Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5, члана 61. став 1. тачкa г)  Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. фебруара 2018. године, д о н и о  је

 Р Ј Е Ш Е Њ Е

   Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 225. Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/14, 110/16 и 100/17).

О б р а з л о ж е њ е

      Недељко Јандрић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 225. Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 63/14). У иницијативи се наводи да је оспорена законска одредба, којом осуђеном у прекршајном поступку није омогућено да подигне захтјев за заштиту законитости, већ само републичком тужиоцу, супротна члану 16. Устава Републике Српске. Овом уставном одредбом је, како се истиче, утврђено да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органима, те је сваком зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву. Поред тога, давалац иницијативе указује на то да је ставом 2. оспореног члана 225. овог закона прописано да се одредбе Закона о кривичном поступку које се односе на подизање захтјева за заштиту законитости и одлучивање о њему сходно примјењују на захтјев за заштиту законитости у прекршајном поступку, те да је чланом 351. став 1. Закона о крививичном поступку прописано да овај ванредни правни лијек могу поднијети тужилац, осуђени и бранилац, због чега су одредбе наведених закона контрадикторне. Такође сматра да оспорени члан 225. Закона о прекршајном поступку није у сагласности са чланом II став 3. тачка е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

            У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске износи се став да давалац иницијативе на неадекватан и непотпун начин тумачи одредбу Устава на чију се повреду позива, те да оспорена одредба члана 225. Закона о прекршајима Републике Српске представља досљедну примјену члана 16. Устава. Такође се наводи да је законодавац, доносећи предметни закон, остао у границама Уставом зајемчених овлашћења, те се, руковођен разлозима цјелисходности и заштите општег интереса, ставио у функцију очувања темељних уставних начела. Доносилац овог закона истиче да је институт понављања прекршајног поступка, као ванредно правно средство, предвиђен искључиво у корист осуђеног лица, тако да осуђени у овом поступку може тражити заштиту евентуално повријеђених права. Поред тога, Народна скупштина Републике Српске износи став да сходна примјена Закона о кривичном поступку значи да се одредбе тог закона примјењују само када неко питање није другачије уређено одредбама Закона о прекршајима Републике Српске, а што је управо случај са дефинисањем лица које има право на подношење захтјева за заштиту законитости. Коначно, у одговору се указује на то да, према члану 115. Устава, није у оквиру надлежности Уставног суда да оцјењује међусобну сагласност оспореног закона и Закона о кривичном поступку.

            Оспореним чланом 225. Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/14, 110/16 и 100/17) прописано је да ће против правоснажних судских одлука републички тужилац подићи захтјев за заштиту законитости, ако је повријеђен закон (став 1), да се одредбе Закона о кривичном поступку које се односе на подизање захтјева за заштиту законитости и одлучивање о њему сходно примјењују на захтјев за заштиту законитости у прекршајном поступку (став 2), те да републичко тужилаштво не мора подићи захтјев за заштиту законитости ако сматра да је повријеђен закон, али да повреда закона није утицала на правилност одлуке и да није ријеч о правном питању важном за јединствену примјену закона или заштиту људских права и слобода (став 3).  

            У поступку оцјењивања уставности оспореног члана 225. Закона о прекршајима Републике Српске Суд је имао у виду да према одредбама тачака 4, 5, 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, уставност и законитост, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, у конкретом случају Суд је узео у обзир да је Уставом утврђено да се свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом, те је сваком зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (члан 16), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети или ограничити (члан 48. став 1), да судови штите људска права и слободе, утврђена права и интересе правних субјеката и законитост (члан 121. став 3), те да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122).

            Из наведених уставних одредаба, по оцјени Суда, произлази да је законодавац овлашћен да уређује све сегменте поступка пред судовима и другим државним органима. У складу са овим овлашћењем, Законом о прекршајима Републике Српске уређени су појам прекршаја, услови за прописивање прекршаја и прекршајних санкција и одговорности, те прекршајни поступак и поступак извршења прекршајних санкција. Уређујући питање прекршајног поступка, овим законом су, између осталог, прописани редовни и ванредни правни лијекови у овом поступку, те је у оквиру ванредних правних лијекова, оспореним чланом 225. регулисано подизање захтјева за заштиту законитости. 

