Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка б, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тач. г. и д. Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 12. јула 2017. године,  д о н и о  ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

           Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 41. тачка а) Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/11 и 37/12).

          Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана  42. и члана 50. став 3. тач. а) и б) и став 4. Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/11 и 37/12) и чланова 6, 7. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” број 57/16). 

О б р а з л о ж е њ е

        Неђо Мишељић из Бањалуке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 41. тачка а) која је, вјероватно омашком, означена као став а), члана 42. и члана 50. став 3. тач. а) и б) и став 4. Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/11 и 37/12) и чланова 6, 7. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” број 57/16). У иницијативи је, поред осталог, наведено да је заснивање радног односа у органима управе на одређено вријеме без конкурса, као што је прописано у оспореним законским одредбама, доказ неравноправног третмана и немогућности остваривања једнаких права прописаних одредбама чл. 33. и 39. Устава Републике Српске и да представља дискриминацију запошљавања заинтересованих кандидата. Такође, у вези с тим, давалац иницијативе истиче да је запошљавање, предвиђено оспореним члановима 6. и 7. Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима, нетранспарентно и незаконито, односно да и преузимање радника без конкурса представља нарушавање принципа равноправности и  запошљавања под једнаким условима. Поред наведеног, сматра «проблематичним» и предвиђени начин усавршавања, односно могућност да се са незапосленим лицем закључи уговор о стручном оспособљавању и волонтирању без накнаде, предвиђено  чланом 12. овог закона. На основу наведеног  давалац иницијативе предлаже да Суд утврди неуставност оспорених законских одредби и отклони све правне посљедице неуставног поступања.

Народна скупштина Републике Српске није одговорила на наводе из поднесене иницијативе.

 Суд је, прије свега, утврдио да је поднесеном иницијативом оспорена одредба члана 41. тачка а) Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08 и 117/11), којом је прописано да се попуњавање упражњених радних мјеста државних службеника врши из реда запослених актом о постављењу вршиоца дужности до 90 дана, и која је, у цијелости брисана чланом 3. Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” број 37/12).

Поред наведеног, Суд је утврдио да је oсталим оспореним одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/11 и 37/12) прописано: да се акт о постављењу вршиоца дужности доноси у случају оснивања новог републичког органа управе, смрти или разрјешења државног службеника и да Влада именује вршиоца дужности на период од 90 дана без спровођења поступка јавне конкуренције, с тим да се за исто радно мјесто акт о постављењу може донијети још највише два пута узастопно (члан 42) и да се, изузетно, радни однос може засновати на одређено вријеме ради замјене одсутног државног службеника  до његовог повратка и због привремено повећаног обима посла, најдуже до шест мјесеци, те да се заснивање радног односа из става 3. т. а) и б) овог члана врши без јавног конкурса, с тим да кандидати морају испуњавати прописане услове радног мјеста (члан 50 став 3. тач. а) и б) и став 4).

            Оспореним одредбама члана 6. Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” број 57/16),  прописано је да се: у члану 48. послије става 4. додају нови стaвови 5. и 6. који гласе: «(5) Државни службеник може бити преузет без конкурса у други републички орган управе ако се о томе споразумију руководиоци тих органа и ако државни службеник на то пристане» и «(6) Државни службеник може бити преузет  у други републички орган управе на радно мјесто које одговара његовом степену стручне спреме, уз услов да испуњава опште и посебне услове прописане за то радно мјесто». Чланом 7. је измијењен члан 50. тако што се у ставу 3. у тачки б) брише ријеч : »и» и додаје запета, у тачки в) послије ријечи: »стаж» додаје се ријеч: »и» и нова тачка г) која гласи: «г) за рад на пројекту који одобри Влада, чије је трајање унапријед одређено, до завршетка пројекта, а најдуже 60 мјесеци«; чланом 12. се члан 64. мијења  и гласи: » Послодавац може са незапосленим лицем да закључи уговор о стручном оспособљавању без накнаде, ради стручног оспособљавањa, односно стицања радног искуства и услова за полагање стручног испита (волонтер) и »Уговор  из става 1. овог члана закључује се, у зависности од степена стручне спреме, у трајању одређеном чланом 62. став 3. овог закона».

