Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 24. априла 2024. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 42. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности („Службени гласник Републике Српске” бр. 117/11, 121/12, 67/13, 44/16 и 84/19).
Об р а з л о ж е њ е
Дарио Љ. Сандић из Бање Луке дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 42. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности („Службени гласник Републике Српске” бр. 117/11, 121/12, 67/13, 44/16 и 84/19). Давалац иницијативе је оспорио уставност наведене одредбе Закона, којом је прописано да предузетници постају чланови Коморе уписом у регистар предузетника, у односу на одредбе чл. 50, 51. и 52. став 2. Устава Републике Српске. Оспоравајући наведену законску одредбу у односу на члан 50. Устава, давалац иницијативе наводи да је „оваквим регулисањем онемогућено право одлучивања самог предузетника о учешћу у неком колективном тијелу, у овом случају Комори“, као и да је због „аутоматског и обавезног чланства у Комори предузетник доведен у ситуацију да мора из своје добити да плаћа чланарину и неке друге намете који нису дио буџета државе или града“ чиме се, по његовом мишљењу, задире у право предузетника на стицање, располагање и расподјелу добити. Надаље, давалац иницијативе наводи да чланарина, коју плаћа предузетник, представља парафискални намет, који отежава пословање предузетнику, јер га обавезује да буде члан одређеног удружења и да том удружењу плаћа одређени намет који нема никакве везе са пословањем и другим буџетским давањима и да због наведеног „оваква одредба представља сушту супротност уставним обавезама Републике да мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој“. Уз то, давалац иницијативе наводи да оспорено прописивање доводи до стварања монополског положаја Коморе на начин да „сви предузетници морају бити чланови ове коморе и да истој морају плаћати одређене намете иако поступање Коморе нема никакве везе са успостављањем, регистрацијом, пословањем и успјехом самог предузетника“, као и да је „Комора успостављена искључиво ради запошљавања одређеног броја грађана и њихових примања и других новчаних прихода“. С обзиром на изложено предлаже да Суд утврди неуставност оспореног члана наведеног закона.
Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.
Према оспореном члану 42. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности („Службени гласник Републике Српске” бр. 117/11, 121/12, 67/13, 44/16 и 84/19) предузетници постају чланови Коморе уписом у регистар предузетника.
У поступку разматрања оспорене одредбе Закона о занатско-предузетничкој дјелатности Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске на које указује давалац иницијативе и другим релевантним одредбама утврђено: да се економско и социјално уређење заснива на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном простору (члан 50), да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана (члан 51), да су забрањени монополи (члан 52. став 2), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора (тачка 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је мијењан члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2) и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).
Такође, по оцјени Суда, за оцјену уставности оспореног члана 42. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности од значаја су и сљедеће одредбе овог закона којим је прописано: да се овим законом уређују услови, почетак, начин и престанак обављања занатско-предузетничке дјелатности, образовање и оспособљавање предузетника (стицање мајсторског звања), организовање предузетника и вођење регистра предузетника (члан 1), да се физичко лице може регистровати за пословање у форми предузетника ако испуњава сљедеће опште услове: а) да је пунољетан и да има идентификациони документ са сликом, личну карту за држављанина Републике Српске, односно БиХ, и путну исправу за страног држављанина, б) да му правоснажном одлуком надлежног органа није изречена мјера забране обављања дјелатности коју региструје, в) да нема доспјелих а неизмирених пореских обавеза у складу са посебним прописима и г) да нема неплаћених новчаних казни, трошкова принудне наплате и трошкова поступка за учињени прекршај из области економског и финансијског пословања (члан 17. став 1), да је Комора самостална, стручно-пословна, невладина и непрофитна асоцијација која заступа и усклађује заједничке интересе предузетника на подручју Републике Српске и којој је овим законом повјерено вршење јавних овлашћења, те да је Комора правно лице са сједиштем у Бањој Луци (члан 41. ст. 1. и 2), да Комора организује свој рад у једној или више јединица локалне самоуправе које су територијално повезане посредством удружења предузетника (у даљем тексту: удружење) као основне организационе јединице јединственог коморског система и да Комора може свој рад организовати и посредством канцеларија и подручних комора у складу са Статутом (члан 43. ст. 1. и 2), да су задаци Коморе, поред осталог, да заступа интересе чланова Коморе пред надлежним органима и организацијама Републике Српске, да покреће иницијативе, даје приједлоге и мишљења надлежним органима и организацијама у вези са доношењем прописа и мјера које се тичу предузетништва и предузетника, да пружа услуге пословног савјетовања, стручне и савјетодавне помоћи приликом оснивања и пословања радње, као и да пружа консултантске услуге у складу са исказаним интересима чланова Коморе, да врши јавна овлашћења која су повјерена Комори овим законом и другим законима (члан 46. тач. а, б, в, љ), да је Скупштина Коморе највиши представнички орган, а чине је, у складу са Статутом, изабрани представници удружења (члан 48. став 1), да се средства за финансирање Коморе и организационих јединица Коморе обезбјеђује из чланарине, прихода од накнада за услуге које пружа Комора и других извора, те да Скупштина Коморе одлуком утврђује висину годишње чланарине, начин обрачуна, међусобну расподјелу између Коморе и организационих јединица, рокове и начин уплате чланарине, а која на годишњем нивоу не може бити већа од 24 КМ и да се средства прикупљена од наплаћене чланарине користе за финансирање рада и програмских задатака, а дијеле се у износу од 30% за Комору и 70% за организационе јединице Коморе (члан 52. ст. 1, 2. и 4).
