Уставни суд РСОдлукеНовости и саопштењаПриступ информацијамаЈавне набавке
Број предмета: U- / Кључна ријеч:
Година подношења иницијативе: Период окончања поступка: -
Садржани појмови:
 
У поља 'Број предмета' подаци се уносе у формату xxx/yy, гдје је xxx број предмета, а yy година подношења иницијативе.
У поље 'Кључна ријеч' уноси се једна или више ријечи на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница), како би се пронашле све одлуке које у тексту садрже те ријечи.
Није неопходно попунити сва поља. Кликом на дугме 'Прикажи' добићете све одлуке које задовољавају горње критеријуме.
   ||

Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тач. а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 12. октобра 2022. године,  д о н и о   ј е

 

О Д Л У К У

 

Утврђује се да члан 12. Колективног уговора за запослене у Градској управи Града Требиња („Службени гласник Града Требиња“ број 3/21) који су закључили Савез синдиката Републике Српске, Синдикат локалне самоуправе, управе и јавних служби Републике Српске – Синдикална организација „Градска управа“ Требиње и градоначелник Града Требиња, није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18 и 119/21) и Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Синдикат управе Републике Српске поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог за оцјењивање уставности и законитости Колективног уговора за запослене у Градској управи Града Требиња („Службени гласник Града Требиња“ број 3/21), који су закључили Савез синдиката Републике Српске, Синдикат локалне самоуправе, управе и јавних служби Републике Српске – Синдикална организација „Градска управа“ Требиње и градоначелник Града Требиња, сматрајући да наведени акт није у сагласности са  чланом  108. став 2. Устава Републике Српске и чланом 242. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18). Предлагач истиче да код послодавца - Град Требиње дјелују двије синдикалне организације и то: Синдикална организација „Градска управа“ Требиње, која дјелује у саставу Синдиката управе Републике Српске, и Синдикална организације „Градска управа“ Требиње, која дјелује у саставу Синдиката локалне самоуправе, управе и јавних служби Републике Српске. У приједлогу се даље наводи да је, у смислу члана 242. Закона о раду, а имајући у виду постојање двије репрезентативне синдикалне организације код послодавца, било потребно да се преговори воде са одбором за преговоре, који, сагласно ставу 1. члана 242. наведеног закона, образују синдикати, односно удружења послодаваца, као и да колективни уговор са послодавцем закључе лица која овласти тај одбор. Како приликом закључивања оспореног колективног уговора предметни одбор није формиран, преговарање и закључење колективног уговора није спроведено сагласно наведеној законској одредби, због чега је оспорени акт у цјелини незаконит и неуставан. Додатно, предлагач сматра да одредба члана 12. оспореног колективног уговора није у складу са чл. 9. и 136. Закона о раду, с обзиром на то да прописује мања права, односно утврђује неповољније услове рада од права утврђених законом, јер се истим суспендују одредбе које се односе на дисциплински поступак и изрицање дисциплинске санкције, те представља вид умањења плате без законског основа.

            У одговору на наводе из приједлога који је Суду доставио градоначелник Града Требиња се истиче да су наводи предлагача нетачни, јер предлагач, као друга синдикална организација, није имао право да учествује у преговорима и закључивању оспореног колективног уговора, јер му, у смислу члана 225, а у вези са чланом 222. став 1. Закона о раду, никада није утврђена репрезентативност. У погледу навода из приједлога којима се оспорава члан 12. оспореног општег акта се истиче да је ова одредба укључена у Колективни уговор на захтјев синдикалне организације која је уговор закључила, те да је прописивање према којем се основна плата запосленог може, уз претходну његову сагласност, умањити максимално до 30%, а због непостизања одговарајућих резултата рада у току мјесеца, предвиђено како би се избјегло регистровање вођења дисциплинског поступка у персоналном досијеу запослених. С обзиром на изложен) предлаже се одбијање приједлога.

