Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тач. а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31. oктобра 2012. године, донио је

 

 

 

 

 

Гојко Пејаковић и Свето Џомбић из Челинца дали су Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности и законитости Правилника о општим и техничким условима испоруке топлотне енергије број: 01-022-17/08 од 31. децембра 2008. године („Службени гласник општине Челинац“ број 9/08), који је донијела Скупштина општине Челинац, али из садржаја иницијативе произлази да даваоци иницијативе оспоравају уставност и законитост члана 22. овог Правилника. У иницијативи се наводи да је оспореном одредбом Правилника, којом је прописан начин искључења корисника топлотне енергије из топловодне мреже, као и њихове обавезе, омогућено испоручиоцу топлотне енергије стицање без основа, док је корисницима ове услуге, након искључења грејних тијела, одређена обавеза плаћања мјесечне накнаде у износу од 30 % од пуне цијене гријања, што није сагласно одредбама чл. 11, 12. и 211. Закона о облигационим односима, којим је прописано да су стране у облигационом односу равноправне, да су дужне да се придржавају начела савјесности и поштења, те предвиђено кад се може тражити враћање извршене исплате. На тај начин је, по мишљењу давалаца иницијаве, нарушено уставно начело из члана 5. алинеја 5. Устава Републике Српске, на којем се, између осталог, темељи уставно уређење Републике Српске. Поред наведеног, даваоци иницијативе сматрају да је потребно оспорени члан 22. Правилника у циљу, како се наводи, успостављања равноправног односа уговорних страна измијенити, те предлажу принципе на којима би се тај однос требао заснивати.   

 

У одговору Скупштине општине Челинац наведено је да је оспорени акт донесен на основу члана 5. Закона о јавним предузећима („Службени гласник Републике Српске“ број 75/04), члана 30. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05 и 118/05), члана 32. Статута општине Челинац („Службени гласник општине Челинац“ број 1/06), те Одлука Скупштине општине Челинац број: 01/2-018-15/03 од 30. 09. 2003. године и број: 01-018-23/07 од 21. 05. 2007. године о основању ЈП „Градско гријање“ Челинац, а чијим чланом 11. је прописано да послове из надлежности предузећа обавља, као оснивач предузећа, Скупштина општине Челинац. Уз то, истакнуто је да је оспореним нормирањем корисницима топлотне енергије омогућено да у становима са посебним напајањем уграде мјерне инструменте (калориметре) и плаћање накнаде врше према потрошњи, за разлику од станова и пословних простора гдје то није могуће, пошто је инсталација централног гријања изведена тако да хоризонтални водови пролазе кроз подрумске и просторије приземља, са којих се одвајају вертикални водови за напајање гријних тијела у том простору, па се на тај начин загријава одређен простор, иако у њему нема гријног тијела, и који се, такође, исијавањем одређене количине испоручене топлотне енергије кроз зидове сусједних станова додатно загријава. Због наведеног предлаже се да Суд не прихвати дату иницијативу. 

 

Правилник о општим и техничким условима испоруке топлотне енергије („Службени гласник општине Челинац“ број 9/08) донијела је ‒ на основу члана 32. Статута општине Челинац („Службени гласник општине Челинац“ број 1/06), члана 23. Статута ЈП „Градско гријање“ Челинац и одлуке Скупштине општине Челинац број: 01-018-23/07 од 21. маја 2007. године, а на приједлог Надзорног одбора ЈП „Градско гријање“ Челинац ‒ Скупштина општине Челинац на сједеници одржаној 30. децембра 2008. године. Овим актом утврђен је начин испоруке топлотне енергије и одређена узајамна права и обавезе испоручиоца и корисника енергије из топловодне мреже, односно топлане (члан 1).

 

 

Оспореним чланом 22. овог правилника прописано је: да корисник може одјавити коришћење топлотне енергије, гдје за то постоје технички услови, али само уз писмени захтјев испоручиоцу енергије (став 1); да корисници из става 1. овог члана, гдје не постоје технички услови за искључење, могу бити искључени тако што ће уклонити сва грејна тијела (радијаторе) из просторија, али су обавезни због проласка цијеви које се не могу искључити и сусједених станова који кроз зидове предају одређену количину топлоте конкретном стану, након искључења плаћати накнаду у износу од 30% од пуне цијене за гријање (став 2); те да трошкови искључења и поновног укључења падају на терет корисника топлотне енергије (став 3).    

