Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. априла 2024. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 2. глава VI, поглавље А, тачка 1. Одлуке о висини накнаде која се плаћа за услуге Централног регистра хартија од вриједности а.д. Бањалука („Службени гласник Републике Српске“ бр. 25/17, 29/17, 49/17 и 90/18).
О б р а з л о ж е њ е
Јавна установа Ветеринарски институт Републике Српске „Др Васо Бутозан“ из Бањалуке, коју заступа Бранислав Цвијановић, адвокат из Бањалуке, дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости члана 2. глава VI, поглавље А, тачка 1. Одлуке о висини накнаде која се плаћа за услуге Централног регистра хартија од вриједности а.д. Бањалука („Службени гласник Републике Српске“ бр. 25/17, 29/17, 49/17 и 90/18), коју је донио Управни одбор Централног регистра хартија од вриједности а.д. Бањалука. У иницијативи се наводи да је оспорена одредба у супротности са чланом 108. став 2. Устава Републике Српске, као и са одредбама члана 16. став 4. и чл. 187-190. Закона о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14, 5/17 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 58/18 - Рјешење Уставног суда Босне и Херцеговине и 66/18) и чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у дијелу којим је загарантовано право на приступ суду. Давалац иницијативе суштински оспорава законитост оспорене одредбе у односу на одредбе чланова 16. став 4, чл. 188. став 1. и чл. 189. став 1, 2. и 3. Закона о извршном поступку, истичући да те одредбе не прописују да Централни регистар има право на накнаду трошкова за упис запљене дионица, нити да је тражилац извршења дужан да предујми или накнадно плати ове трошкове, као и да је упис заложног права код Централног регистра хартија од вриједности техничка радња која се извршава по налогу суда, због чега Централни регистар хартија од вриједности нема право да условљава ток извршног судског поступка захтјевом за плаћање накнаде за упис судског заложног права, нити има овлашћење да непропорционалним мјерама увећава трошкове спровођења извршног поступка. Поред наведеног, у иницијативи се наводи да оспорена одредба садржи паушално наведен оквир за утврђивање накнаде, те да је нејасно зашто су трошкови уписа заложног права већи уколико је већа номинална вриједност акција, посебно код чињенице да Централни регистар хартија од вриједности врши повјерена му јавна овлашћења која су у функцији наплате новчаног потраживања по извршној или вјеродостојној исправи. Давалац иницијативе сматра да се у конкретном случају ради о самоиницијативном прибављању права на наплату паушално одређене накнаде од стране Централног регистра хартија од вриједности који је доносилац оспореног општег акта, с чим у вези се у иницијативи указује на одлуку овог суда број У-12/19 од 24. јуна 2020. године, којом је утврђено да тачка I Одлуке о висини трошкова уписа у Именик адвоката Адвокатске коморе Републике Српске од 19. јануара 2019. године није у сагласности са Уставом и Законом о адвокатури. У иницијативи се такође наводи да је оспорена одредба у супротности и са чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода из разлога што се прописивањем паушално високих накнада за упис судског заложног права на хартијама од вриједности ограничава приступ суду.