            У одговору који је доставила Синдикална организација „Градска управа“ Требиње се истиче: да је оспорени колективни уговор ова организација закључила са послодавцем након вођења преговора, да је формирана радна група (одбор) у којој су били и чланови друге синдикалне организације, да је ова радна група, у складу са чланом 242. став 1. Закона о раду, усагласила све одредбе Колективног уговора, због чега је исти у складу са вишим правним актима. У погледу навода из приједлога којима се оспорава члан 12. Колективног уговора се наводи да истим нису умањена права радника, јер ова одредба производи дејство само по сагласности радника, односно раднику је омогућено да одабере да призна да је учинио повреду радне дужности или да није постигао резултате рада, или да о наведеном одлучи дисциплинска комисија. С обзиром на изложено предлаже се одбијање приједлога.

            Оспорени Колективни уговор за запослене у Градској управи Требиње („Службени гласник Града Требиња“ број: 3/21) закључили су Савез синдиката Републике Српске, Синдикат локалне самоуправе, управе и јавних служби Републике Српске – Синдикална организација „Градска управа“ Требиње и градоначелник Града Требиња, позивајући се на члан 240. став 4. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18), члан 7. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16), у вези с одредбама Посебног колективног уговора за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 20/17, 86/18 и 21/20).

Суд је констатовао да је чланом 1. став 1. овог колективног уговора прописано да се истим уређују права,  обавезе  и одговорности  градских  службеника,  намјештеника  и запослених који немају статус службеника (у даљем тексту: запослени), која проистичу из рада и по основу рада, као  и друга питања која нису на потпун и цјеловит начин уређена Законом о локалној самоуправи, Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе, Законом  о  статусу  функционера  јединица  локалне самоуправе,  Законом  о  раду,  плата  запослених, коефицијенти за обрачун плате запослених, друга примања запослених,  право  на  помоћ,  права  у  случају  престанка радног односа, услове за рад синдиката, те право на штрајк, као и друга питања од значаја за уређивање односа између запослених с једне  стране, и јединице локалне самоуправе као  послодавца  (у  даљем  тексту:  послодавац) с  друге стране.

Оспореним чланом 12. Колективног уговора је утврђено да се основна  плата  запосленог  може  умањити  због непостизања  одговарајућих  резултата  рада у току мјесеца  максимално  до  30%, што ће се утврдити рјешењем уз претходну сагласност запосленог, а које се не уписује у јединствен регистар запослених који води службеник из области управљања људским ресурсима (став 1), те да дестимулативни дио плате (умањење основне плате) за сваког запосленог у Градској управи Града Требиња, на приједлог  начелника  одјељења  или  руководиоца Службе која има статус  организационе јединице рјешењем утврђује градоначелник, као и да дестимулативни дио плате (умањење основне плате) за начелнике одјељења и руководилаца служби  које имају  карактер  основне организационе  јединице  рјешењем  утврђује градоначелник (став 2).

            Одредбама Устава, које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности и законитости оспореног колективног уговора је утврђено: да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да је зајемчена слобода синдикалног организовања и дјеловања (члан 41), да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, док прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108).

