Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка б) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 17. децембра 2025. године, д о н и о је
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 35. тачка 3. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/19).
О б р а з л о ж е њ е
Раденко Топић из Челинца дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 35. тачка 3. (у иницијативи погрешно наведено члана 35. став 1. тачка 3) Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/19), који су закључили министар унутрашњих послова, на основу овлашћења Владе Републике Српске број 04/1-012-2-2-2037/19 од 18. септембра 2019. године и Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске. Указујући на одређене личне oколности које се тичу остваривања његовог права на отпремнину приликом одласка у пензију, давалац иницијативе истиче да члан 35. тачка 3. Посебног колективног уговора у цјелини мијења прописивање из члана 194. ст. 1, 2. и 3. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16, 66/18, 91/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске, бр. 119/21 и 112/23), због чега није у сагласности са наведеном законском одредбом, а тиме ни са чланом 108. став 2. Устава Републике Српске.
У одговору на наводе из иницијативе који је Суду доставио министар унутрашњих послова Републике Српске се наводи да је оспореном одредбом Посебног колективног уговора додатно разрађено право на отпремнину радника приликом одласка у пензију, које је уређено Законом о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 66/18, 36/19, 105/19, 49/21, 119/21, 68/22 и 132/22). Поред овога, у одговору се указује да одредбе члана 194. Закона о раду, на чију повреду указује давалац иницијативе, уређују право на отпремнину раднику којем радни однос престаје отказом уговора о раду, због чега се не могу примијенити у случају стицања права на старосну пензију, те се, с обзиром на изложено, предлаже да Суд, на основу члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду („Служени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), не прихвати дату иницијативу.
У одговору на наводе из иницијативе које је Суду доставио Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске се, у суштини, а у контексту прописивања из чл. 1, 78. и 79. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 81/22), истиче да ће се, у конкретном случају, примјењивати члан 35. тачка 3. тог колективног уговора, а који, такође, регулише право на отпремнину запослених приликом одласка у пензију, али само ако је у складу са чланом 194. ст. 1. и 2. Закона о раду, док је, у супротном, Министарство дужно да ову законску одредбу примијени непосредно.
Оспорени Посебни колективни уговор за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/19) закључили су Синдикат радника унутрашњих послова Републике Српске и министар унутрашњих послова, на основу овлашћења Владе Републике Српске број: 04/1-012-2-2037/19 од 19.8.2019. године, позивајући се на члан 240. став 3. Закона о раду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 1/16 и 66/18) и чл. 16-21. Закона о платама запослених у Министарству унутрашњих послова Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 66/18 и 36/19).
Оспореном одредбом члана 35. тачка 3. овог посебног колективног уговора је прописано да Министарство радницима исплаћује отпремнину приликом одласка радника у пензију - у износу три плате радника остварених у посљедњем мјесецу прије одласка у пензију.
Разматрајући дату иницијативу, Суд је, прије свега, утврдио да је чланом 81. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске, који је објављен у „Службеном гласнику Републике Српске“, број 81/22 од 25. августа 2022. године, и који је ступио на снагу осмог дана од дана објављивања (члан 82. тог колективног уговора), прописано да његовим ступањем на снагу престаје примјена оспореног посебног колективног уговора.
Поред овога, чланом 81. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске, који је ступио на снагу осмог дана од дана објаве у „Службеном гласнику Републике Српске“ број 74/25 од 26. августа 2025. године (члан 82. овог колективног уговора), је одређено да његовим ступањем на снагу престаје примјена Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 81/22).
С обзиром на изложено, те имајући у виду да је наведеним колективним уговорима уређена иста материја, као и да Устав Републике Српске познаје искључиво институт ступања на снагу, односно важења општих правних аката, од ког момента се они почињу примјењивати, Суд констатује да престанак примјене оспореног посебног колективног уговора, као и престанак примјене Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 81/22), подразумијева престанак њиховог правног дејства, односно важења у правном систему Републике Српске.
Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да је оспорени посебни колективни уговор престао да важи 2. септембра 2022. године ступањем на снагу Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 81/22), као и да је овај колективни уговор престао да важи 3. септембра 2025. године ступањем на снагу Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 74/25).
Тачком 2. Амандмана XLII, којом је допуњен члан 115. став 1. Устава Републике Српске, утврђено је да Уставни суд може оцјењивати уставност закона и уставност и законитост прописа и општих аката који су престали да важе, ако од престанка важења до покретања поступка није протекло више од једне године.
Полазећи од тога да је оспорени Посебни колективни уговор за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/19) престао да важи 2. септембра 2022. године, а да је иницијатива поднесена Суду 6. фебруара 2025. године, Суд је утврдио да је иницијатива поднесена по истеку рока у коме Суд, сагласно тачки 2. Амандмана XLII којом је допуњен члан 115. став 1. Устава Републике Српске, може одлучивати о уставности и законитости аката и по престанку њиховог важења.
Узимајући у обзир напријед наведену уставну одредбу, те одредбу члана 37. став 1. тачка б) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), Суд је одлучио да не прихвати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 35. тачка 3. Посебног колективног уговора за запослене у области унутрашњих послова Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/19).
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-14/25
17. децембар 2025. године