У одговору на иницијативу коју је Суду доставио Централни регистар хартија од вриједности а.д. Бањалука се наводи да је Управни одбор Централног регистра хартија од вриједности у складу са законским овлашћењима из одредбе члана 198. став 1. тачка к) Закона о тржишту хартија од вриједности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 92/06, 34/09, 8/12 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 30/12, 59/13, 86/13 -Одлука Уставног суда Републике Српске, 108/13, 4/17, 63/21, 11/22 и 63/22) донио оспорену Одлуку о висини накнаде која се плаћа за услуге Централног регистра хартија од вриједности а.д. Бањалука, као и да је Закон прописао и основне елементе уписа права трећих лица на хартијама од вриједности, а у члану 198. став 1. тачка ђ) овластио Централни регистар да својим општим актом утврди начин уписа и начин брисања права трећих лица на хартијама од вриједности, на основу којег је Управни одбор донио Правилник о регистрацији и преносу хартија од вриједности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 25/17 и 28/19). У одговору се даље наводи да се општи акти Централног регистра, у складу са чланом 199. Закона, примјењују на свако лице чије је право или обавеза настала у вези са хартијама од вриједности, а права власника имају правно дејство према трећим лицима од момента уписа у Централни регистар, у складу са одредбама члана 211. Закона. У одговору на иницијативу се оспоравају наводи из иницијативе у цијелости, с образложењем да је нетачно да Централни регистар условљава ток извршног поступка наплатом накнаде за упис заложног права, с обзиром на то да се овај упис врши без наплате накнаде, те да не стоје ни наводи из иницијативе да је упис у Централном регистру само техничка радња, јер је свака радња у Централном регистру правна радња извршена у управном поступку. Поред наведеног у одговору се указује и на то да не постоји никакво ограничење у погледу тога шта чини трошкове извршног поступка, те да поред оспорене накнаде трошкове извршног поступка чине и други трошкови настали у вези са извршним поступком. Закључно, у одговору се наводи да су све накнаде Централног регистра пажљиво утврђиване и образложене у смислу равнотеже обавеза Централног регистра као институције и доступности услуга и права у односу на корисника, због чега не могу бити оквалификоване као произвољне и паушалне, те се предлаже да Суд дату иницијативу не прихвати.
Одлуку о висини накнаде која се плаћа за услуге Централног регистра хартија од вриједности а.д. Бањалука („Службени гласник Републике Српске“ бр. 25/17, 29/17, 49/17 и 90/18) донио је Управни одбор овог привредног друштва на основу члана 35. став 1. тачка 15. Статута Друштва („Службени гласник Републике Српске“ бр. 71/11, 93/11, 81/12 и 7/13). Оспореним чланом 2. глава VI, поглавље А, тачка 1. ове одлуке је прописано да је накнада за упис заложног права на хартијама од вриједности 0,10% од номиналне вриједности хартија вриједности, односно % од цијене удјела важеће на дан пријема захтјева, најмање 50 КМ, а највише 2.000 КМ.
Приликом оцјене уставности оспорене одредбе оспореног општег акта Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108), да Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом (члан 115).
Суд је такође имао у виду да се Законом о извршном поступку („Службени гласник Републике Српске“ бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07, 29/10, 57/12, 67/13, 98/14, 5/17 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 58/18 - Рјешење Уставног суда Босне и Херцеговине и 66/18) уређује поступак по којем судови у Републици Српској спроводе принудно остварење потраживања на основу извршних и вјеродостојних исправа (у даљем тексту: извршни поступак) ако посебним законом није другачије одређено, као и да се одредбе овог закона не примјењују на поступке извршења прописане посебним законом (члан 1). Релевантним одредбама овог закона је прописано: да трошкове поступка у вези са одређивањем и спровођењем извршења претходно сноси тражилац извршења (члан 16. став 1), да је извршеник дужан да тражиоцу извршења надокнади трошкове који су били потребни за извршење (члан 16. став 4), те да о трошковима поступка одлучује суд у извршном поступку и у том поступку одређује, на приједлог странке, извршење ради њихова остварења (члан 16. став 7). Одредбама чланова 187-190. овога закона уређено је извршење на дионици и осталим регистрованим хартијама од вриједности, а у члану 188. став 1. је прописано да се на дионици извршење спроводи запљеном дионице, њеном процјеном и продајом, те намирењем тражиоца извршења, као и да се изузетно дионица, на приједлог тражиоца извршења, а уз сагласност извршеника, може пренијети на тражиоца извршења у номиналној вриједности, умјесто исплате. Одредбама члана 189. Закона је прописано да се запљена дионице обавља доставом рјешења о извршењу у Централном регистру хартија од вриједности РС, да запљеном тражилац извршења стиче заложно право на дионици, те да се рјешење о извршењу истовремено доставља депозитару и емитенту дионице (став 1), да је Централни регистар хартија од вриједности РС дужан у Централном регистру уписати да је на дионици засновано заложно право у корист тражиоца извршења моментом пријема рјешења о извршењу, као и да је Централни регистар дужан без одлагања обавијестити суд о законским сметњама за заснивање заложног права (став 2), да након уписа запљене у Централном регистру хартија од вриједности РС Централни регистар не смије у односу на заплијењене дионице обавити у Централном регистру било који упис на основу располагања извршеника, као и да је Централни регистар дужан без одлагања обавијестити суд о свакој промјени у погледу заплијењених дионица, посебно о присилном извршењу ради наплате којег другог потраживања или о обезбјеђењу таквог потраживања (став 3). Одредбама члана 190. закона прописана је процјена и продаја дионица, те намирење тражилаца извршења.