Суд је узео у обзир да се Законом о раду (“Службени гласник Републике Српске” бр. 1/16, 66/18 и 119/21) уређују радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законима није другачије одређено, и прописује да је радни однос, однос између послодавца и радника и да се заснива закључивањем уговора о раду, одлуком о пријему, одлуком о избору и именовању, и другим правним основом уређеним посебним законом, да права из радног односа настају даном када радник ступи на рад по једном од правних основа из става 2. овог члана и да се права, обавезе и одговорности  из радног односа уређују и колективним уговором, а правилником о раду и уговором о раду само када је то овим законом одређено (члан 1). Овим законом је прописано: да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца у складу са законом уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, начин и поступак њиховог остваривања и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3), да је колективни уговор, у смислу овог закона, општи колективни уговор, посебни колективни уговор и колективни уговор код послодавца, којим се ближе уређују права по основу рада, обим права и начин и поступак њиховог остваривања, међусобни односи учесника у закључивању колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца који је обавезујући за послодавца и раднике који су код њега запослени, а у чијем је закључивању послодавац непосредно учествовао, или је овластио другог послодавца да то учини у његово име, или је накнадно приступио колективном уговору (члан 7. став 1), да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акти) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом и да се колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду могу да утврде друга или пропишу повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено (члан 9), да радник остварује право на бруто плату, у складу са законом и колективним уговором, да се плата из члана 120. став 1. овог закона састоји од основне плате и увећања плате прописаних овим законом, колективним уговором и уговором о раду, пореза на доходак и доприноса, а да је плата из става 1. овог члана умањена за порез на доходак и доприносе, нето плата радника (члан 121 ст. 1. и 3 ), да се основна плата одређује на основу услова потребних за рад на пословима за које је радник закључио уговор о раду утврђених колективним уговором, општим актом и времена проведеног на раду, да су елементи за одређивање плате из става 1. овог члана коефицијенти сложености посла и цијена рада, уколико законом и колективним уговором није другачије уређено (члан 123. ст. 1. и 2), да послодавац не може, без пристанка радника или без правоснажне одлуке надлежног суда, своје или туђе потраживање према раднику наплатити обустављањем од плате или накнаде плате, да се принудно извршење на плати или накнади плате радника спроводи у складу са одредбама Закона о извршном поступку (136. ст. 1. и 2), да је радник дужан да се на раду придржава обавеза прописаних законом, колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду и да своје радне обавезе извршава на начин којим неће онемогућавати или ометати друге раднике у извршавању њихових радних обавеза, да је за повреду радних обавеза радник одговоран послодавцу, а ако је повредом радних обавеза причињена материјална штета послодавцу или трећим лицима, или је учињено кривично дјело или прекршај, радник је одговоран материјално, односно кривично и прекршајно (члан 137), да се тежом повредом радних обавеза сматра такво понашање радника на раду или у вези са радом којим се наноси озбиљна штета интересима послодавца, као и понашање радника из кога се основано може закључити да даљи рад радника код послодавца не би био могућ, да ако радник учини пропуст у раду или у вези са радом који се не сматра тежом повредом радних обавеза у смислу става 1. овог члана, послодавац ће га писмено упозорити на такво понашање или изрећи мјеру из члана 140. став 1. т. 1) или 2) овог закона, па уколико радник, и поред тог упозорења, понови исти или други пропуст, у року од једне године, такво поновљено понашање сматраће се тежом повредом радних обавеза због које послодавац може отказати уговор о раду (члан 138), да се за повреду радних обавеза и радне дисциплине раднику може изрећи једна од сљедећих мјера: 1) писмено упозорење, 2) новчана казна, 3) престанак радног односа (члан 140. став 1), да послодавац може