Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 27. марта 2024. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 208а. и члана 208б. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21 и 73/23).
О б р а з л о ж е њ е
Александар Јокић и Јована Кисин Загајац из Бањалуке дали су Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности члана 208а. и 208б. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21 и 73/23). Даваоци иницијативе оспоравају уставност наведених законских одредаба у односу на одредбе члана 5. ал. 1. и 4, члана 20. став 1, чл. 25, чл. 26. став 1. и ст. 6. и члана 49. став 5. Устава Републике Српске и у односу на члан 10. Европске конвенције о људским правима и основним слободама. У иницијативи се наводи да је оспореним чланом 208а. Кривичног законика извршена рекриминализација клевете, која је постојала у правном систему СФРЈ и Републике Српске до 2001. године, али на другачији начин и уз другачије посљедице. У контексту поређења посљедица покретања поступка по приватној кривичној тужби и посљедица покретања поступка по службеној дужности, даваоци иницијативе истичу да прописивање из члана 208а. Законика представља превелик терет за појединца и да јенесразмјерно и непропорционално циљу, који се желио постићи. Несразмјерност и непропорционалност се, по мишљењу даваоца иницијативе, огледају у чињеници да за дјело, које нема елементе насиља и којим није потребно штитити ширу друштвену заједницу, поредак или тјелесни интегритет, није потребно да поступак воде јавна тужилаштва по службеној дужности. Даље се наводи да у случају покретања поступка, осумњичени има огромне финансијске трошкове да организује своју одбрану, те да због изреченог става или мишљења, с обзиром на посљедице подизања оптужнице,може годинама бити онемогућен да се креће, да ради или привређује, само због основа сумње да је починио кривично дјело против приватног интереса, гдје је заштићени објекат углед појединца.Даваоци иницијативе наводе да члан 25. и чл. 26. ст. 1. и ст. 6. Устава Републике Српске јамче слободу штампе, као и накнаду штете због неистинитог обавјештавања којим се повређује нечије право, као пропорционалан вид заштите, због чега је инкриминализација клевете и омогућавање подизања оптужнице по службеној дужности, умјесто приватне тужбе, по мишљењу даваоца иницијативе, непропорционално и као такво у несагласности са Уставом Републике Српске, јер се грађанима више пријети самим процесом, него казном.
У иницијативи се даље наводи да је оспорени члан 208а. Законика у супротности са чланом 5. ал. 4. Устава, јер у правном систему Републике паралелно егзистирају Кривични законик и Закон о заштити од клевете („Службени гласник Републике Српске“ број 37/01), који предвиђа грађанскоправну одговорност за заштиту од клевете, те се стога не може говорити о правној држави и владавини права, када паралелно постоји кривичноправна и грађанскоправна одговорност за клевету. Даваоци иницијативе сматрају да је оспореним прописивањем нарушено начело ограничењакривичноправне принуде из члана 4. Кривичног законика Републике Српске, јер код оспореног законског рјешења из члана 208а. постоји паралелна и шира кривичноправна заштита од клевете, у односу на грађанскоправну заштиту.
Даваоци иницијативе наводе да је члан 208б. Законика у супротности са чланом 5. ал.4. Устава, јер је норма нејасна и непрецизна и из садржаја исте није јасно шта је у конкретном случају заштићено, односно на шта се изношење личних и породичних прилика односи и гдје је граница дозвољеног и забрањеног понашања, због чега субјекти права не могу са сигурношћу схватити шта је забрањено понашање. Такође се наводи да је прописивањем у овој оспореној одредби ограничена слобода изражавања и слобода штампе, јер је овом одредбом забрањено говорити или проносити истину.
У иницијативи се даље наводи да је оспорено прописивање у супротности са одредбама члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер је законодавац, прописујући као у оспореним одредбама, ограничио слободу изражавања, а да притом није испоштовао начело легалитета, легитимитета и нужности. С тим у вези, првенствено се поставља питање оправданости и легитимности оспореног прописивања којим се ограничава слобода изражавања, с обзиром на то да је право на углед у правном систему Републике Српске већ заштићено Законом о заштити од клевете, гдје се клевета процесуира у грађанском поступку, због чега по мишљењу даваоца иницијативе, ограничавање слободе изражавања, у конкретном случају, није нужно и оправдано. Даље се наводи да је оспорено прописивање непропорционално, јер је кривично санкционисање у конкретном случају несразмјерно учињеном преступу, без обзира на висину запријећене казне. Поред наведеног, у иницијативи се истиче да је оспорено прописивање у супротности са стандардима Европског суда за људска права у погледу стандарда по којем су политичари и друге јавне личности дужни да трпе већи степен критике, с обзиром на то да рекриминализацијом клевете, по мишљењу даваоца иницијативе, јавне личности пред законом имају већи степен заштите од других појединаца, као и из разлога што кривичноправно кажњавање има одвраћајући ефекат за оне који желе да се слободно изражавају и то не само због могуће санкције, већ и због самог страха од санкција.
