једног топлог оброка за вријеме једног радног дана, као и у случају обављања прековременог рада дужег од три часа дневно, уколико код послодавца није организована исхрана радника (члан 132. став 1. тачка 4).

Суд је, исто тако, имао у виду да је Законом о порезу на доходак („Службени гласник Републике Српске“ бр. 60/15, 5/16, 66/18, 105/19, 123/20, 49/21, 119/21 и 56/22) прописано: да се порез на доходак од личних примања плаћа по стопи од 8% (члан 4. став 1), да су доходак од личних примања сва директна и индиректна плаћања из радног односа и обухватају, између осталог, исплате бруто плате и друге бруто исплате запосленом, укључујући регрес, топли оброк, плаћање прековременог рада, бонусе, накнаде и додатке на услове рада (члан 11. став 1), да пореска основица пореза на доходак од личних примања представља збир бруто личних примања из члана 11. став 1. овог закона (члан 13).

Такође, Суд је узео у обзир да је одредбама Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 112/19, 49/21, 119/21, 56/22 и 132/22), у релевантном дијелу, законодавац прописао: да је обвезник доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање, осигурање од незапослености и дјечје заштите, између осталих, физичко лице - резидент Републике Српске које је изабрано или именовано на јавну или другу дужност уз заснивање радног односа и обављањем те дужности остварује плату или друга примања која представљају доходак у смислу закона којим се уређује порез на доходак (члан 3. став 1. тачка 2), да је основица доприноса укупан приход обвезника доприноса на који се плаћа порез на доходак који укључује доприносе који се плаћају у складу са овим законом (члан 10. став 1).

Имајући у виду наведено Суд је утврдио да нису основани наводи давалаца иницијативе према којима је прописивање из члана 2. став 1. и члана 6. ст. 1, 2, 3. и 4. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22) у супротности са чланом  5. став 1. алинеја 4, чланом 39. став 5, чланом 127. став 1. и чланом 138а. Устава. Уређујући законски плате које се исплаћују из јавних средстава, у конкретном случају плате судија, законодавац је, према становишту Суда, поступио сагласно тачки 17. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, а сходно којем је у обавези Републике Српске да уреди и обезбиједи финансирање остваривања њених права и дужности.

Прописујући да је основна мјесечна плата судија, плата у којој су садржани порез на доходак и доприноси, те утврђујући условљеност повећања, између осталог, судијских плата, нивоом просјечне бруто плате у Републици Српској израчунатој за календарску годину, законодавац је, према мишљењу Суда, поступао у складу са уставним принципом владавине права (члан 5. став 1. алинеја 4. Устава), који се, између осталог, остварује кроз обезбјеђење јединства правног поретка. 

Имајући у виду како системски закони у Републици Српској одређују појам плате (члан 121. став 1. Закона о раду), те појам дохотка од личних примања (члан 11. став 1. тачка 1. Закона о порезу на доходак), као и пореску основицу за обрачун пореза на доходак од личних примања (члан 13. Закона о порезу на доходак), Суд је оцијенио да је уређујући појам и метод обрачуна судијских плата на начин као у чл. 2. став 1. и 6. ст. 1, 2, 3. и 4. Закона о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 56/22), те условљавајући повећање судијских плата растом просјечне бруто, а не нето, плате у Републици Српској, законодавац појмовно и методолошки инкорпорирао системска радноправна, финансијска и фискална рјешења у материју регулисану посебним законодавством, у конкретном случају Законом о платама и накнадама судија и јавних тужилаца у Републици Српској. На овај начин законодавац је поступао сагласно принципу једнакости грађана пред законом, јер није одступио од системских рјешења, тј. није неосновано издвојио одређену категорију, у конкретном случају судије, из системског уређења предметних друштвених односа. Такође, Суд је становишта да је законодавац поступио сагласно и својој обавези очувања јединства правног поретка, јер, иако правни систем Републике Српске не познаје супремацију једних у односу на друге законе, Суд је мишљења да очување јединства правног поретка подразумијева да принципи утврђени законима који системски уређују друштвене односе, осим уколико тим законима није прописано другачије, буду садржани и у оквиру посебних закона.

Суд је утврдио да нису основани наводи даваоца иницијатива према којима условљавање повећања судијске плате растом просјечне бруто, а не нето, плате у Републици Српској, представља посредно умањење њихових плата, а, како се наводи, с обзиром на спорији раст плата у бруто износу. Очекивани раст плата може се пројектовати искључиво на основу економских параметара, а гаранције њиховог кретања нису уставна категорија.

Устав не јемчи право на одређену врсту прихода, не утврђује њихову висину, нити познаје ограничења у погледу надлежности законодавца да, системским или посебним законима, регулише право на зараду по основу рада, укључујући и његово овлашћење да утврди и врсте примања као и методологију њиховог обрачуна (Одлука овог суда број У-86/14 („Службени гласник Републике Српске“ број 60/15)).

Имајући у виду изложено Суд је утврдио да прописивањем као у члану 2. став 1. и члану 6. ст. 1, 2, 3. и 4. Закона законодавац није, у смислу члана 127. став 1. Устава, који члан је измијењен Амандманом XCVI на Устав, умањио плате судијама, те, у овом контексту, нису доведене у питање гаранције из члана 121. став 2, члана 138а. Устава, који је додат на основу Амандмана CXIV на Устав, и члана 108. Устава, а како то тврде даваоци иницијативе. 

Такође, неосновани су и наводи према којима је прописивање из члана 2. став 1. и члана 6. ст. 1, 2, 3. и 4. Закона у супротности са чланом 39. став 5. Устава, јер истим законодавац није онемогућио, нити ограничио право адресата Закона на зараду по основу рада.

