Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тач. а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 25. октобра 2017. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

Утврђује се да члан 20. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/16) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду  („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16).

О б р а з л о ж е њ е

Александар Арнаут из Бања Луке дао је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 20. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/16). У иницијативи и њеној допуни наводи се да оспорени члан колективног уговора није у сагласности са чланом 38. став 1. и, с њим у вези, чланом 49. став 3. (у суштини тачка 2. Амандмана LVII којим је допуњено поглавље о људским правима и основним слободама) и чланом 108. став 1. и 2. Устава Републике Српске, те са чланом 19. став 2. и 3. Закона о државним службеницима („Службени гласник Републике Српске“ бр.  118/08, 117/11 и 37/12) као и са чланом 8. Закона о високом образовању.

Даваоц иницијативе истиче да је овим Посебним колективним уговором дато мање права него Законом о државним службеницима, јер се истим прописује највише деведесет дана за неплаћено одсуство у случају стручног усавршавања, док је Законом о државним службеницима прописано највише годину дана, по истом основу, те да се Законом о раду, у члану 92, прописује право на неплаћено одсуство, али не и вријеме колико оно може да траје. Како је чланом 3. Закона о полицији и унутрашњим пословима прописано да се на запослене у Министарству примјењује Закон о државним службеницима и Закон о раду, ако овим законом није другачије уређено, и како овај закон не регулише материју неплаћеног одсуства, то се, по мишљењу подносиоца иницијативе, Посебан колективни уговор за запослене у области унутрашњих послова имао усагласити са Законом о државним службеницима у погледу временског трајања неплаћеног одсуства. Такође, истиче се да, ако се узме у обзир члан 8. Закона о високом образовању којим је утврђено трајање другог циклуса академских студија (погрешно наведен трећи циклус) у временском периоду од најмање једне године, очигледно је да ниједно такво усавршавање не траје деведесет дана, како је посебним колективним уговором прописано.

По мишљењу даваоцa иницијативе, оспорена одредба колективног уговора, самим тим, није у сагласности ни са наведеним уставним одредбама, јер се таквом одредбом онемогућава свим запосленим у Влади Републике Српске, као истом послодавцу, право на школовање под једнаким условима. Наиме, како тврди даваоц иницијативе, уколико се наведени члан не прогласи противуставним, полицијски службеници ће бити дискриминисани у односу на државне службенике запослене у МУП-у Републике Српске. Наиме, државни службеник би, на основу Закона о државним службеницима који предвиђа могућност коришћења неплаћеног одсуства до годину дана, могао то право искористити не позивајући се на Посебни колективни уговор, док би полицијски службеник могао да добије максимално три мјесеца неплаћеног одсуства на основу Посебног колективног уговора.

Разматрајући дату иницијативу Суд је рјешењем од 30. новембра 2016. године, покренуо поступак за оцјењивање уставности и законитости члана 20. став 2.  Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/16).

У одговору на иницијативу који је доставило Министарство унутрашњих послова, наводи се да су се ово министарство и Синдикат радника унутрашњих послова, приликом закључивања оспореног акта, руководили чланом 92. Закона о раду, будући да Закон о полицији и унутрашњим пословима не регулише детаљно радно-правни институт „неплаћено одсуство“. С обзиром да је Посебни колективни уговор  резултат преговора уговорних страна, те да се релевантни синдикат сагласио са оспореним рјешењем из члана 20. став 2. Посебног колективног уговора, Министарство аргументује да се због тога не може сматрати да је оспореним актом полицијским службеницима дат мањи обим права од права зајмчених Законом о раду. У контексту изложеног закључује се да су тврдње даваоца иницијативе неосноване.

У одговору који је Суду доставио Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске указује се да се оспорени члан 20. став 2.  Посебног колективног уговора примјењује на полицијске службенике, али не и на државне службенике запослене у области унутрашњих послова, који право на неплаћено одсуство остварују у складу са чланом 19. Закона о државним службеницима, јер се, како се објашњава, у случају несагласности појединих одредаба овог посебног колективног уговора са законима из члана 1. истог, примјењују одредбе закона (члан 79. оспореног акта). Такође, наводе да је Синдикат уважио агументацију министра унутрашњих послова и оцјену стручњака за безбједност, да дуго одсуствовање полицијских службеника из процеса рада, узимајући у обзир природу и карактер послова које обављају, није прихватљиво.

Оспорени Посебни колективни уговор за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/16) закључили су, 3. августа 2016. године, Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске, с једне стране, и министар унутрашњих послова на основу овлашћења Владе Републике Српске број: 04/1-012-2-1661/16 од 28. јула 2016. године, с друге стране, а на основу члана 240. став 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) и чл. 13-21 Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14).

Оспорени члан 20. став 2. овог посебног колективног уговора прописује да неплаћено одсуство из става 1. овог члана може трајати до 30 дана, а најдуже до 90 дана на посебно образложени захтјев.

Ставом 1. тачка 3. члана 20. овог уговора прописано је да се раднику може одобрити неплаћено одсуство ради стручног усавршавања у иностранству, уколико усавршавање није на захтјев и за потребе Министарства. 