раднику за повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине у смислу члана 179. ст. 2. и 3. овог закона да, ако сматра да постоје олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно непоштовање радне дисциплине, није такве природе да раднику треба да престане радни однос, умјесто отказа уговора о раду, изрећи, између осталог новчану казну у висини до 20% основне плате радника за мјесец у коме је новчана казна изречена, у трајању до три мјесеца, која се извршава обуставом од плате, на основу одлуке послодавца о изреченој мјери (члан 141. тачка а), да послодавац може да откаже уговор о раду раднику који својом кривицом учини тежу повреду радне обавезе, између осталог, и ако радник одбије да извршава своје радне обавезе одређене уговором о раду, као и да послодавац може да откаже уговор о раду раднику који не поштује радну дисциплину, између осталог, ако радник неоправдано одбије да обавља послове и извршава налоге послодавца у складу са законом (члан 179. став 2. тачка а) и став 3. тачка а), да о правима и обавезама радника из радног односа, у складу са законом, општим актом и уговором о раду, одлучује пословодни орган послодавца (директор) или друго лице одређено статутом или актом о оснивању (члан 198. став 1), да репрезентативност синдиката код послодаваца утврђује послодавац у присуству представника заинтересованих синдиката, у складу са овим законом (члан 222. став 1), да захтјев за утврђивање репрезентативности у смислу члана 222. став 1. овог закона синдикат подноси послодавцу (члан 225. став 1), да се синдикат сматра репрезентативним ако је основан и дјелује на начелима синдикалног организовања и дјеловања, ако је независан од органа власти и послодаваца, ако се финансира претежно из чланарине и других сопствених извора, ако има потребан број чланова на основу приступница у складу са чл. 219. и 220. овог закона, ако је уписан у регистар у складу са законом и другим прописима (члан 217. став 1), да се репрезентативним синдикатом код послодавца сматра сваки синдикат који испуњава услове из члана 217. став 1. овог закона и у који је учлањено не мање од 20% запослених од укупног броја запослених код послодавца (члан 218), да репрезентативност синдиката код послодаваца утврђује послодавац у присуству представника заинтересованих синдиката, у складу са овим законом, да синдикат може да поднесе захтјев за утврђивање репрезентативности Одбору за утврђивање репрезентативности синдиката и удружења послодаваца (у даљем тексту: Одбор): ако му није утврђена репрезентативност у смислу става 1. овог члана у року од 15 дана од дана подношења захтјева; ако сматра да репрезентативност синдиката није утврђена у складу са овим законом, а репрезентативност из става 2. овог члана на приједлог Одбора утврђује министар (члан 222), да о захтјеву из члана 222. овог закона послодавац одлучује рјешењем на основу поднесених доказа о испуњавању услова репрезентативности, у року од 15 дана од дана подношења захтјева (члан 227. став 2), да се колективним уговором, у складу са законом и другим прописом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, поступак измјена и допуна колективног уговора, међусобни односи учесника колективних уговора и друга питања од значаја за уређивање односа између радника и послодавца, те да се колективни уговор закључује у писаном облику (члан 238. став 1), да се колективни уговор закључује као општи, посебни и колективни уговор код послодавца (члан 239), да колективни уговор код послодавца закључују послодавац и репрезентативни синдикати код послодавца (члан 240. став 4), да ако у закључивању колективног уговора учествује више репрезентативних синдиката или репрезентативних удружења послодаваца, односно синдикати или удружења послодаваца који су закључили споразум о удруживању из члана 241. овог закона, образује се одбор за преговоре, чије чланове одређују синдикати, односно удружења послодаваца, сразмјерно броју чланова, а колективни уговор у чијем закључивању учествује одбор закључују лица која овласти тај одбор (члан 242), да је у поступку преговарања ради закључивања колективног уговора код послодавца репрезентативни синдикат дужан да сарађује са синдикатом у који је учлањено најмање 10% запослених код послодавца, ради изражавања интереса запослених који су учлањени у тај синдикат (члан 243), да се колективни уговори закључују на период од три године (члан 252. став 1).