Међутим, не спорећи право законодавца да предмет плата, накнада и материјалних права судија уреди на начин који сматра цјелисходним, Суд је утврдио да је исти, прописивањем као у оспореном члану 2. став 2. Закона, поступио супротно начелу владавине права из члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, те супротно уставној забрани умањења плата судија из члана 127. став 1. Устава, који члан је измијењен Амандманом XCVI на Устав, чиме је прописао супротно јемствима  из члана 121. став 2. и члана 121а. став 1. Устава, који члан је додат Амандманом  XCIV на Устав и члана 138а. Устава, који је додат на основу Амандмана CXIV на Устав, те је тиме повриједио начело уставности из члана 108. став 1. Устава.

Наиме, да би законска одредба била у функцији владавине права, она мора да испуњава одређене стандарде који се тичу њеног квалитета, односно мора да буде јасна, прецизна, доступна адресатима и за њих предвидива, тј. таква да они могу стварно и конкретно знати своја права и обавезе. У овом смислу, а у контексту уставног јемства о неумањивости судијских плата, те узимајући у обзир законску одредбу према којој је основна мјесечна плата судија, плата у којој су садржани порез на доходак и доприноси (члан 2. став 1. истог закона), али не и топли оброк, из чега слиједи да накнада за топли оброк није елемент плате, као и то да запосленом лицу овај вид накнаде припада само за вријеме ефективно проведено на радном мјесту, Суд је утврдио да је оспореном одредбом члана 2. став 2. Закона нарушена хомогеност правног система, јер иста представља извор несигурности у примјени права. Одређујући у члану 2. став 2. Закона да је и накнада за топли оброк, у неодређеном износу, урачуната у мјесечну плату, а не искључиво порез на доходак и доприноси како је претходно предвиђено ставом 1. исте законске одредбе, законодавац је учинио нејасном структуру личних примања из радног односа судија, чиме је уредио супротно принципу правне сигурности који је неодвојиви дио Уставом зајемчене владавине права.

Надаље, с обзиром на то да је Законом утврђено да је основна мјесечна плата судија, плата у којој су садржани порез на доходак и доприноси, те да је овако дефинисана плата утврђена и у конкретном новчаном износу (члан 2. став 1. Закона), накнадно прописивање из става 2. истог члана Закона, из којег произлази да је и накнада за топли оброк садржана у тим износима, представља, према становишту Суда, посредно умањење Уставом гарантованих плата судија из члана 2. став 1. Закона и то за неодређен износ те накнаде. На овај начин, према оцјени Суда, законодавац је, исто тако, повриједио финансијску самосталност судија, чиме је довео у питање и уставно јемство независног и самосталног судства.

Узимајући у обзир предметно становиште када је ријеч о сагласности члана 2. став 2. Закона са Уставом, Суд није посебно разматрао наводе из иницијативе којима се указује на неусклађеност ове законске одредбе и са чланом 39. став 5. Устава.

Надаље, будући да Устав не прописује обавезу законодавца да на тачно одређен начин утврди износе и методологију обрачуна судијских плата, Суд је утврдио да нису уставноправно релевантни наводи према којима је законодавац могао регулисати плате судија само на начин да одреди износ истих, који би био праћен процентом раста просјечне плате у БиХ. Начин регулисања, у конкретном случају, судијских плата је, према оцјени Суда, ствар законодавне политике, а оцјена њене цјелисходности, сходно члану 115. Устава, није у надлежности овога суда. 

Такође, у поменутој одлуци Уставног суда број У-86/14, Суд је утврдио да законодавац има дискрецију да посебним законима, а на темељу општег принципа, регулише права и обавеза по основу рада за поједине категорије на начин различит од оног коришћеног у оспореном закону. Од значаја је, притом, да ли је остваривање појединих права из рада и по основу рада која су предвиђена општим прописима обезбијеђено и категоријама запослених на које се примјењују посебни прописи и то тако да сва лица у тој категорији запослених, која се налазе у истој ситуацији, право остварују на исти начин. С обзиром на наведено неоснована су поређења права из рада и по основу рада која остварују судије са одговарајућим правима трећих лица чија се примања исплаћују из буџета, јер се ради о потпуно различитим категоријама субјеката права, који имају различите обавезе и одговорности из радног односа.

У складу са рјешењем Суда број: СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија проф. др Иванка Марковић је изузета од вијећања и гласања у овом предмету.

С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

 

Број: У-68/21

26. априла 2023. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
27.3.2024.
IN MEMORIAM - Преминуо је бивши предсједник Уставног суда Републике Српске

27.3.2024.
Саопштење за јавност са 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

26.3.2024.
Дневни ред 310. сједнице Уставног суда Републике Српске

15.3.2024.
Извјештај о реализацији плана јавних набавки за 2023. годину

8.3.2024.
Извјештај о раду Уставног суда Републике Српске за 2023. годину

28.2.2024.
Саопштење за јавност са 309. сједнице Уставног суда Републике српске

27.2.2024.
Дневни ред за 309. сједницу Уставног суда Републике Српске

22.2.2024.
Одлука о прихватању јавне набавке услуга чишћења пословних просторија (редовног чишћења и одржавања хигијене) у објекту Уставног суда Републике Срспке

22.2.2024.
О Д Л У К А О ПРИХВАТАЊУ ПОНУДЕ ЗА ЈАВНУ НАБАВКУ УСЛУГА ФИЗИЧКО-ТЕХНИЧКОГ ОБЕЗБЈЕЂЕЊА ОБЈЕКТА

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>