Бања Лука, 24. септембар 2025.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СА 328. СЈЕДНИЦЕ

УСТАВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Данас, 24. септембра 2025. године, Уставни суд Републике Српске (у даљњем тексту: Уставни суд) одржао је у Бањој Луци 328. сједницу на којој је, у складу са Уставом утврђеним надлежностима, одлучивао о сагласности закона, прописа и општих аката са Уставом, односно о сагласности прописа и општих аката са законима Републике Српске, као и о питањима која су у вези са редовним пословањем Уставног суда.

Између осталих одлука које је донио на данашњој сједници, Уставни суд је усвојио одлуку у предмету број У-77/24 да одредба члана 46а. став 3. Кривичног законика Републике Српске, којом је прописано да ће се изречена казна затвора која не прелази једну годину на захтјев осуђеног замјенити новчаном казном, није у сагласности са Уставом Републике Српске. Приликом оцјењивања уставности предметне законске одредбе са аспекта уставног начела владавине права, Уставни суд је оцијенио да овакво прописивање не оставља диспозицију суду да, зависно од конкретних околности и чињеница у предмету, и, у вези с тим, сходно слободном судијском увјерењу поступајућег судије, одлучи да ли ће усвојити такав захтјев. Према законском начелу праведности и сразмјерности, казне и друге кривичноправне санкције које се изричу учиниоцима кривичних дјела треба да одговарају природи и тежини извршеног кривичног дјела, степену кривичне одговорности, околностима под којима је дјело извршено и личности учиниоца. Ради се, дакле, сматра Уставни суд, о бројним објективним и субјективним елементима које кривични суд мора узети у обзир приликом одмјеравања казне. Ова начела, међутим, у цјелости губе свој смисао садржином оспорене законске норме, која омогућава да се правоснажна казна затвора замијени новчаном казном, без узимања у обзир наведених елемената. Уставни суд је стога оцијенио да се у случају замјене казне затвора новчаном казном на начин како је то прописано оспореном нормом, доводи у питање реализација принципа индивидуализације казне, односно одредбе предметног законика које дефинишу сврху кањавања, што је супротно начену владавине права, јер доводи до правне несигурности и правне неизвјесности у примјени права.

Поред тога, Уставни суд је оцијенио да оспорено прописивање није у сагласности ни са уставним начелом равноправности и једнакости грађана пред законом. Како је новчана казна санкција имовинског карактера, оваквим прописивањем су, по оцјени Уставног суда, осуђена лица доброг материјалног стања, која могу платити новчану казну умјесто издржавања казне затовра, стављена у привилегован положај у односу на осуђене који су лошег или слабијег имовинског стања, због чега нису у могућности да траже замјену казне затвора новчаном казном. Оспорена одредба, дакле, доводи до различитог третирања осуђених лица која се налазе у истој правној ситуацији само по основу имовинског стања, што, по оцјени овог Суда, не представља објективан и разуман критеријум за оваквно прописивање, те истовремено не указује на постојање легитимног циља за овакво разликовање.

Уставни суд је на данашњој сједници донио и одлуку број У-15/25 којом је утврдио, између осталог, да одредабе члана 51. став 1. и члана 99. став 6. Пословника Скупштине Града Бањалука нису у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о локалној самоуправи. Укинутим одредбама било је прописано да ће, ако након разматрања предложеног акта радно тијело већином гласова присутних чланова не подржи приједлог, Скупштина приликом утврђивања дневног реда, исте скинути са дневног рада; те да ће се из предложеног дневног реда, прије утврђивања истог, скинути предложени акт, који надлежно тијело већином гласова присутних чланова није подржало. Наиме, по оцјени Уставног суда, Скупштина Града Бањалука је поменутим одредбама прекорачила оквир својих овлашћења, јер је радно тијело скупштине само један од овлашћених предлагача за подношење приједлога за доношење аката из надлежности скупштине јединице локалне самоуправе. Дакле, сагласно одредбама Закона о локалној самоуправи, радно тијело скупштине је овлашћено само да предложи које акте и друга питања Скупштина Града треба разматрати, али нема овлашћење да одлучује који приједлози аката, односно које тачке ће бити на дневном реду сједнице Скупштине, јер о томе на почетку сваке сједнице одлучује Скупштина већином гласова од укупног броја одборника, осим када је другачије прописано законом. С обзиром на наведено, Уставни суд је оцијенио да оспорене одредбе нису у сагласности са наведеним одредбама Закона о локалној самоуправи, а посљедично и са уставним начелом законитости аката.

Одлукама број У-73/24 и У-78/24 Уставни суд је огласио неуставним правилнике о условима и начину остваривања новчаних подстицаја за развој привреде и пољопривреде на подручју општине Угљевик, које је донио начелник те општине. Суштина разлога за доношење наведених одлука огледа се у чињеници што, сходно релевантним одредбама Закона о локалној самоуправи, начелници и градоначелници имају надлежност за доношење искључиво правилника о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста општинске, односно градске управе. Имајући то у виду, Уставни суд је оцијенио да је начелник општине Угљевик доношењем оспорених правилника присвојио непостојећу надлежност, односно да је изашао из оквира својих уставних и законских овлашћења, чиме је повриједио уставно начело законитости, што оспорене акте са формалноправног аспекта у цјелини чини неуставним.

Напосљетку, Уставни суд је и у предмету број У-54/24 одлучио, између осталог, да члан 18. став 2. алинеја 2. Статута Ватерполо савеза Републике Српске није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о спорту Републике Српске. Неуставном нормом је, наиме, прописано да је ради ступања у чланство Ватерполо савеза уз писмени захтјев потребно доставити и валидну одлуку Управног одбора Ватерполо савеза Републике Српске о сагласности за упис у спортски регистар. Имајући у виду релевантне одредбе Закона о спорту Републике Српске, Уставни суд сматра да тражење „валидне одлуке Управног одбора Ватерполо савеза Републике Српске“ ради уписа у спортски регистар нема објективно оправдан циљ већ је таквим прописивањем, вез разумног и објективног оправдања, омогућено неприхватљиво подручје арбитрарности приликом одлучивања о захтјеву клуба или спортске организације за пријем у чланство Савеза. Овако дефинисана норма оспореног акта, по оцјени Уставног суда, клубове и спортске организације доводи у стање правне неизвјесности у погледу крајњег ефекта, тј. пријема у чланство савеза што је супротно гаранцијама уставних начела владавине права и законитости аката.

Поред наведених одлука, Уставни суд је на данашњој сједници донио и одлуке у предметима број У-49/25, У-80/24, У-82/24 и У-83/24 којима није прихватио приједлог и иницијативе за покретање поступка за оцјењивање уставности оспорениих одредаба Закона о дјечијој заштити Републике Српске, Закона о обавезном здравственом осигурању и Закона о прекршајима Републике Српске, те других подзаконских аката. Уставни суд је такође донио и рјешење у предмету број У-84/24 којим је обуставио уставносудски поступак за оцјену уставности оспореног нормативног акта јер су престали постојати процесноправни услови за његово даљње вођење.