У поступку оцјењивања уставности и законитости оспореног члана 22. Правилника о општим и техничким условима испоруке топлотне енергије Суд је имао у виду члан 102. став 1. тачка 2. Устава Републике Српске, којим је утврђено да општина преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности. Такође, чланом 12. став 1. тачка б) ал. 2. и 3. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 101/04, 42/05 и 118/05) прописано је да самосталне надлежности општине обухватају, између осталих, уређење и обезбјеђење обављања комуналних дјелатности, у оквиру којих је производња и испорука топлотне енергије, те оснивање предузећа, установа и других организација ради пружања услуга из њихове надлежности, уређење њихове организације и управљање, а у области стамбено-комуналних дјелатности општина, између осталог, има и надлежност да обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, организационих, материјалних и других услова за изградњу и одржавање комуналних објеката и комуналне инфраструктуре. Према члану 30. став 1. алинеја 2. истог закона, скупштина општине доноси одлуке и друга општа акта, те даје њихово аутентично тумачење. Иста надлежност општине прописана је у члану 32. став 2. алинеја 2. Статута општине Челинац („Службени гласник општине Челинац“ бр. 1/06 и 4/12). 

 

Поред наведеног, Суд је утврдио да је за оцјењивање законитости оспореног правилника релевантан и Закон о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике српске“ бр. 11/95, 18/95 и 51/02), који је био на снази у вријеме доношења оспореног правилника, као и важећи Закон о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 124/11). Наиме, одредбама чл. 1. и чл. 2. став 1. тачка 3. ранијег закона, те чл. 1, чл. 2. став 1. тачка в) и чл. 3. тачка г) важећег закона прописано је да се као комунална дјелатност од посебног јавног интереса, у смислу овог закона, сматра производња и испорука топлоте, која обухвата производњу и испоруку паре и топле воде из даљинског централизованог извора или појединачних извора за гријање и друге сврхе, топловодном мрежом до подстанице потрошача, укључујући и подстаницу. Истим законима прописано је: да општина/град, односно јединица локалне самоуправе (у даљем тексту: општина) обезбјеђује организовано обављање комуналних дјелатности; да својом одлуком детаљније прописује услове и начин обављања комуналних дјелатности, материјалне, техничке и друге услове за финансирање, развој, изградњу и одржавање комуналних објеката, услове за функционисање и техничко-технолошко јединство система и уређаја, јединицу обрачуна за сваку врсту комуналне услуге и начин наплате комуналних услуга; да за обављање комуналних дјелатности и других дјелатности од јавног интереса може основати јавно комунално предузеће или те послове може повјерити другим привредним субјектима који су дужни да комуналну дјелатност која им је повјерена обављају у складу са овим законом и другим прописима; да комуналне објекте и уређаје индивидуалне и заједничке комуналне потрошње даје даваоцу комуналне услуге на управљање, коришћење и одржавање (чл. 3. ранијег и чл. 6. и 7. ст. 1. и 4. важећег закона); да се комуналне дјелатности за чије је обављање услов обезбјеђење јединственог техничко-технолошког система повјеравају једном јавном предузећу (чл. 5. став 1. ранијег и чл. 9. став 1. важећег закона); да својом одлуком о оснивању јавног предузећа детаљније одређује дјелатност коју обавља то предузеће, услове под којима се врши производња и промет производа односно обављање услуга, права и обавезе оснивача у управљању предузећем, начин образовања цијена производа и услуга (чл. 4. ранијег и чл. 8. важећег закона); да је давалац комуналне услуге дужан да обезбиједи трајно и несметано пружање корисницима комуналне услуге под условима, на начин и према нормативима који су прописани законом и другим прописима, исправност и функционалност комуналних објеката и уређаја, те одређени квалитет комуналних услуга (чл. 8. ранијег и чл. 13. важећег закона); да се пружање и коришћење комуналних услуга врши на основу уговора закљученог између даваоца комуналне услуге и корисника, да корисник комуналне услуге плаћа утврђену цијену за пружену комуналну услугу на основу рачуна који испоставља давалац комуналне услуге, а у случају спора између уговорних страна надлежан је суд (чл. 11. ранијег и 16. важећег закона); да се средства за обављање комуналних дјелатности индивидуалне комуналне потрошње обезбјеђују из цијене комуналних услуга, да скупштина општине утврђује јединицу мјере и прописује начин образовања цијена комуналних производа и услуга, а цијену комуналне услуге утврђује давалац комуналне услуге, и на коју надлежни орган јединице локалне самоуправе даје сагласност (чл. 13. ранијег и чл. 20. важећег закона).