Поред наведеног Суд је имао у виду да је Законом о тржишту хартија од вриједности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 92/06, 34/09, 8/12 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 30/12, 59/13, 86/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 108/13, 4/17, 63/21, 11/22 и 63/22) уређено, поред осталог, оснивање и пословање Централног регистра хартија од вриједности, те је прописано да је Централни регистар хартија од вриједности правно лице које обавља послове јединствене евиденције о хартијама од вриједности и власницима хартија од вриједности, о правима из хартија од вриједности, о правима трећих лица на хартије од вриједности, послове обрачуна, поравнања и преноса хартија од вриједности и новчаних обавеза и потраживања насталих по основу послова са хартијама од вриједности, као и друге послове у складу са овим законом (члан 2). Релевантним одредбама овог закона прописано је да је Централни регистар хартија од вриједности (у даљем тексту: Регистар) правно лице са јавним овлашћењима за послове из члана 189. став 1. овог закона, које води базу података у којој се уписују, воде и чувају подаци о хартијама од вриједности, власницима, правима и ограничењима права на хартијама од вриједности, у складу са законом, прописима Комисије и општим актима Регистра (члан 188. став 1), да Регистар обавља поред осталих послова и упис и брисање права трећих лица на хартијама од вриједности, као и упис и брисање забране права располагања на основу уговора, судских одлука и одлука надлежних органа (члан 189. став 1. тачка в), да у обављању послова из члана 189. став 1. т. а) до е) овог закона Регистар примјењује одредбе Закона о општем управном поступку и да су акти Регистра коначни и против њих се може покренути управни спор (члан 190. став 1. и 3), да су општи акти Регистра статут, правилници, цјеновник и други општи акти којима се уређује пословање Регистра, те да Комисија даје сагласност на опште акте из става 1. члана 197. овог закона, као и на измјене и допуне тих аката (члан 197. став 1. и 2), да Регистар општим актима утврђује, поред осталог, висину накнаде за услуге које обавља Регистар (члан 198. тачка к), да се општи акти из члана 198. примјењују на сваког члана Регистра, еминента и свако правно лице чије је право и обавеза настала у вези са хартијама од вриједности (члан 199), да права власника из хартија од вриједности имају дејство према трећим лицима од дана уписа у Регистар (члан 211. став 3), да су органи Регистра скупштина, управни и надзорни одбор и директор (члан 201. став 1), те да се на пословање Регистра, избор, надлежност и рад органа Регистра и доношење општих аката примјењују одговарајуће одредбе закона којима се регулише оснивање и пословање акционарских друштава, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 191).