Народна скупштина Републике Српске није Суду доставила одговор на иницијативу.
Оспореним чланом 208а. Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21 и 73/23) прописано је: ”Ко о другом лицу износи или проноси нешто неистинито, знајући да је ријеч о неистини, идентификујући то лице трећим лицима на јасан начин, и на тај начин причини штету угледу и части тог лица, казниће се новчаном казном у износу од 1.000 КМ до 3.000 КМ (став 1), ако је дјело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије, компјутерске мреже или других видова комуникације, на јавном скупу или на други начин, због чега је оно постало доступно већем броју лица, казниће се новчаном казном од 2.000 КМ до 5.000 КМ (став 2), ако је оно што се износи или проноси довело или могло довести до тешких посљедица за оштећеног, учинилац ће се казнити новчаном казном од 3.000 КМ до 6.000 КМ (став 3)”.
Оспореним чланом 208б. истог законика прописано је: ”Ко износи или проноси штогод из личног или породичног живота неког лица што може шкодити његовој части или угледу, а што није, нити може представљати чињенице које су од оправданог интереса, казниће се новчаном казном од 1.000 КМ до 3.000 КМ (став 1), ако је дјело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије, компјутерске мреже или других видова комуникације, на јавном скупу или на други начин, због чега је оно постало доступно већем броју лица, учинилац ће се казнити новчаном казном од 2.000 КМ до 5.000 КМ (став 2), ако је оно што се износи или проноси довело или могло довести до тешких посљедица за оштећеног, учинилац ће се казнити новчаном казном од 3.000 КМ до 6.000 КМ (став 3), истинитост или неистинитост оног што се износи или проноси из личног или породичног живота неког лица не доказује се (став 4).
Приликом оцјене уставности оспорених законских одредаба Суд је имао у виду да је одредбама Устава Републике Српске на које се указује у иницијативи утврђено: да се уставно уређење Републике темељи на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и на владавини права (члан 5. ал. 1. и 4), да нико не може бити кажњен за дјело које, прије него што је учињено, није било законом предвиђено као кажњиво дјело, нити му се може изрећи казна која за то дјело није законом била предвиђена (члан 20. став 1), да је зајамчена слобода мисли и опредјељења, савјести и увјерења, као и јавног изражавања мишљења (члан 25), да је зајамчена слобода штампе и других средстава јавног обавјештавања и да се јамчи право на исправку неистинитог обавјештавања којим се повређује нечије право или на закону засновани интерес, као и право на накнаду штете настале по том основу (члан 26. став 1. и 6), да ће се одредбе чланова 13, 22, 23, 24, 25, 26, 28. и 30. Устава о правима и слободама остварити у складу са одговарајућим одредбама чланова 8. до 11. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода (члан 49. став 5). Поред наведеног Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да су људско достојанство, тјелесни и духовни интегритет, човјекова приватност, лични и породични живот неповредиви (члан 13), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода и организацију, надлежности и рад државних органа (тачка 5. и тач. 10. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (70. став 1. тачка 2), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).
Одредбама члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је прописано: Свако има право на слободу изражавања. Ово право обухвата слободу сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мијешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтијевају дозволе за рад радио, телевизијских и кинематографских предузећа (став 1).
Пошто остваривање ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбједности, територијалног интегритета или јавне безбједности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања информација добијених у повјерењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства (став 2).