Полазећи од наведених уставних и законских одредаба Суд је оцијенио да се оспореном одредбом члана 42. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности не повређује уставни принцип о самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити из члана 50. Устава, на који указује давалац иницијативе, већ се у оквиру уставног овлашћења законодавца садржаног у тачки 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је мијењан члан 68. Устава, прописује обавезно чланство предузетника у Комори, односно да предузетници постају чланови Коморе уписом у судски регистар. С тим у вези Суд је, прије свега, имао у виду да Закон о занатско-предузетничкој дјелатности, чија одредба је оспорена, уређује занатско-предузетничку дјелатност, односно услове, почетак, начин и престанак обављања занатско-предузетничке дјелатности, образовање и оспособљавање предузетника (стицање мајсторског звања), организовање предузетника и вођење регистра предузетника те, у оквиру тога, одређује Комору као самосталну, стручно-пословну, невладину и непрофитну асоцијацију која заступа и усклађује заједничке интересе предузетника на подручју Републике Српске, односно као правно лице које, између осталог, „заступа интересе чланова Коморе пред надлежним органима и организацијама Републике Српске, покреће иницијативе, даје приједлоге и мишљења надлежним органима и организацијама у вези са доношењем прописа и мјера које се тичу предузетништва и предузетника, пружа услуге пословног савјетовања, стручне и савјетодавне помоћи приликом оснивања и пословања радње, пружа консултантске услуге у складу са исказаним интересима чланова Коморе, врши јавна овлашћења која су повјерена Комори овим законом и другим законима“ (члан 46. тач. а, б, в, љ). Имајући у виду да је законодавац одредио Комору као самосталну, стручно-пословну, невладину и непрофитну асоцијацију која заступа и усклађује заједничке интересе предузетника, те, између осталог, врши и одређена законом повјерена јавна овлашћења, неосновани су, по оцјени Суда, наводи даваоца иницијативе да се оспореним законским прописивањем ограничава право предузетника да сам одлучи о свом чланству у Комори. Наиме, чињеница да је Комора удружење јавноправног карактера и да се законодавац опредијелио за јавноправни модел коморског система детерминише, по оцјени Суда, опредјељење законодавца да пропише да предузетници постају чланови Коморе уписом у регистар предузетника, односно да руководећи се разлозима цјелисходности одреди и изворе финансирања Коморе. С обзиром на наведено, обавезно чланство у Комори за сваког предузетника одговара јавноправном карактеру Коморе које је законодавац уредио сагласно овлашћењу из тачке 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је мијењан члан 68. Устава. Прописујући обавезно чланство у Комори, законодавац није повриједио принцип самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити из члана 50. Устава, јер је дефинишући статус Коморе, прописао горњу границу коморске чланарине, а начин регулисања обрачуна и методологију плаћања повјерио Скупштини коморе, која је највиши представнички орган, кога чине изабрани представници удружења. Поред овога, оспорена одредба Закона не ограничава предузетнике да, иако чланови Коморе, преко других облика удруживања, у складу са законом, остварују своје право да учествују или формирају друге врсте удружења. Притом, оправданост и цјелисходност оваквог законског рјешења Уставни суд, у смислу члана 115. Устава, није надлежан да цијени.
Поводом тврдњи даваоца иницијативе да је оспорено законско рјешење у несагласности са чланом 51. Устава, којим је утврђено да Република мјерама економске и социјалне политике подстиче економски развој и повећање социјалног благостања грађана, те чланом 52. став 2. Устава, који забрањује стварање монопола, Суд је утврдио да изнесени разлози оспоравања нису ни у каквој вези са садржином оспореног члана 42. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности, према којем предузетници постају чланови Коморе уписом у регистар предузетника, нити се садржина одредбе оспореног члана Закона може довести у непосредну уставноправну везу са овим уставним одредбама (чл. 51. и 52. став 2).
Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суду је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
У складу са рјешењем Суда број: СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија проф. др Иванка Марковић је изузета од вијећања и гласања у овом предмету.
На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-42/23
24. април 2024. године