Уставни суд РСОсновни актиСудска праксаНовости и саопштењаПословање
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. априла 2023. године,   д о н и о   ј е

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 40. Закона о Правобранилаштву Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 7/18).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Никола Томашевић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 40. Закона о Правобранилаштву Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 7/18). Према наводима даваоца иницијативе оспорене одредбе наведеног закона нису у сагласности са чланом 110. Устава Републике Српске, прије свега зато што укидају права замјеника правобраниоца која су стечена према раније важећем Закону о Правобранилаштву Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 16/05, 77/06, 119/08 и 78/11), али и због тога што у поступку доношења овог закона није утврђено да општи интерес захтијева да одредбе члана 40. предметног закона имају повратно дејство. Предлаже да Суд донесе одлуку којом ће утврдити да оспорена законска одредба није у сагласности с Уставом. 

У одговору Народне скупштине Републике Српске истиче се да наводи даваоца иницијативе нису основани и да је у истој присутно погрешно тумачење Устава. Према наводима из одговора, Законом о Правобранилаштву Републике Српске уређују се организација, надлежност, дјелокруг послова и начин рада Правобранилаштва Републике Српске, начин заступања имовинских права и интереса Републике Српске, јединица локалне самоуправе и осталих субјеката које Правобранилаштво заступа. Поред тога, овим законом се, како се даље наводи, уређују и избор, права, обавезе и одговорност правобраниоца Републике Српске, замјеника правобраниоца Републике Српске и положај осталих запослених у Правобранилаштву, као и друга питања која су од значаја за рад Правобранилаштва. С тим у вези, у одговору се цитирају одредбе овог закона (чл. 24. и  40), као и одредба члана 28. раније важећег Закона о Правобранилаштву Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 16/05, 77/06, 119/08 и 78/11) и истиче да је важећи закон укинуо сталну функцију замјеника правобраниоца, те да је оспореном законском одредбом, која је по својој природи прелазна одредба, одређен период у којем замјеници ту функцију могу да наставе да обављају, не дирајући притом права која су остварили и конзумирали према раније важећем закону. У одговору су, такође, оспорени наводи даваоца иницијативе да оспорена законска одредба има повратно дејство, те наглашено да, у ситуацији када је законодавац остао унутар својих овлашћења, није на Суду да цијени представља ли законодавство најбоље рјешење за уређење одређене области, односно да ли би законодавно овлашћење требало искористити на другачији начин.Такође, наглашено је и да могуће другачије уређење предметне материје само по себи, не подразумијева да је позитивно законодавство у супротности са наведеним одредбама Устава. 

Оспореним чланом 40. Закона о Правобранилаштву Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 7/18) прописано је да ступањем на снагу овог закона замјеници којима је функција постала стална према раније важећим прописима настављају да обављају ту функцију на период од четири године, рачунајући од дана ступања на снагу овог закона (став 1), те да се након истека периода из става 1. овог члана замјеници распоређују на послове који одговарају њиховој стручној спреми (став 2).

Приликом разматрања основаности навода даваоца иницијативе Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске на чију повреду се позива давалац иницијативе и другим релевантним одредбама утврђено: да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, организацију, надлежност и рад државних органа (тачка 10. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1) и да закони, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство, те да се само законом може одредити да поједине његове одредбе, ако то захтијева општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство (члан 110. ст. 1. и 2).