Суд је, исто тако, имао у виду да је Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе ("Службени гласник Републике Српске" број 97/16) прописано: да се овим законом уређују права и дужности из радног односа службеника и намјештеника запослених у органима јединице локалне самоуправе, а права и дужности из радног односа функционера у органима јединице локалне самоуправе уређују се посебним законом, осим ако поједина права и дужности нису уређени овим законом (члан 1), да послове из надлежности органа јединице локалне самоуправе обављају градски, односно општински службеници (у даљем тексту: службеници) и намјештеници, да права из радног односа уређена овим законом службеник и намјештеник остварује код послодавца (члан 4), да је послодавац службеника и намјештеника у смислу става 1. овог члана јединица локалне самоуправе, да права и дужности у име послодавца врши градоначелник, односно начелник општине (члан 6), да се  на права и дужности службеника које нису уређене овим или посебним законом или другим прописом примјењују Закон о раду, општи колективни уговор и Посебни колективни уговор за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске (у даљем тексту: Посебни колективни уговор), да се на права и дужности намјештеника примјењују  одредбе овог закона које се односе на начела дјеловања, права и дужности, радно вријеме, одморе и одсуства, неспојивост, пробни рад, оцјену рада, распоређивање, трајање радног односа, проглашавање вишком, одговорност, мировање права из радног односа, дисциплинску и материјалну одговорност, заштиту права, управљање људским ресурсима, премјештање, преузимање и разлоге за престанак радног односа, осим разлога из члана 141. тачка 16) овог закона, а на права и дужности које нису уређене овим законом примјењују се Закон о раду, општи колективни уговор и Посебни колективни уговор (члан 7. ст. 1. и 2), да се радна мјеста службеника дијеле на руководећа радна мјеста и извршилачка радна мјеста, у зависности од сложености послова, овлашћења и одговорности (члан 48. став 1), да руководећа радна мјеста, у смислу овог закона, јесу радна мјеста секретара скупштине и начелника одјељења или службе градске, односно општинске управе (у даљем тексту: начелник одјељења или службе) (члан 49. став 2), да су извршилачка радна мјеста сва радна мјеста која нису руководећа (члан 58), да се извршилачка радна мјеста разврставају у категорије и звања, у зависности од сложености послова и одговорности за извршавање послова, потребних знања и способности и услова за рад, те да су извршилачка радна мјеста: шеф одсјека, стручни савјетник, самостални стручни сарадник, инспектор, интерни ревизор, комунални полицајац, виши стручни сарадник и стручни сарадник (члан 59), да за повреде радних дужности утврђених овим законом и другим прописима службеник може одговарати дисциплински и материјално (члан 118. став 1), да су теже повреде радних дужности, између осталог неизвршавање, несавјесно, односно неблаговремено извршавање радних дужности или налога непосредног руководиоца (члан 121. тачка 1), да се за теже повреде радних дужности утврђене овим законом, а након спроведеног дисциплинског поступка, службенику може изрећи дисциплинска мјера: новчана казна од 20% до 30% нето плате за пуно радно вријеме, исплаћене за мјесец у којем је новчана казна изречена, у трајању од три мјесеца, са забраном напредовања у служби у трајању од годину дана до четири године, зависно од изречене новчане казне, да се новчана казна из става 1. тачка 1) овог члана извршава административним путем (члан 123. став 1. тачка 1. и став 2), да дисциплинске мјере рјешењем изриче градоначелник, односно начелник општине, на приједлог дисциплинске комисије (члан 129. став 1), да се рјешење о изрицању дисциплинске мјере доставља службенику и надлежној синдикалној организацији ако је у дисциплинском поступку заступала службеника, да против рјешења из става 1. овог члана службеник може поднијети жалбу Одбору за жалбе у року од 15 дана од дана пријема рјешења, да је Одбор за жалбе дужан да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана достављања жалбе, да службеник може покренути поступак за заштиту права пред надлежним судом у року од 30 дана од дана пријема одлуке Одбора за жалбе (члан 130), да о изреченим дисциплинским мјерама службеник који обавља послове из области управљања људским ресурсима води евиденцију која садржи: податке о службенику коме је изречена мјера, врсти повреде радне дужности, изреченој дисциплинској мјери, коначном акту којим је мјера изречена, као и датуме уписа и брисања дисциплинске мјере (члан 131. став 2), да о правима и дужностима намјештеника рјешењем одлучује градоначелник, односно начелник општине, да намјештеник има право на плату, накнаде и друга примања у складу са законом, општим колективним уговором и Посебним колективним уговором (члан 159).

