Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске,  члана 40. став 5. и члана 61. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. октобра 2017. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

       Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 16. Закона о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 53/12 и 91/17).  

О б р а з л о ж е њ е

   Центар за хуману политику из Добоја дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 16. Закона о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 53/12). У иницијативи се наводи да је прописивањем да се кривични поступак може покренути и спровести само по захтјеву тужиоца, онемогућено да оштећено или заинтересовано лице по приватној тужби покрене кривични поступак. На овај начин, по мишљењу даваоца иницијативе, тужилац дискреционо одлучује о спровођењу истраге, подизању оптужнице и изјављивању правног лијека. Овакво прописивање, сматра давалац иницијативе, несагласно је са чланом 16. Устава Републике Српске. Давалац иницијативе истиче и одредбе чл. 14. став 2, чл. 15. и чл. 21. став 2. у којим би, по његовом мишљењу, требало брисати ријечи "органи", "органа" и "органима", као и ријеч "тужилац" не наводећи у којим одредбама. Предлаже да Суд утврди да оспорена законска одредба није у сагласности са Уставом Републике Српске.  

Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

Оспореним чланом 16. Закона о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 53/12 и 91/17) прописано је да се кривични поступак може покренути и спровести само по захтјеву тужиоца.

Одредбама члана 16. Устава Републике Српске, у односу на који давалац иницијативе оспорава наведену законску одредбу, утврђено је да свако има право на једнаку заштиту својих права у поступку пред судом и другим државним органом и организацијом (став 1) и да је свакоме зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу (став 2).

У поступку оцјењивања оспорене одредбе закона Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10); да Република уређује и обезбјеђује остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа (тач. 5. и 10. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава), као и да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђује законом (члан 122).

Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 53/12 и 91/17) утврђена су правила кривичног поступка по којима су дужни да поступају судови, тужилац и други учесници у кривичном поступку предвиђени овим законом, када поступају у кривичним стварима (члан 1). Према члану 2. став 1. овог закона правила утврђена овим законом треба да обезбиједе да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дјела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа Кривични закон Републике Српске и други закони у којима су прописана кривична дјела у границама које одређује Кривични закон у законом прописаном поступку. Одредбама чл. 43. до 46. овог закона је, поред откривања и гоњења учинилаца кривичних дјела као основног права и дужности тужиоца, утврђено да тужилац, између осталог, има право и дужност да: одмах након сазнања да постоје основи сумње да је учињено кривично дјело предузме потребне мјере у циљу његовог откривања и спровођења истраге, проналажења осумњиченог, руковођења и надзора над истрагом, као и ради управљања активностима овлашћених службених лица који проналазе осумњиченог и прикупљају изјаве и доказе, спроведе истрагу у складу са овим законом, утврђује чињенице потребне за одлучивање о имовинскоправном захтјеву у складу са чланом 107. овог закона, подиже  и заступа оптужницу пред судом, изјављује правне лијекове (члан 43). Поред тога, одредбама чл. 103. до чл. 114. овог закона дефинисан је имовинскоправни захтјев и прописан поступак подношења приједлога и остваривања имовинскоправног захтјева, о којем одлучује суд. Тако приједлог за остваривање имовинскоправног захтјева у кривичном поступку, који је одређено означен и са доказима, може поднијети лице које је овлашћено да такав захтјев остварује у парничном поступку (члан 104. став 1), а подноси се тужиоцу, односно суду најкасније до завршетка главног претреса, односно претреса за изрицање санкције пред судом (члан 105). 

Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да оспорени члан 16. Закона о кривичном поступку Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 53/12 и 91/17) није несагласан са Уставом Републике Српске. Из наведених уставних одредби, по оцјени Суда произлази да се законом уређују поступци пред судовима, међу којима је и кривични поступак, као и да законодавац, уређујући одређени судски поступак, има уставну обавезу да обезбиједи остваривање гарантованих права и слобода, као и право на једнаку судску заштиту без дискриминације из члана 10. Устава, односно право на правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу из члана 16. Устава. Суд је, имајући у виду разлоге оспоравања наведене одредбе Закона о кривичном поступку Републике Српске, оцијенио да је законодавац, уређујући правила овог судског поступка, био овлашћен да одреди странке у поступку и да пропише да кривични поступак пред судом покреће само тужилац, као и да пропише правна средства која се могу изјавити и под којим условима. Поред тога, Суд је оцијенио да је питање регулисања приватне тужбе оштећеног у кривичном поступку пред судом, како то тражи давалац иницијативе, ствар цјелисходне процјене законодавца у оквиру законодавне политике коју води, што у смислу члана 115. Устава није предмет уставносудске контроле. На основу наведеног Суд је оцијенио да законодавац оспореним прописивањем није довео у питање остваривање права оштећеног на једнаку заштиту у поступку пред судом, другим државним органом и организацијом и права на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се рјешава о његовом праву или на законом заснованом интересу гарантовани чланом 16. Устава, а тиме и остваривање начела једнакости пред законом из члана 10. Устава Републике Српске.  

У погледу осталих навода даваоца иницијативе, односно брисања одређених ријечи у појединим одредбама Закона о кривичном поступку Републике Српске, Суд је оцијенио да, према члану 115. Устава Републике Српске, ови наводи нису од утицаја на оцјену уставности оспорене одредбе поменутог закона. 

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.   

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда, мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.