 

 

Поред тога, Суд је констатовао да је, након подношења иницијативе, Закон о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике српске“ бр. 11/95, 18/95 и 51/02) престао да важи ступањем на снагу Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 124/11), којим је предметна материја, суштински, на исти начин уређена као у цитираним одредбама Закона о комуналним дјелатностима који је престао да важи.

 

 

Такође, Суд је имао у виду и да је Законом о енергетици („Службени гласник „Републике Српске“ број 49/09) прописано да јединица локалне самоуправе и енергетски субјекти доносе програме и планове изградње, одржавања и коришћења енергетских објеката, те других потреба у обављању енергетске дјелатности као дјелатности од општег интереса, односно производње топлотне нерегије, дистрибуције и управљања дистрибутивним системом за топлотну енергију, снабдијевање топлотном енергијом и трговина топлотном енергијом, а која се обавља у систему обавезе јавне услуге у складу са законом и дозволом за обављање те дјелатности (чл. 8, 10, 11. и 12).

 

 

Полазећи од наведених уставних и законских одредби Суд је утврдио да је Скупштина општине Челинац била овлашћена да донесе општи акт којим ће уредити начин испоруке топлотне енергије, права и обавезе испоручиоца и потрошача топлотне енергије, обрачун и наплату утрошене енергије, али не и накнаду у износу од 30% од пуне мјесечне цијене гријања. По оцјени Суда, законским одредбама које су биле релевантне за доношење предметног акта није дата могућност да скупштина општине својим актом одреди посебну накнаду за комуналну услугу „пасивног гријања“ која законом није прописана, нити је предмет уговора који треба да, сагласно члану 16. Закона о комуналним дјелатностима, закључе давалац и корисник комуналне услуге, чиме је Скупштина општине Челинац прекорачила своја уставна и законска овлашћења. Стога је Суд оцијенио да доносилац оспореног акта није поступио сагласно Уставу и закону, када је оспореним нормирањем утврдио међусобна права и обавезе даваоца и корисника предметне услуге, односно обавезу корисника простора да, и након искључења из топловодне мреже, плаћају накнаду у износу од 30% од пуне цијене за гријање. Истовремено, иако је општина наведеним одредбама закона овлашћена да уређује права и обавезе даваоца и корисника услуге, односно да уређује обигационе односе у пружању комуналне услуге производње и испоруке топлотне енергије, Суд је оцијенио да давалац услуге може тражити накнаду само за услугу која је предмет уговора о пружању и коришћењу комуналних услуга, па оспорено нормирање није сагласно са основним начелима равноправности, савјесности и поштења учесника облигационог односа из чл. 11. и 12. Закона о облигационим односима односима            („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 47/89“ и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04). Имајући у виду наведено, као и то да је оспорена одредба на снази и да се примјењује, Суд је утврдио да члан 22. став 2. у дијелу који гласи „...али су обавезни због проласка цијеви које се не могу искључити и сусједних станова који кроз зидове предају одређену количину топлоте конкретном стану, након искључења плаћати накнаду у износу од 30% од пуне цијене за гријање...“ Правилника о општим и техничким условима испоруке топлотне енергије („Службени гласник општине Челинац“ број 9/08) ‒ није сагласан са одредбама чл. 6, 13. и 16. Закона о комуналним дјелатностима („Службени гласник Републике Српске“ број 124/11).

 

С обзиром на наведено Суд је утврдио да је оспореним нормирањем повријеђено и начело законитости из члана 108. став 2. Устава Републике Српске, према којем прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.    

 

 

У погледу навода из иницијативе о стицању без основа (неосновано богаћење) даваоца ове комуналне услуге, односно практичне примјене појединих законских рјешења, као и примјене законских одредби у конкретним споровима, Суд није надлежан да оцјењује, сагласно члану 115. Устава Републике Српске.

 

Цјенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

 

 

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

 

 

 

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Зоран Липовац, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић, проф. др Снежана Савић и Авдо Шпиљак. 

 

 

 

 

 

Број: У-32/11                                                                                      ПРЕДСЈЕДНИК

31. октобaр 2012. године                                                               УСТАВНОГ СУДА