Одредбама Устава, које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности и законитости oспорене одредбе предметног посебног колективног уговора, зајемчена је слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), те утврђено да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе и образовање (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замјењен члан 68. Устава), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Одредбама Устава, у односу на које даваоц иницијативе тражи оцјену уставности и законитости, утврђено је да свако има право на школовање под једнаким условима (члан 38. став 1), као и да се одредбе чланова 10, 21, 30, 32, 33, 34, 38. и 43. Устава о правима и слободама грађана третирају као одредбе о људским правима и основним слободама и односе се на све, а не само на грађане (тачка 2. Амандмана LVII којим је допуњено поглавље о људским правима и основним слободама).

Суд је имао у виду да је чланом 240. став 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), који је послужио као правни основ за доношење оспореног акта, прописано да посебне колективне уговоре за републичку управу, друштвене дјелатности и јавне службе закључују Влада Републике Српске и репрезентативни синдикати грана и дјелатности. Поред овога, чл. 13-21 Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), на кога се, такође, позивају уговорне стране приликом закључивања оспореног акта, уређен је предмет накнаде плата, те осталих личних примања.

 Такође, чланом 2. став 2. Закона о раду прописано је да се одредбе овог закона примјењују и на запослене у републичким органима, органима локалне самоуправе и јавним службама, ако посебним законом није другачије одређено, док је чланом 9. став 1. овог закона регулисано да, између осталог, колективни уговор не може да садржи одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом.

Надаље, Суд је узео у обзир да је чланом 3. Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16 и 110/16) прописано да се на запослене у Министарству унутрашњих послова, између осталог, примјењују Закон о државним службеницима и Закон о раду, ако овим законом није другачије одређено.

Исто тако, Суд је имао у виду да је чланом 19. Закона о државним службеницима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 117/11, 37/12 и 57/16) одређено да послодавац може државном службенику, на његов писмени захтјев, одобрити неплаћено одсуство у случајевима стручног или научног усавршавања у иностранству (став 2. тачка а), као и да неплаћено одсуство из става 2. овог члана може трајати до три мјесеца, осим у случајевима стручног или научног усавршавања у иностранству, које може трајати до једне године (став 3).

Поред овога, чланом 8. став 3. Закона о високом образовању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 73/10, 104/11, 84/12, 108/13, 44/15 и 90/16), између осталог, прописано је да се студије другог циклуса организују након првог циклуса студија и да трају једну или двије године.

Чланом 1. оспореног акта прописано је да се Посебним колективним уговором за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске уређују права, обавезе и одговорности радника и послодавца које проистичу из рада и по основу рада, међусобни односи радника и послодавца, као и друга питања која нису на потпун и цјеловит начин уређена Законом о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ број 57/16), Законом о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14), Законом о државним службеницима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 117/11, 37/12 и 57/16), Законом о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16 и 57/16) и Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“, број 1/16), затим поступак колективног преговарања, састав и начин рада тијела за мирно рјешавање радних спорова између радника и послодавца, међусобни односи учесника у закључивању Колективног уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца.

Поред тога, ставом 1. члана 2. истог акта прописано је да се одредбама овог колективног уговора не може утврдити мањи обим права од права која су одређена законима из члана 1. овог колективног уговора.

Полазећи од наведених уставних и законских одредаба Суд је оцијенио да је оспореним чланом 20. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске, а у вези са ставом 1. тачка 3. истог члана овог уговора, нарушен уставни принцип обавезне сагласности општих аката са законом утврђен чланом 108. Устава Републике Српске.

Наиме, узимајући у обзир одредбу члана 2. став 2. Закона о раду, а имајући у виду да се на запослене у Министарству унутрашњих послова супсидијарно примјењују, између осталог, Закон о државним службеницима и Закон о раду (члан 3. Закона о полицији и унутрашњим пословима), Суд је оцијенио да прописивање из оспорене одредбе Посебног колективног уговора није у сагласности са одредбом члана 9. став 1. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16).

 Такође, према оцјени Суда, члан 19. став 3. Закона о државним службеницима садржи повољније законско рјешење од рјешења из оспореног члана Посебног колективног уговора, јер за потребе стручног или научног усавршавања у иностранству, на захтјев државног службеника, допушта могућност неплаћеног одсуствовања у трајању до једне године. Исто тако, потенцијално дуже трајање неплаћеног одсуства, у оквиру прописаног периода, Закон не условљава обавезом подношења посебно образложеног захтјева, као што је то случај у члану 20. став 2. оспореног акта.

У складу са изложеним, прописивањем као у оспореном члану 20. став 2. Посебног колективног уговора да се, између осталог, ради стручног усавршавања у иностранству, које није на захтјев и за потребе Министарства, раднику може одобрити неплаћено одсуство у трајању до 30 дана, а најдуже до 90 дана на посебно образложени захтјев, учесници у закључивању оспореног акта су, према оцјени Суда, супротно гаранцијама из члана 9. став 1. Закона о раду, предвидјели мањи обим права радника од права која су им призната законом, односно, у конкретном случају, чланом 19. став 3. Закона о државним службеницима.

Имајући у виду наведену неусклађеност оспорене одредбе Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 66/16) са Законом о раду, Суд је оцијенио да ова одредба није у сагласности ни са чланом 108. став 2. Устава Републике Српске, према коме прописи и други општи акти морају бити у складу са законом.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.