На основу наведених законских одредаба Суд је оцијенио да су неосновани наводи даваоца иницијативе о несагласности оспорене одредбе са одредбама чланова 187-190. Закона о извршном поступку. По оцјени Суда давалац иницијативе погрешно доводи у везу наведене одредбе Закона о извршном поступку са правом Централног регистра хартија од вриједности да наплаћује накнаду за услуге које обавља, а што је регулисано Законом о тржишту хартија од вриједности. Наиме, Законом о извршном поступку уређује се поступак по којем судови у Републици Српској спроводе принудно остварење потраживања на основу извршних и вјеродостојних исправа (члан 1. став 1) па тиме и извршење на дионици и осталим регистрованим хартијама од вриједности (чл. 187-190), док су, са друге стране, оснивање и пословање Централног регистра хартија од вриједности као правног лица које обавља послове јединствене евиденције о хартијама од вриједности и власницима хартија од вриједности, права из хартија од вриједности, права трећих лица на хартије од вриједности, послови обрачуна, поравнања и преноса хартија од вриједности и новчаних обавеза и потраживања насталих по основу послова са хартијама од вриједности, примарно, на општи начин и цјеловито уређени Законом о тржишту хартија од вриједности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 92/06, 34/09, 8/12 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 30/12, 59/13, 86/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 108/13, 4/17, 63/21, 11/22 и 63/22). Сагласно законском овлашћењу из члана 198. тачка к) Закона о тржишту хартија од вриједности, Централни регистар хартија од вриједности је овлашћен да својим општим актом одреди висину накнаде за услуге које обавља, због чега је Суд оцијенио да су неосновани наводи иницијативе да се ради о незаконитом одређивању накнада. Слиједом наведеног, Суд је оцијенио да су неосновани и наводи иницијативе да се оспореним нормирањем условљава ток судског извршног поступка, посебно имајући у виду да је чланом 189. Закона о извршном поступку прописано да се запљена дионице обавља доставом рјешења о извршењу Централном регистру хартија од вриједности и да запљеном тражилац извршења стиче заложно право на дионици, као што су неосновани и наводи иницијативе да је упис судског заложног права код Регистра техничка радња, с обзиром на то да је одредбом члана 190. став 1. Закона о тржишту хартија од вриједности прописано да у обављању послова из члана 189. став 1. Закона, Регистар примјењује одредбе Закона о општем управном поступку.
На основу наведеног Суд је оцијенио да у конкретном случају није повријеђено уставно начело законитости из члана 108. став 2. Устава Републике Српске.
Из напријед наведених разлога Суд сматра да су неосновани наводи о повреди члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно наводи о повреди права на приступ суду или другом органу, јер је оспорена накнада прописана законом и не доводи у питање право учесника у извршном поступку, на које указује давалац иницијативе. Исто тако, овакав закључак даваоца иницијативе произлази из погрешне интерпретације Закона о извршном поступку, као и поступка пред Централним регистром хартија од вриједности.
По оцјени Суда наводи даваоца иницијативе о несагласности оспорене одредбе са одредбама члана 16. став 4. Закона о извршном поступку се односе на примјену Закона о извршном поступку у пракси, о чему Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да одлучује.
У погледу навода из иницијативе којима се оспорава уставност и законитост оспорене одредбе из разлога што давалац иницијативе сматра да се у конкретном случају ради о самоиницијативном прибављању права на наплату паушално одређене накнаде од стране Централног регистра хартија од вриједности који је доносилац оспореног општег акта, Суд је имао у виду да Рјешењем овог суда број: 87/20 од 22. децембра 2021. године („Службени гласник Републике Српске“ број 119/21) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности и законитости члана 2. Одлуке о висини накнаде која се плаћа за услуге Централног регистра хартија од вриједности а.д. Бањалука („Службени гласник Републике Српске“ бр. 25/17, 29/17, 49/17 и 90/18). У образложењу овог рјешења Суд је оцијенио да је доносилац оспорене одлуке био овлашћен да с циљем спровођења релевантних одредаба Закона о тржишту хартија од вриједности овим актом уреди питање висине накнаде која се плаћа у поступку пред Централним регистром хартија од вриједности а.д. Бањалука и да оспореним прописивањем није изашао из оквира својих законских овлашћења. Суд је такође оцијенио да начин на који је уређено ово питање, односно висина накнада које су утврђене за радње које се спроводе у поступку пред овим регистром, представља ствар цјелисходне процјене доносиоца оспореног акта, те није у надлежности Уставног суда да оцјењује да ли је прописана накнада за сваку поједину радњу правилно одмјерена. У овом рјешењу, такође је наведено да се трошкови уписа у Именик адвоката Адвокатске коморе Републике Српске не могу поредити са накнадама које су прописане оспореном одлуком, с обзиром на то да се ради о потпуно различитим новчаним давањима, различите правне природе, а посебно имајући у виду правни положај Адвокатске коморе, која је самостална и независна професионална организација адвоката и Централног регистра хартија од вриједности, који је према члану 188. став 1. Закона о тржишту хартија од вриједности, правно лице са јавним овлашћењима за послове које обавља.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-43/23
24. април 2024. године