            Ради цјеловитог сагледавања оспорене законске одредбе, Суд је имао у виду и то да је овим законом прописано да су овлашћени органи за покретање прекршајног поступка: надлежна министарства и други органи Босне и Херцеговине, Министарство унутрашњих послова, друга министарства и инспекцијски органи Републике Српске, надлежни органи јединица локалне самоуправе и привредна друштва и друга правна лица која имају јавна овлашћења у чију надлежност спада непосредно извршење или надзор над извршењем закона или прописа којима су прописани прекршаји (члан 11. став 2), да се правилима прекршајног поступка овог закона омогућава правично вођење прекршајног поступка, заштита људских права, правилно утврђивање чињеница и законито одлучивање о прекршајној одговорности, тако да нико невин не буде кажњен, а да се починиоцу прекршаја изрекне казна или да се према њему примијени друга прекршајна санкација (члан 105. став 1), да ако овим законом нису уређена поједина питања прекршајног поступка, на та питања сходно се примјењују одредбе Закона о кривичном поступку Републике Српске (члан 105. став 3), да се овлашћења тужиоца уређена Законом о кривичном поступку Републике Српске сходно примјењују и на овлашћени орган у прекршајном поступку (члан 105. став 4), да су странке у прекршајном поступку: овлашћени подносилац захтјева, окривљени и оштећени који је поднио захтјев за покретање прекршајног поступка (члан 120. став 1), да су овлашћени подносиоци захтјева за покретање прекршајног поступка овлашћени органи из члана 11. овог закона (члан 121. став 1), да уколико тужилац за одређено дјело нађе да има обиљежја прекршаја, предмет ће уступити надлежном овлашћеном органу (члан 121. став 4).  Поред тога, према члану 203. овог закона, жалба је редовни правни лијек који се изјављује против првостепеног рјешења о прекршају и могу је изјавити окривљени и подносилац захтјева, док је чланом 221. прописано да захтјев за понављање прекршајног поступка (који је ванредни правни лијек) може поднијети кажњени.  

            Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да оспореним чланом 225. Закона о прекршајима Републике Српске није дошло до повреде члана 16. Устава, на који указује давалац иницијативе, већ да овакво прописивање предстваља одраз цјелисходне процјене законодавца у регулисању предметног правног питања. Наиме, наведена уставна одредба гарантује сваком учеснику у било којем судском поступку једнаку заштиту права, па сходно томе, у конкретном случају јемчи исти степен правне заштите странкама и у прекршајном поступку. Међутим, како из одредаба члана 120. став 1. и члана 121. став 1. овог закона, а у вези са чланом 11. став 2. јасно произлази, републички тужилац у прекршајном поступку нема својство ни странке, а ни учесника, тако да се у контексту уставне норме из члана 16. његов положај у прекршајном поступку не може довести у везу са положајем кажњеног лица у смислу права на једнаку правну заштиту у поступку пред судом за прекршаје. Оспореном одредбом Закона, дакле, исто право на подизање захтјева за заштиту законитости није дато не само окривљеном него оно није дато нити другој страни у истом поступку, односно овлашћеном подносиоцу захтјева. Сходно оваквом легислативном рјешењу, једнака правна заштита окривљеног у односу на супротну страну у прекршајном поступку, по оцјени Суда, није доведена у питање. До кршења предметне уставне гаранције би евентуално могло доћи у процесној ситуацији у којој би ово право било ускраћено једној од странака у поступку у односу на другу, што у конкретној ствари није случај. Суд сматра да чињеница да је законодавац само републичком тужиоцу дао могућност за подизање захтјева за заштиту законитости у прекршајном поступку, не доводи до повреде права кажњеног на једнаку правну заштиту, јер се ова уставна гаранција односи на странке у поступку, а не и на трећа лица. С обзиром на то да се ради о ванредном правном средству, које се подноси због повреде материјалног закона или битних повреда законских одредаба о поступку, законодавац је, вођен својом цјелисходном оцјеном, дао дискреционо овлашћење Републичком тужиоцу да, као високо стручни орган, искористи ово правно средство када сматра да је то неопходно због повреде закона. Истовремено, Суд сматра потребним указати на то да кажњена лица у прекршајном поступку, потпуно равноправно у односу на супротну страну у истом поступку, имају право да против одлуке суда уложе жалбу, као редован правни лијек, те захтјев за понављање поступка, који је ванредно правно средство, чиме се у потпуности реализују гаранције из члана 16. Устава.

            Наводе даваоца иницијативе о несагласности оспорене одредбе Закона о прекршајима Републике Српске са чланом 350. Закона о кривичном поступку, Суд није раматрао с обзиром на то да, сходно члану 115. Устава, није надлежан за оцјењивање међусобне сагласности одредаба појединих закона. Према истој уставној одредби, није у оквиру надлежности овог суда да оцјењује ни сагласност оспорене законске норме са Уставом Босне и Херцеговине.

            С обзиром на паушалне наводе даваоца иницијативе о повреди члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у конкретном случају, односно недостатак било каквог образложења или аргументације у том смислу, Суд није разматрао иницијативу у односу на ове наводе.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности оспореног члана 225. Закона о прекршајима Републике Српске одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.