Имајући у виду наведене законске одредбе, наводе изнесене у одговорима, као и достављену документацију, Суд је оцијенио да нису основане тврдње предлагача према којима је оспорени колективни уговор склопљен супротно члану 242. Закона о раду.

Наиме, Суд је утврдио да у Градској управи Града Требиња дјелују двије синдикалне организације, и то: Синдикална организација „Градска управа“ Требиње, која дјелује у саставу Синдиката управе Републике Српске, и Синдикална организација „Градска управа“ Требиње, која дјелује у саставу Синдиката локалне самоуправе, управе и јавних служби Републике Српске, те да су обје уписане у регистар синдикалних организација које води надлежно министарство, а да је Колективни уговор са послодавцем закључила репрезентативна Синдикална организација „Градска управа“ Требиње, која дјелује у саставу Синдиката локалне самоуправе, управе и јавних служби Републике Српске.

Суд је утврдио да наводи предлагача, као ни одговори страна које су закључиле оспорени општи акт, те приложена документација, не доводе у питање репрезентативни статус синдикалне организације која је склопила предметни колективни уговор.

Поред изложеног, Суд је утврдио да из приложене документације произлази да је репрезентативност Синдикалне организације „Градска управа“ Требиње, која дјелује у саставу Синдиката управе Републике Српске, утврђена рјешењем градоначелника Града Требиња број: 11-053-177/22 од 5. маја 2022. године, дакле послије закључења оспореног колективног уговора.

Имајући у виду наведено, Суд је оцијенио да ова синдикална организација није могла учествовати у закључивању оспореног колективног уговора, јер њена репрезентативност није била утврђена у моменту закључења овог уговора, те су, према оцјени Суда, наводи предлагача у овом смислу неосновани.

Надаље, разматрајући наводе предлагача којима указује на незаконитост прописивања из члана 12. Колективног уговора, Суд је узео у обзир да се оспореним уговором уређују, између осталог, права, обавезе и одговорности градских службеника, намјештеника и запослених који немају статус службеника, која проистичу из рада и по основу рада (члан 1. став 1. Колективног уговора).

Имајући у виду различитост адресата оспореног колективног уговора, Суд је законитост његовог члана 12. цијенио у односу на одредбе Закона о раду, које се примјењују на оне запослене чија права и обавезе из радног односа и други односи по основу рада нису регулисани посебним законима (члан 1. Закона о раду), и Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе, који се примјењују на запослене са овим статусом, а који закони су послужили као правни основ за закључивање оспореног општег акта. У овом смислу, Суд је утврдио да је прописивање из одредбе члана 12. овог колективног уговора у супротности са одредбама члана 141. тачка а) Закона о раду, те члана 123. став 1. тачка 1. и члана 129. став 1. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе.

С обзиром на то да је радник дужан да се у раду придржава радних обавеза прописаних законом, колективним уговором, правилником о раду и уговором о раду, као и да за повреду радних обавеза одговара послодавцу (члан 137. Закона о раду), законодавац је предвидио ситуације у којима послодавац може изрећи раднику новчану казну обуставом од плате, а исте подразумијевају учињене повреде радних обавеза (члан 138. став 2, чл. 140. и 141. Закона о раду). За учињену тежу повреду радне обавезе, која, између осталог, подразумијева одбијање радника да изврши своје радне обавезе одређене уговором о раду, те неоправдано одбијање обављања послова и извршавања налога послодавца у складу са законом (члан 179. став 2. тачка 1) и став 3. тачка 1), послодавац може, умјесто отказа уговора о раду, раднику изрећи, између осталог, новчану казну у висини до 20% основне плате радника за мјесец у коме је новчана казна изречена, у трајању до три мјесеца, која се извршава обуставом од плате, на основу одлуке послодавца о изреченој мјери (члан 141. тачка а) овог закона).

Сходно наведеном, одређујући висину новчане казне на начин као оспореним чланом предметног колективног уговора, учесници у његовом закључивању су, према оцјени Суда, изашли из законских оквира, јер су за непостојање одговарајућих резултата рада одредили другачију висину новчане казне од висине казне предвиђене Законом. Иако се поједина питања од заједничког интереса послодавца и запослених могу уредити и колективним уговором код послодавца, Суд је оцијенио да то не подразумијева и овлашћење потписника ових уговора да раднику, на чија се права и обавезе из радног односа примјењује Закон о раду, а који је учинио повреду радних обавеза и радне дисциплине, одреди другачију висину новчане казне од висине исте казне предвиђене Законом о раду.