Поред наведених одредаба Устава, по оцјени Суда, за оцјену уставности оспорене одредбе члана 40. Закона о Правобранилаштву Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 7/18) од значаја су и друге одредбе истог закона којима је прописано: члан 1. да се овим законом уређују организација, надлежност, дјелокруг послова и начин рада Правобранилаштва Републике Српске (у даљем тексту: Правобранилаштво), начин заступања имовинских права и интереса Републике Српске, јединица локалне самоуправе и осталих субјеката које Правобранилаштво заступа, избор, права, обавезе и одговорност правобраниоца Републике Српске, замјеника правобраниоца Републике Српске и положај осталих запослених у Правобранилаштву, као и друга питања која су од значаја за рад Правобранилаштва; члан 10. да се Правобранилаштво оснива и укида законом (став 1), те да организациону структуру Правобранилаштва чине сједиште Правобранилаштва и сједишта замјеника правобраниоца Републике Српске (став 3); члан 11. став 1. да се Правилником о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста у Правобранилаштву утврђују основне и унутрашње организационе јединице, радна мјеста, потребан број извршилаца и општи и посебни услови за наведена радна мјеста; члан 21. да  функцију Правобранилаштва врши правобранилац (став 1), да правобранилац има замјеника који руководи сједиштем замјеника (став 2); члан 22. да правобраниоца бира и именује Народна скупштина Републике Српске (у даљем тексту: Народна скупштина) на приједлог Владе (став 1), те да се правобранилац бира на период од четири године, у складу са одредбама Закона о министарским, Владиним и другим именовањима Републике Српске, уз могућност поновног избора (став 4); члан 24. да замјеника правобраниоца (у даљем тексту: замјеник) бира и именује Народна скупштина на приједлог Владе  (став 1), те да се замјеник бира на период од четири године, у складу са одредбама Закона о министарским, Владиним и другим именовањима Републике Српске, уз могућност поновног избора (став 4); члан 34. да правобранилац и замјеник за свој рад одговарају Народној скупштини (став 1), да замјеник за свој рад одговара и правобраниоцу (став 2); члан 44. да ступањем на снагу овог закона престаје да важи Закон о Правобранилаштву Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске”, бр. 16/05, 77/06, 119/08 и 78/11).

Полазећи од наведених одредаба Устава према којима Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа, законодавац је, по оцјени Суда, био овлашћен да уреди организацију, надлежност и начин рада Правобранилаштва Републике Српске, а у оквиру тога поступак и услове за избор правобраниоца, те поступак и услове за именовање замјеника правобраниоца, као и трајање њихове функције. У оквиру наведеног овлашћења је, по оцјени Суда и прописивање из оспорених одредаба члана 40. Закона о Правобранилаштву Републике Српске, које се налазе у оквиру прелазних и завршних одредаба, којима се регулише статус замјеника правобраниоца којима је функција постала стална према раније важећим прописима, односно којима се одређује период у којем замјеници ту функцију могу да наставе да обављају. Наиме, уређивање прелазног и завршног режима сваког, па и овог закона саставни је дио овлашћења законодавца да, на основу уставноправног овлашћења, уређује одређену област друштвених односа. На који начин ће прописати начин преласка на регулативу предвиђену новим законом, као и престанак коришћења одређених права по ранијим прописима ствар је, по оцјени Суда, одређене законодавне политике, чију цјелисходност, према члану 115. Устава, Уставни суд није надлежан да оцјењује.

По оцјени Суда, нису основани наводи даваоца иницијативе према којима оспорене одредбе Закона о Правобранилаштву Републике Српске имају повратно дејство. Полазећи од тога да  повратно дејство правне норме подразумијева њену примјену на период прије њеног доношења, Суд је оцијенио да оспорене законске одредбе својом садржином не уређују статус замјеника правобраниоца у прошлости, већ прелазни режим вршења те функције, односно одређују период у којем замјеници којима је функција постала стална према раније важећим законским прописима ту функцију могу да наставе да обављају до преласка на регулативу предвиђену новим законским рјешењима.

По оцјени Суда нису основани ни наводи даваоца иницијативе да се оспореним одредбама Закона дира у стечена права замјеника правобраниоца именованих у складу са раније важећим законом, јер именовање на функцију замјеника правобраниоца не представља стечено субјективно право, већ се функција замјеника правобраниоца, као јавна функција, стиче и престаје  на основу и у складу са важећим законским рјешењем који то питање уређује.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд  је,  на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.  

На основу изложеног одлучено је као у  изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-3/22

26. априла 2023. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
10.6.2024.
Саопштење за јавност са 151. и 152. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса Уставног суда РС

7.6.2024.
Дневни ред 152. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

7.6.2024.
Дневни ред 151. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

29.5.2024.
Саопштење за јавност са 312. сједнице Уставног суда Републике Српске

28.5.2024.
Дневни ред 312. сједнице Уставног суда Републике Српске

29.4.2024.
Саопштење за јавност са 150. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса.

26.4.2024.
Дневни ред 150. сједнице Вијећа за заштиту виталног интереса

24.4.2024.
Саопштење за јавност са 311. сједнице Уставног суда Републике Српске

24.4.2024.
Одлука о прихватању понуде за набавку горива

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
Уставни суд Републике Српске, Драшка Божића 2, 78000 Бањалука, Република Српска, Босна и Xерцеговина
Радно вријеме: 8 до 16 часова (понедјељак – петак). Пријем поднесака у писарници и давање доступних обавјештења: 11 до 14 часова (понедјељак – петак)
 
© 2009-2023. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>