Бања Лука, 7. децембaр 2022.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА 292. СЈЕДНИЦЕ
УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Данас је, 7. децембраа 2022. године, у Бањој Луци одржана Двије стотине и деведесет и друга редовна сједница Уставног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) на којој је, у складу са Уставом и законом утврђеним надлежностима овога Суда, одлучивано о уставносудским предметима који се тичу сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом, односно сагласности прописа и општих аката са законима Републике Српске, као и о другим питањима из домена пословања Уставног суда. Данашња сједница била је, уједно, и прва „електронска“ сједница која је одржана у недавно отвореној новој згради Уставног суда Републике Српске.
Уставни суд је на овој сједници, између осталих одлука, донио и одлуку у предмету број У-63/21, којом је утврђено да више одредаба (које због њиховог обима нису изричито наведене) Одлуке о општим условима за производњу, испоруку и коришћење топлотне енергије Скупштине Града Бања Лука нису у сагласности са Уставом и појединим законима Републике Српске. Наиме, одредбама Закона о комуналним дјелатостима утврђено је да је уговорни однос основ за снабдијевање корисника топлотном енергијом, те да се услуга градског гријања може ускратити само у таксативно наведеним случајевима. Уставни суд је оцијенио да је доносилац оспореног акта прекорачио овлашћења из закона, јер је оспореним одредбама своје одлуке даваоцу услуге омогућила да противзаконито обустави испоруку топлотне енергије и у другим случајевима који немају своје упориште у релевантним законским одредбама. Такође, доносилац акта је, супротно одредбама закона, искључио обавезе и одговорности даваоца услуге у вези са испоруком топлотне енергије за вријеме више силе и других ванредних околности, односно искључила је одговорност даваоца услуге за штету коју проузрокује корисницима ако не обезбиједи да се испорука врши на начин прописан законом. Наведене несагласности оспорених одредби Одлуке са законом има за посљедицу, утврдио је Уставни суд, и њихову несагласност са уставним начелом према којем прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.
На истој сједници Уставни суд је донио и одлуку у предмету број У-83/21. Овом одлуком Уставни суд је утврдио да члан 10а. ст. 4. и 5. Уредбе о условима за давање сагласности ЈП „Лутрија Републике Српске“ а.д. Бања Лука за оснивање привредног друштва за приређивање игара на срећу није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о играма на срећу и Законом о Влади Републике Српске. Уставни суд је, наиме, оцијенио да Влада није имала овлашћења да својом уредбом одреди да ће, у случају да више понуђача испуни услове прописане јавним позивом, предност остварити онај понуђач који у саставу сопственог капитала или крајњег оснивача има државни капитал. По оцјени Суда, оспорене одредбе нису донесене у циљу извршавања закона, већ је њима извршено непосредно уређивање односа какво Закон о играма на срећу не предвиђа, што касиране одредбе чини неуставном и незаконитом са становишта уставног начела законитости аката. С обзиром на то да предметно нормирање нема правни основ у хијерархијски вишем законском акту, Уставни суд је такође закључио да је оно супротно одговарајућим уставним и законским одредбама, јер није у функцији провођења закона, те да из њега не могу проистицати права и обавезе субјеката права. Нормирајући као у оспореним одредбама Уредбе Влада је, сходно томе, поступила супротно и зајемченим уставним начелима владавине права и подјеле власти.
Уставни суд је на данашњој сједници такође донио и одлуку број У-89/21 којом је утврђено да члан 7. Правилника о трећим измјенама и допунама Правилника о раду „Жељезница Републике Српске“ а.д. Добој и Правилник о службеном путовању и превозу запослених „Жељезница Републике Српске“ а.д. Добој нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду. Управа „Жељезница Републике Српске“ а.д. Добој је оспореним чланом 7. Правилника регулисала питања која се тичу начина остваривања накнаде за путне трошкове и дневнице возног особља, возопратног особља и других радника који обављају послове ван мјеста рада, а Правилником о службеном путовању и превозу запослених „Жељезница Републике Српске“ а.д. Добој регулисала питања која се тичу накнада за службено путовање у земљи и иностранству, права на дневицу и трошкове службеног путовања, те трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла, иако није имала овлашћење за уређивање тих питања. Наиме, ова питања се могу нормативно регулисати само колективним уговором, односно одлуком Владе Републике Српске, уколико се висина ових примања и начин њиховог остваривања не утврди колективним уговором. С обзиром на то, оваква нормативна рјешења су, према оцјени Уставног суда, супротна уставном начелу законитости аката будући да су у несагласности са релевантним одредбама Закона о раду.
Такође, Уставни суд је донио и одлуку број У-91/21 којом је утврђено да члан 3. став 11. и став 12. Правилника о условима за остваривање права за накнаду штете којег је донио министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске није у складу са Уставом Републике Српске и Законом о ветеринарству у Републици Српској. Уставни суд је, наиме, оцијенио да је министар пољопривреде, шумарства и водопривреде сагласно члану 58. став 8. Закона о ветеринарству у Републици Српској био овлашћен да донесе оспорени правилник којим се прописују услови и неопходна документација за остваривање права на накнаду штете власницима животиња, производа животињског поријекла, хране за животиње и пратећих предмета након спровођења мјера искорјењивања заразних болести чије сузбијање је од интереса за Републику Српску, нарочито болести које се са животиња преносе на људе. Међутим, Суд је оцијенио да оспорене одредбе Правилника нису у сагласности са Уставом и Законом о ветеринарству у Републици Српској, јер законска одредба овлашћује министра пољопривреде, шумарства и водопривреде само да пропише услове и документацију за остваривање права на накнаду штете. Насупрот томе, оспореним одредбама Правилника, одређен је рок за доношење рјешења за накнаду штете у управном поступку који се покреће по захтјеву власника жиивотиње, производа животињског поријекла, хране животињског поријекла и пратећих предмета, као и начин утврђивања износа средстава која се исплаћују власнику на име накнаде те штете. Имајући у виду да наведена законска одредба, која је послужила као правни основ за доношење оспореног правилника, не садржи овлашћење за оспорено нормирање, Уставни суд је оцијенио да је доносилац оспореног акта прекорачио границе овлашћења која су му дата законом, јер је нормирајући као у оспореним одредбама изашао из прописаног законског оквира.
Уставни суд је, поред наведених одлука, донио одлуке и у предметима број У-70/21, У-71/21, У-72/21, У-75/21, У-69/21, У-80/21, У-81/21 и У-86/21 којим нису прихваћене иницијативе за оцјењивање уставности појединих одредаба Закона о комуналним дјелатностима, Закона о средњем образовању и васпитању и Закона о јавним путевима, као и уставности и законитости појединих подзаконских аката. Уставни суд је, такође, поред наведених уставносудских питања одлучивао и о питањима из домена свога пословања.