На основу Амандмана LXXXII на Устав Републике Српске, члана 61. став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» број 97/04), Вијеће за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српке, одлучујући о меритуму у уставносудском предмету број УВ-3/03, на сједници одржаној 10. јуна 2005. године, д о н и ј е л о ј е
О Д Л У К У
Утврђује се да поступком доношења Декларације о опредјељењу Републике Српске поводом тужбе Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за геноцид пред Међународним судом правде број 01-1121/03. од 01. октобра 2003. године, нису повријеђени витални национални интереси конститутивног бошњачког народа.
О б р а з л о ж е њ е
Предсједавајући Вијећа народа Републике Српке доставио је 31. децембра 2004. године Уставном суду Републике Српске – Вијећу за заштиту виталног интереса (у даљем тексту Вијеће) обавијест, број 03-180/03 од 24. децембра 2003. године, којом се тражи покретање поступка за утврђивање постојања виталног интереса конститутивног бошњачког народа у поступку усвајања Декларације о опредјељењу Републике Српске поводом тужбе Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за геноцид пред Међународним судом правде број 01-1121/03. од 01. октобра 2003. године (у даљем тексту Декларација). Уз обавијест је достављена Декларација и Захтјев за покретање поступка за заштиту виталног националног интереса Клуба делегата бошњачког народа број 03-159-22/03 од 09. октобра 2003. године. У обавијести се наводи да је Декларацију Народна скупштина Републике Српске усвојила на седмом засједању одржаном 01. октобра 2003. године и да је, у складу са Амандманом LXXXII на Устав Републике Српске, ова декларација достављена на разматрање Вијећу народа Републике Српске, као и то, да клубови конститутивних народа у Вијећу народа, као и Заједничка комисија Вијећа народа и Народне скупштине нису постигли сагласност, односно консензус о питању постојања виталног националног интереса конститутивног бошњачког народа у поступку усвајања ове декларације. На основу наведеног се предлаже да Вијеће одлучи о прихватљивости и о меритуму у наведеном случају.
На захтјев Вијећа, секретар Вијећа народа је 21. марта 2005. године доставио Вијећу овог суда стенограме записника са сједница: Народне скупштине Републике Српске одржане 01. октобра 2003. године, Вијећа народа Републике Српске одржане 24. октобра 2003. године и Заједничке комисије Вијећа народа и Народне скупштине Републике Српске, одржане 24. октобра 2003. године.
На сједници одржаној 10. маја 2005. године, Вијеће је донијело Рјешење број УВ-3/03 којим је утврђено да је прихватљив Захтјев Клуба Бошњака за покретање поступка за заштиту виталног националног интереса конститутивног бошњачког народа у поступку усвајања Декларације, јер је утврдило да су испуњене Уставом Републике Српске утврђене претпоставке о прихватљивости захтјева. Наиме, на основу наведене обавијести и приложене документације Вијеће је утврдило: да је обавијест о покретање поступка за утврђивање постојања виталног интереса конститутивног бошњачког народа у поступку усвајања Декларације поднио предсједник Вијећa народа Републике Српске; да је Захтјев за покретање поступка за утврђивање постојања виталног интереса конститутивног бошњачког народа поставио Клуб Бошњака у Вијећу народа; да се у Вијећу народа гласало по принципу виталног интереса те да за усвајање овог захтјева није постигнута сагласност свих клубова конститутивних народа у Вијећу народа, као ни сагласност Заједничкe комисијe Вијећа народа и Народне скупштине Републике Српске.
Вијеће је, писменим поднесцима од 18. маја 2005. године обавијестило клубове делегата српског и хрватског народа у Вијећу народа Републике Српске, као другу страну у овом уставносудским предмету, да је поводом обавијести предсједавајућег Вијећа народа Републике Српске, број 03-180/03 од 24. децембра 2003. године, донијело Рјешење којим је утврђено да је прихватљив Захтјев Клуба Бошњака. У прилогу поднеска достављена им је наведена обавијест. Истим поднеском је од оба клуба и Народе скупштине Републике Српске затражено да у складу са чланом 48. ст. 2. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» број 29/05) доставе одговор на наводе из захтјева Клуба делегата бошњаког народа.
Одговор на наводе из захтјева Клуба делегата бошњачког народа доставила је Народна скупштина Републике Српске и Клуб делегата хрватског народа, а како Клуб делегата српског народа, у року од 8 дана од пријема овог дописа, није одговорио на исте наводе, Вијеће је у складу са чланом 48. став 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» број 29/05), наставило поступак..
