Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 27. марта 2024. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Одбацује се приједлог за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о допуни Одлуке о уређењу простора и грађевинском земљишту („Службени гласник Града Бијељина“ број 6/23), коју је донијела Скупштина Града Бијељине.
О б р а з л о ж е њ е
Градоначелник Града Бијељина поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог, у форми иницијативе, за оцјењивање уставности и законитости Одлуке о допуни Одлуке о уређењу простора и грађевинском земљишту („Службени гласник Града Бијељина“ број 6/23), коју је донијела Скупштина Града Бијељина. У приједлогу се наводи да су приликом доношења оспорене одлуке прекршене одредбе чланова 144, 147, 148. став 5, 149. и 150. Пословника о раду Скупштине Града Бијељина („Службени гласник Града Бијељина“ број 11/17), а посљедично и одредбе члана 52. став 1. и чл. 59. став 1. тачка 2. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16, 36/19 и 61/21), што оспорену одлуку чини неуставном и незаконитом у смислу члана 108. Устава Републике Српске. У образложењу наведеног се истиче да је, у конкретном случају, Приједлог одлуке о допуни Одлуке о уређењу простора и грађевинском земљишту уврштен као допунска тачка дневног реда сједнице Скупштине Града Бијељина одржане дана 23. марта 2023. године, да је њен предлагач одборник у Скупштини града Бијељина Златан Лазаревић, а не градоначелник, те да је из садржине исте евидентно да је ријеч о приједлогу, а не о нацрту одлуке. Предлагач сматра да је према одредбама чл. 144. став 1. и 2, чл. 144. ст. 3, чл. 147. ст. 1 и 3. и чл. 149. ст. 1. Пословника о раду Скупштине Града Бијељина, утврђивању приједлога оспорене одлуке морало претходити подношење иницијативе од стране поменутог одборника, да је иницијатива морала бити достављена градоначелнику на разматрање, да се о иницијативи морао водити начелан претрес на сједници скупштине и донијети закључак о усвајању иницијативе за доношење општег акта, након чега је скупштина морала прибавити мишљење градоначелника на нацрт акта, те би тек након свих наведених радњи приједлог општег акта могао бити разматран на сједници скупштине у складу са одредбом члана 152. став 1. поменутог пословника. Наводећи да, у конкретном случају, ниједна од наведених радњи које претходе разматрању приједлога општег акта није спроведена, предлагач истиче да су приликом доношења оспореног општег акта прекршене одредбе чланова 144, 147, 148. став 5, 149. и 150. Пословника о раду Скупштине града Бијељина („Службени гласник Града Бијељина“ број 11/17), а посљедично и одредбе члана 52. став 1. и чл. 59. став 1. тачка 2. Закона о локалној самоуправи, што оспорену одлуку чини незаконитом. У ургенцији која је накнадно достављена Суду предлагач је, између осталог, предложио да Суд у складу са одредбом члана 58. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) донесе рјешење којим ће наредити обуставу извршења члана 1. оспорене одлуке до доношења коначне одлуке Суда по поднесеном приједлогу, а како би се спријечило даље наступање штетних посљедица за град.
У одговору на приједлог који је Суду доставила Скупштина Града Бијељина између осталог се наводи да дата иницијатива не садржи стварни захтјев за оцјену уставности и законитости оспорене одлуке, већ се иницијативом оспорава законитост поступка доношења исте, о чему Уставни суд у смислу члана 115. Устава Републике Српске није надлежан да одлучује. У одговору се такође наводи да је Скупштина Града Бијељина с циљем извршавања релевантних одредаба Закона о уређењу простора и грађењу донијела оспорену одлуку, да се приликом оспореног нормирања кретала у границама својих уставних и законских овлашћења, те да није у надлежности Уставног суда да оцјењује цјелисходност и оправданост оспореног прописивања. Такође се наводи да су паушални наводи предлагача о повреди члана 52. став 1. и чл. 59. став 1. тачка 2. Закона о локалној самоуправи, као и наводи о повреди одредаба Пословника о раду Скупштине Града Бијељина које се односе на поступак доношења оспорене одлуке, јер предлагач у суштини изражава своје неслагање са предметном одлуком, због чега на неодговарајући и погрешан начин тумачи одредбе Устава, закона и других општих аката на чије кршење се позива.