Приликом оцјене уставности оспорених законских одредаба Суд је имао у виду да је релевантним одредбама Кривичног законика Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 64/17, 104/18 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 15/21, 89/21 и 73/23) прописано да се кривичноправне одредбе садржане у овом законику заснивају на Уставу Републике Српске и општепризнатим начелима и нормама међународног права (члан 1. ст. 1), да је основна функција кривичног законодавства Републике Српске заштита основних права и слобода човјека и других основних индивидуалних и општих вриједности које су установљене уставом и међународним правом (члан 1. став 2) и да се ова заштита остварује одређивањем која дјела представљају кривична дјела, прописивањем казни и других кривичних санкција за та дјела и изрицањем тих санкција учиниоцима кривичних дјела у законом утврђеном поступку (члан 1. став 3); да се кривична дјела и кривичне санкције прописују само законом (члан 2. став 1); да се кривична дјела и кривичне санкције прописују само за она противправна дјела којима се права и слободе човјека и друге индивидуалне и опште вриједности друштва установљене уставом и међународним правом тако повређују или угрожавају да се њихова заштита не би могла остварити без кривичноправне принуде (члан 4); да нема кривичног дјела из чл. 208а. и 208б. овог законика ако се ради о изношењу нечег неистинитог у научном, стручном, књижевном или умјетничком дјелу, у вршењу дужности прописане законом, новинарског позива, политичке или друге јавне или друштвене дјелатности или одбрани неког права, ако из начина изражавања или из других околности произлази да то није учињено у намјери омаловажавања, или ако лице докаже истинитост свог тврђења, или да је имало основаног разлога да повјерује у истинитост онога што је износило или проносило (члан 208г); да се гоњење за дјела из чл. 208а. и 208б. овог законика предузима по приједлогу (члан 208д. став 1), а ако су дјела из чл. 208а. и 208б. овог законика учињена према умрлом лицу, гоњење се предузима по приједлогу брачног друга или лица које је са умрлим живјело у трајној ванбрачној заједници, сродника у правој линији, усвојиоца, усвојеника, брата или сестре умрлог лица (члан 208д. став 2); да ће се пресуда којом је оглашен кривим учинилац кривичног дјела против части и угледа извршеног путем штампе, радија, телевизије, компјутерског система или компјутерске мреже или другог средства јавног информисања или комуникације објавити у цијелости или дјелимично о трошку учиниоца (члан 208ђ. став 1), те да ће суд у пресуди одредити начин њеног објављивања, при чему ће, увијек када је то могуће, одредити да то буде у истом средству јавног информисања или комуникације у којем је кривично дјело учињено, истог формата и трајања у односу на радњу извршења дјела (члан 208ђ. став 2).
Суд је такође имао у виду да се Законом о заштити од клевете („Службени гласник Републике Српске“ број 37/01) уређују прихватљива ограничења слободе изражавања у погледу грађанске одговорности за штету нанесену угледу физичког или правног лица изношењем или проношењем нечег неистинитог (члан 1), као и да се овај закон примјењује на све тужбе за накнаду штете уколико су поднесене поводом незаконите повреде угледа изазване изношењем или проношењем нечег неистинитог, без обзира на врсту тужбе (члан 4. став 1). Одредбама члана 5. овог закона је прописано да је свако пословно способно лице које проузрокује штету угледу физичког или правног лица изношењем или проношењем изражавања нечег неистинитог, идентификујући то лице трећем лицу, одговорно за клевету, ако је то лице проузроковало штету у својству аутора, уредника или издавача изражавања, или у својству лица које је на неки други начин ефикасно контролисало садржај тог изражавања, као и правно лице које је објавило изражавање (став 1), да је лице из става 1. овог члана одговорно за изазвану штету ако је намјерно или услјед непажње изнијело или пронијело изражавање (став 2), да када се изражавање односи на питања од политичког или јавног интереса, лице из става 1. овог члана је одговорно за изазвану штету изношењем или проношењем изражавања ако је то лице знало да је изражавање неистинито или је непажњом занемарило неистинитост изражавања. Исти стандард одговорности примјењује се ако је оштећени био или је јавни службеник или је кандидат за функцију у јавном органу и ако врши, према општем схватању јавности, значајан утицај на питања од политичког или јавног интереса (став 3), када се изражавање односи на преминулу особу, наслједник првог реда те особе може поднијети тужбу у смислу овог закона ако изражавање проузрокује штету и његовом личном угледу (став 4). Одредбама члана 6. овог закона прописани су изузеци од одговорности за клевету.
На основу наведеног, Суд је оцијенио да је законодавац сагласно својим уставним овлашћењима, а у циљу остваривања кривичноправне заштите грађана, Кривичним закоником Републике Српске прописао кривична дјела против части и угледа, којима се штити људско достојанство, приватност, интегритет и лични и породични живот, те у оспореним одредбама 208а. и 208б. Законика одредио клевету и изношење личних и породичних прилика као кривично дјело и прописао новчане казне за иста.