У поступку разматрања иницијативе, имајући у виду да је оспорена уставност одредбе члана 41. тачка а). Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/113 и 37/12), која је престала да важи даном ступања на снагу  Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” број 37/12)  и то дана 5. 5. 2012. године, а да је иницијатива поднесена 22.7.2016. године, Суд није прихватио  иницијативу  у дијелу који се односи на покретање поступка за оцјењивање уставности, сагласно одредби члана 3. и члана 37. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12).

У поступку оцјењивања уставности члана 42. и члана 50. став 3. тач. а) и б) и став 4. Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/11 и 37/12) и чланова 6, 7. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” број 57/16), Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да се уставно уређење темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и владавини права (члан 5. став 1. алинеја 1 и 4), да су грађани равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да грађани имају право да учествују у обављању јавних послова и да под једнаким условима буду примљени у јавну службу (члан 33. Устава), као и да свако има право на рад  и слободу рада, као и да је слободан у избору занимања и запослења и да му је доступно радно мјесто и функција под једнаким условима (члан 39. став 1. и 3.Устава), те да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, уставност и законитост, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежност и рад државних органа, радне односе и запошљавање (тач. 4, 5, 10, и 12. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава).   

            Разматрајући основаност иницијативе у односу на члан 42. и члан 50. став 3. тач. а) и б) и став 4. Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/11 и 37/12) и чланове 6, 7. и 12. Закона о измјенама и допунама Закона о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” број 57/16), Суд је утврдио да су Законом  о државним службеницима (“Службени гласник Републике Српске” бр. 118/08, 117/11, 37/12 и 57/16), у складу са наведеним уставним овлашћењем, између осталог, уређена питања радно-правног статуса државних службеника, запошљавања и попуњавања упражњених радних мјеста у републичком органу управе и стручно оспособљавање и усавршавање за рад у управи, односно стицања радног искуства и услова за полагање стручног испита, тако што су, у оквиру наведеног, прописани услови за постављење вршиоца дужности без спровођења поступка јавне конкуренције као у члану 42. Закона и за распоређивање државног службеника на неодређено вријеме у истом или у други републички орган, као и могућности за преузимање државног службеника без конкурса у други републички орган, као у члану 48. Закона, затим  трајање радног односа, заснивање радног односа на одређено вријеме без јавног конкурса, како је прописано чланом 50. Закона, те могућности за закључивање уговора са незапосленим лицем о стручном оспособљавању без накнаде, ради стицања радног искуства и услова за полагање стручног испита као у члану 64. Закона.  Према оцјени Суда овим одредбама се не  могу угрожавати права и слобода човјека и његове личности, нити ове одредбе доводе у питање уставом гарантовано право учествовања у обављању јавних послова и пријема у јавну службу под једнаким условима (члан 33. Устава), као ни право на рад  и доступност под истим условима, радног мјеста и функције (члан 39. Устава),  како то истиче давалац иницијативе. Суд је, наиме, оцијенио да се оспорене одредбе једнако односе на сва лица која се налазе у истој правној ситуацији, односно да су за све заинтересоване кандидате за вршиоца дужности и за заснивања радног односа на одређено вријеме у републичком органу управе прописани  исти услови, те да се ни одредбама којим су прописани услови за преузимање државног службеника у други републички орган управе и за рад на пројекту који одобри Влада, као и услови за закључивање уговора о стручном оспособљавању и полагање стручног испита, не прави разлика међу субјектима на које се односи. С обзиром на наведено Суд је оцијенио неоснованим наводе из иницијативе да су оспорене законске одредбе доказ неравноправног третмана и немогућности остваривања једнаких права заинтересованих кандидата и да нарушавају принцип равноправности и запошљавање под једнаким условима. Исто тако, с обзиром на то да се оспорене одредбе једнако односе на све државне службенике који  могу  бити преузети без конкурса у други републички орган управе, Суд је оцијенио неоснованим и наводе о прописаном нетранспарентном и незаконитом преузимању радника без конкурса, што, такође, по мишљењу даваоца иницијативе представља нарушавање принципа равноправности и  запошљавања под једнаким условима. Такође, по оцјени Суда, из свега наведеног произлази да  оспореним прописивањем није дошло до повреде ни уставних принципа из члана 5. став 1. алинеја 1) и члана  10. Устава.

Исто тако, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем није дошло ни до повреде одредаба из тач. 4, 5, 10, и 12. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава. 

             Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

           Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.