Такође, имајући у виду да су сагласно Закону о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе теже повреде радних дужности, између осталог неизвршавање, несавјесно, односно неблаговремено извршавање радних дужности или налога непосредног руководиоца (члан 121. тачка 1), као и да се, између осталог, и за ове повреде, а након спроведеног дисциплинског поступка, службенику може, између осталог, изрећи дисциплинска мјера новчана казна од 20% до 30% нето плате за пуно радно вријеме, исплаћене за мјесец у којем је новчана казна изречена, у трајању од три мјесеца, са забраном напредовања у служби у трајању од годину дана до четири године, зависно од изречене новчане казне (члан 123. став 1. тачка 1), те да дисциплинске мјере рјешењем изриче градоначелник, односно начелник општине, на приједлог дисциплинске комисије (члан 129. став 1), Суд је утврдио да су уређујући као у члану 12. Колективног уговора стране уговорнице поступиле супротно наведеном закону. Наиме, уговарајући да дестимулативни дио плате, између осталог и службеника запосленог у органима јединице локалне самоуправе (члан 1. став 1. Колективног уговора), утврђује градоначелник, али не на основу претходно спроведеног дисциплинског поступка и приједлога мјере од стране дисциплинске комисије (члан 123. став 1. тачка 1. и члан 129. став 1. тог закона), већ на приједлог начелника одјељења или руководиоца службе која има статус организационе јединице, те уз изостанак прописивања било каквог приједлога градоначелнику, када је ријеч о дестимулативном дијелу плате начелника одјељења или руководиоца ових служби, стране потписнице уговора су, према мишљењу Суда, уредиле односе супротно и наведеним одредбама Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе.

У овом смислу, Суд је оцијенио да несагласност са Законом о раду и Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе одредбу члана 12. Колективног уговора чини и неуставном, у смислу члана 108. став 2. Устава.

Суд није разматрао наводе предлагача којима се указује на несагласност члана 12. Колективног уговора са чл. 9. и 136. Закона о раду.

Наиме, предмет регулисања члана 12. Колективног уговора се не може довести у везу са чланом 9. Закона о раду, јер се ова законска одредба односи на обим права радника, а не на поступак дисциплинског кажњавања. Чланом 136. Закона о раду уређује се могућност да послодавац наплати своје или потраживање трећих лица обустављањем од плате или накнаде плате радника, а из самог садржаја оспорене одредбе је очигледно да питање умањења плата радника због непостизања одговарајућих резултата рада није могуће ставити у контекст наведене законске одредбе.  

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

  Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.             

Број: У-36/21

12. октобра 2022. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.

 

 

 

Актуелно
25.1.2023.
Саопштење за јавност са 295. сједнице Уставног суда Републике српске

24.1.2023.
Дневни ред 295. сједнице Уставног суда Републике Српске

17.1.2023.
Попис привредних субјеката с којима постоји сукоб интереса

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку услуга физичко-техничког обезбјеђења објекта

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку тога за судије Уставног суда Републике Српске

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку система против провала за нову зграду Уставног суда Републике Српске

5.1.2023.
Одлука о прихватању понуде за јавну набавку услуга редовног чишћења и одржавања хигијене у објекту Уставног суда Републике Српске

5.1.2023.
Одлука о измјени одлуке о изузећу од примјене Закона о јавним набавкама Босне и Херцеговине

Претраживање


Објашњење: унијети једну или више ријечи, на тренутно изабраном језику и у одговарајућем писму (ћирилица или латиница)
© 2009-2020. Уставни суд Републике Српске. Сва права задржана. | Политика приватности | Услови коришћења
html>