По оцјени Суда, начин на који је законодавац уредио ово питање представља ствар законодавне политике и слободне процјене законодавца у остваривању заштите основних права и слобода човјека и других основних индивидуалних и општих вриједности које су установљене Уставом и међународним правом, одређивањем која понашања представљају кривична дјела и прописивањем казни и других кривичних санкција учиниоцима, а чија оцјена, према члану 115. Устава Републике Српске, није у надлежности овог суда.
Полазећи од навода даваоца иницијативе и разлога оспоравања одредбе члана 208а. Кривичног законика Републике Српске у односу на одредбу члана 5. ал. 4. Устава, Суд је оцијенио да су неосновани наводи даваоца иницијативе о повреди начела владавине права и правне сигурности. По оцјени Суда кривичноправна одговорност за клевету из Кривичног законика не може се доводити у везу са грађанскоправном одговорношћу за клевету из Закона о заштити од клевете, с обзиром на то да се ради о два потпуно различита облика правне одговорности и да прописивање оба вида заштите представља питање законодавне политике у остваривању заштите основних права и слобода човјека. Суд је такође оцијенио да ова оспорена одредба није у супротности са одредбама члана 25. и 26. став 1. и 6. Устава, јер је, прописујући кривично дјело клевете, законодавац инкриминисао само оно понашање које подразумијева изношење неистините чињеничне тврдње, док изношење вриједносног суда о некоме или нечему, односно изношење истините чињеничне тврдње није кажњиво.
Суд је оцијенио да су неосновани наводи из иницијативе о несагласности одредбе члана 208б. Кривичног законика са чланом 5. ал. 4. Устава, јер ова оспорена одредба по оцјени Суда има ниво прецизности који дозвољава да се у разумној мјери могу предвидјети понашања и посљедице понашања која су инкриминисана овим кривичним дјелом. Такође, у погледу кривичног дјела изношења или проношења личних и породичних прилика из члана 208б. Кривичног законика Републике Српске, Суд констатује да се ради о индискреционом деликту, односно кривичном дјелу које се односи на повреду права на лични и породични живот, те да се дјело може извршити изношењем и истинитих података, јер се тежи остварењу легитимног циља који се огледа у заштити интимности грађанина, тј. заштити грађанина од изношења истинитих или неистинитих података, а ријеч је о правним вриједностима које су заштићене одредбом члана 13. Устава Републике Српске. Поред тога, Суд сматра да је важно примијетити да је законодавац дозволио и повреду права на лични и породични живот грађанина, односно изношење или проношење личних и породичних прилика, када је то у оправданом интересу. Постојање оправданог интереса, који у смислу оспорених одредаба представља претежнији интерес од заштите приватности грађанина, представља фактичко питање о којем одлучује суд у сваком конкретном случају.
Будући да је одредбама чл. 208а. Кривичног законика Републике Српске кажњиво само изношење неистинитих чињеничних тврдњи које за посљедицу има повреду части и угледа неког лица и за које је као облик виности прописан искључиво умишљај, односно да је одредбама члана 208б. Кривичног законика Републике Српске инкриминисано изношење или проношење личних и породичних прилика које може шкодити части и угледу неког лица и да се при томе не ради о чињеницама које су од оправданог интереса, те имајући у виду је одредбом члана 13. Устава Републике Српске загарантована неповредивост људског достојанства, приватности, интегритета, личног и породичног живота, Суд је оцијенио да су неосновани наводи даваоца иницијативе да је прописивање из оспорених законских одредаба у супротности са одредбама члана 25. и 26. ст. 1. и ст. 6. Устава Републике Српске.