У одговору Народне скупштине је наведено да сматрају захтјев предлагача за заштиту виталног интереса неоснованим, јер се у том захтјеву не наводи конкретна повреда права и чињеница у чему се састоји повреда виталног интереса једног народа, у овом случају бошњачког, него се само декларативно позивају на то да је Декларација Народне скупштине Републике Српске донесена супротно уставном принципу «једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука». Ова одредба се, како је наведено, не би могла примијенити у конкретном случају, јер питање тужбе није у надлежности ни једне институције ентитета Републике Српске и Декларацијом се само предлаже да о тужби расправљају надлежне институције - Предсједништво и Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. Наиме, у одговору се наводи да, с обзиром на то да се ради о тужби пред Међународним судом против друге суверене државе, изазива одређене међународноправне и политичке импликације, које су у надлежности, прије свега институција које воде спољну политику и баве се питањима ратификације међународних уговора и споразума, а то су управо Предсједништво и Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. Указује се и на то да је овакво поступање у складу са Уставом Републике Српске, Уставом Босне и Херцеговине и Дејтонским мировним споразумом, те да декларацију сматрају политичким актом који не обавезује и као такав не производи ни посљедице по нечије правне интересе. Поред наведеног у одговору су у дванаест тачака наведени разлози којима се Народна скупштина руководила приликом доношења Декларације из чега произлази, по мишљењу даваоца одговора, да је тужба нелегална и нелегитимна, те се предлаже да Вијеће одлучи да се Декларација о опредјељењу Републике Српске поводом тужбе Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за геноцид пред Међународним судом правде број 01-1121/03. од 01. октобра 2003. године не односи нити представља повреду виталног интереса бошњачког народа.
У одговору Клуба делегата хрватског народа, наведено је да су разматрали Декларацију о опредјељењу Републике Српске поводом тужбе Босне и Херцеговине против Србије и Црне Горе за геноцид пред Међународним судом правде и да су у свом изјашњавању пошли од предпоставке да декларација не производи никакве обавезе нити правне посљедице, те да по том питању немају разлога да се противе или буду за исте. Такође, наводе да сматрају да наведена тужба треба да иде својим током и да се у правној процедури утврди постојање елемената у наведеној тужби, те да се донесе мериторна одлука. Истичу да нису за то да се тужба зауставља и да не желе да утичу на даљи ток поступка.
Амандманом LXXVII на Устав републике Српске утврђено је да су витални национални интереси конститутивних народа дефинисани на сљедећи начин:
-остваривање права конститутивних народа да буду адекватно заступљени у законодавним, извршним и правосудним органима власти;
-идентитет једног конститутивног народа;
-уставни амандмани;
-организација органа јавне власти;
-једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука;
-образовање, вјероисповијест, језик, његовање културе, традиције и културно насљеђе;
-територијална организација;
-систем јавног информисања, и
-друга питања која би се третирала као питања од виталног националног интереса уколико тако сматра 2/3 једног од клубова делегата конститутивних народа у Вијећу народа.
Поред наведеног, Вијеће је имало у виду одредбе којима је регулисан начин одлучивања у Народној скупштини Републике Српске, и то:
- одредбе Устава Републике Српске: члана 70. став 1. тачка 2, којом је утврђено да Народна скупштина Републике Српске доноси законе, друге прописе и опште акте, Амандман XXXVII, којим је замијењен члан 75. Устава и којим је утврђено да Народна скупштина одлучује већином гласова свих народних посланика ако Уставом није предвиђена посебна већина и Амандман LII, према коме Народна скупштина има 83 посланика и
- одредбе Пословника о раду Народне скупштине Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» број 22/05): члана 137, којим је прописано да Народна скупштина одлучује гласањем народних посланика у складу са Уставом, законом и овим пословником; члана 138, према коме народни посланици гласају «за» приједлог, »против» приједлога или су уздржани од гласања, те да се одлука сматра донесеном ако је за њу гласало више од половине укупног броја народних посланика.
Одлучујући о меритуму захтјева, којим је наведено да је Декларација донесен супротно уставном принципу «једнака права конститутивних народа у процесу доношења одлука», Вијеће је, на основу извода из стенограма са Седме посебне сједнице Народне скупштине, одржане 1. октобра 2003. године, оцијенило да је поступак доношења Д нису повређени екларације проведен у складу са наведеним одредбама Устава и закона. Наиме, с обзиром на то да је већина народних посланика изгласала усвајање Декларације и то са гласовима 66 посланика који су гласали «за», 14, против, те да није било уздржаних, произлази да је поступак доношења Декларације проведен у складу са уставним начелом, парламентарне демократије, на коме се као једном од темељних уставних начела, заснива уставно уређење Републике Српске.
На основу изложеног, као и оцијене да Декларација није донесена супротно уставном принципу на који се указује у захтјеву Клуба делегата бошњачког народа, Вијеће је одлучило да се поступак доношења Декларације не односи на виталне националне интересе конститутивног бошњачког народа и да у поступку њеног доношења ти интереси нису повређени.
С обзиром на изнесено, о меритуму је одлучено као у изреци ове одлуке.
Ову одуку Вијеће за заштиту виталног интереса донијело је у саставу: предсједавајући Милорад Ивошевић и судије: Мирко Зовко, Михаило Адамовић, Адем Медић, проф. др Марко Рајчевић, Бранко Сунарић и Авдо Шпиљак.
Број: УВ-3/03 ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋИ 10. мај 2005. године Вијећа за заштиту виталног интереса Уставног суда Републике Српске Милорад Ивошевић