Одлуку о допуни Одлуке о уређењу простора и грађевинском земљишту („Службени гласник Града Бијељина“ број 6/23) донијела је Скупштина Града Бијељина на основу члана 39. став 2. тачка 2. и члана 37. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16, 36/19 и 61/21), члана 69. став 1. Закона о уређењу простора и грађењу („Службени гласник Републике Српске“ бр. 40/13, 106/15, 3/16 и 84/19) и члана 39. став 2. тачка 2) и 43) Статута Града Бијељина („Службени гласник Града Бијељина“ број 9/17). Овом одлуком је прописано да се у члану 51. Одлуке о уређењу простора и грађевинском земљишту („Службени гласник Града Бијељина“ бр. 17/18 и 19/19) послије става 2. додаје став 3. који гласи: „(3) Накнада за уређење градског грађевинског земљишта умањиће се за додатних 30% уколико се плаћање изврши једнократно у цијелости“ (члан 1), да у осталом дијелу одлука остаје непромијењена (члан 2), те да ова одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Града Бијељина“.
Приликом разматрања поднесеног приједлога Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да општина преко својих органа у складу са законом уређује и обезбјеђује коришћење градског грађевинског земљишта, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини, те обезбјеђује извршавање прописа и општих аката општине (члан 102. став 1. тачке 3. и 6), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом (члан 108), да Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом (члан 115).
Одредбама Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16, 36/19 и 61/21) на које се указује у приједлогу, прописано је да се начин рада, сазивање, утврђивање дневног реда, одлучивање и друга питања значајна за рад скупштине и радних тијела уређују пословником (члан 52. став 1), да је надлежност градоначелника, односно начелника општине, да предлаже одлуке и друга општа акта скупштини (члан 59. став 1. тачка 2). Поред наведеног, Суд указује на то да је чланом 84. став 1. истог закона прописано да приједлог за доношење акта из надлежности скупштине могу поднијети градоначелник, односно начелник општине, сваки одборник, радна тијела скупштине и 10% бирача или 1.000 бирача са подручја јединице локалне самоуправе.
На основу наведеног, Суд је оцијенио да поднесени приједлог за оцјену уставности и законитости оспорене одлуке у односу на члан 52. став 1. и чл. 59. став 1. тачка 2. Закона о локалној самоуправи, не представља стварни захтјев за оцјену уставности и законитости у смислу надлежности Уставног суда утврђене чланом 115. Устава, будући да наводи предлагача нису засновани на релевантним уставноправним разлозима, да су паушални и не могу се довести у везу са садржајем цитираних одредаба Закона о локалној самоуправи, већ су разлози евентуалне неуставности и незаконитости оспорене одлуке изведени посредним путем, поређењем нормирања из наведених одредаба Пословника о раду Скупштине града Бијељина са нормирањем из члана 52. став 1. и члана 59. став 1. тачка 2. Закона о локалној самоуправи.
Такође, наводи подносиоца приједлога у погледу овлаштеног подносиоца приједлога оспорене одлуке засновани су на пословничким, а не на законским одредбама, с обзиром на законско рјешење из члана 84. став 1. Закона о локалној самоуправи.
С обзиром на наведено, а имајући у виду одредбе члана 115. Устава Републике Српске, Суд је оцијенио да поступак доношења других прописа и општих аката који је уређен пословничким одредбама (уопште) није уставноправно питање из надлежности Уставног суда. Стога, оцјена уставности и законитости поступка доношења, односно усвајања Одлуке о допуни Одлуке о уређењу простора и грађевинском земљишту са аспекта одредаба Пословника о раду Скупштине Града Бијељина („Службени гласник Града Бијељина“ број 11/17), односно питање да ли је у поступку доношења оспорене одлуке било неправилности на које се указује у приједлогу, уколико нема директних или индиректних повреда законских или уставних одредаба, сагласно члану 115. Устава, нису у надлежности Уставног суда.
На основу изложеног, Суд је у складу са чланом 37. став 1. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио да због ненадлежности приједлог одбаци.
Имајући у виду да је Суд одлучио о поднесеном приједлогу, беспредметно је разматрати захтјев предлагача, да се у смислу члана 58. став 1. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) обустави од извршења члан 1. оспорене одлуке до доношења коначне одлуке Суда у овом предмету.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Иванка Марковић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-36/23
27. март 2024. године