У погледу навода даваоца иницијативе да је законодавац оспореним прописивањем ограничио слободу изражавања из члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, а да притом није испоштовао принципе легалитета, легитимитета и нужности, Суд је оцијенио да слобода изражавања није апсолутно право и да је мијешање у право на слободу изражавања могуће у складу са ставом 2. члана 10. Европске конвенције. У конкретном случају, мијешање у право на слободу изражавања прописано је на основу Закона, који је донио законодавац у складу са својим уставним овлашћењима из тачке 5. и тач. 10. Амандмана XXXII на Устав којим је замијењен члан 68. Устава Републике Српске и члана 70. став 1. тачка 2. Устава. Суд је оцијенио да је мијешање у право на слободу изражавања у оспореним законским одредбама усмјерено остварењу легитимног циља, јер се истим штите и друга људска права и слободе и то право на људско достојанство, човјекову приватност и лични и породични живот, чија је заштита утврђена чланом 13. Устава, гдје људско достојанство, човјекова приватност и лични и породични живот представљају интеракцију јавноправних и приватноправних елемената, јер се ради о правом заштићеним личним добрима, али и етичким вриједностима које имају важност за једно демократско друштво и које су инкорпорисане у ову уставну норму. У погледу навода даваоца иницијативе да је оспорено прописивање несразмјерно легитимном циљу, Суд је оцијенио да само прописивање кривичног дјела клевете и кривичног дјела изношења или проношења личних и породичних прилика, односно предвиђање кривичних санкција за починиоце ових дјела, уколико се утврди њихова одговорност, није довољно да се може закључити да је такво мијешање у право на слободу изражавања, непропорционално легитимном циљу који се жели остварити. У вези с тим Суд је имао у виду природу и висину запријећених санкција, гдје се ради искључиво о новчаним казнама за наведена кривична дјела, док казна затвора није предвиђена. Осим тога, износ новчаних казни је прецизно одређен и то на разумном нивоу, поготово када се има у виду општи минимум и максимум новчане казне предвиђен Кривичним закоником Републике Српске. Поред тога, Суд указује на то да је инкриминисано понашање у смислу кривичног дјела клевете искључиво оно које је извршено са умишљајем. Такође, у члану 208г. Законика предвиђена је пермисивна норма која предвиђа искључење противправности кривичних дјела из члана 208а. и 208б. Кривичног законика Републике Српске, ако се ради о изношењу нечег неистинитог у научном, стручном, књижевном или умјетничком дјелу, у вршењу дужности прописане законом, новинарског позива, политичке или друге јавне или друштвене дјелатности или одбрани неког права, ако из начина изражавања или из других околности произлази да то није учињено у намјери омаловажавања, или ако лице докаже истинитост свог тврђења, или да је имало основаног разлога да повјерује у истинитост онога што је износило или проносило. Наведено је, према мишљењу Суда, посебно важно у смислу процјене пропорционалности мијешања у право на слободу изражавања.
Постојање грађанскоправног модела заштите од клевете и уопште заштите права личности упоредо са наведеним кривичним дјелима, према оцјени Суда, не води нужно ка закључку да је мијешање у право на слободу изражавања непропорционално легитимном циљу који се жели остварити. Бројни су примјери у правном систему Републике Српске да једно понашање може имати за посљедицу примјену различитих правних санкција, најчешће имовинскоправних и кривичноправних. Исто тако, грађанскоправна заштита угледа и части подразумијева примјену правне санкције чија је сврха субјективно задовољство - сатисфакција. Њеном примјеном постиже се репарација нематеријалне штете која је настала због повреде правом заштићеног личног добра, тј. части и угледа неког лица, али се њом не изражава друштвена осуда за учињену повреду части и угледа неког лица, нити јој је циљ специјална или генерална превенција, што је суштина кривичне санкције. Суд подсјећа и на то да примјена грађанскоправне заштите од повреде части и угледа зависи искључиво од воље лица које се сматра оштећеним и представља ствар слободне одлуке истог лица да ли ће захтијевати судску заштиту свог субјективног грађанског права. Са друге стране, кривично гоњење за наведена кривична дјела ствар је одлуке надлежног тужилаштва, на основу приједлога оштећеног. Суд сматра да истовремено постојање грађанскоправне заштите од клевете и прописивање наведених кривичних дјела не представља само од себе непропорционално мијешање у право на слободу изражавања, већ да се ради о прихватљивом мијешању у право на слободу изражавања у смислу остваривања овог права у складу са чл. 10. ст. 2. Конвенције.
На основу наведеног, Суд је оцијенио да оспорене законске одредбе нису у несагласности са одредбама члана 5. алинеје 1. и 4, чл. 25, чл. 26. ст. 1. и ст. 6, чл. 49. став 5. и чл. 108. став 1. Устава Републике Српске и чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Паушалне наводе даваоца иницијативе о повреди одредбе члана 20. став 1. Устава Суд није разматрао, јер не садрже образложење у чему се, у конкретном случају, огледа повреда ове уставне гаранције.
Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-67/23
27. март 2024. године