Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 62. став 1. тачка 4. Закона о Уставном суду Републике Српске − пречишћени текст («Службени гласник Републике Српске» број 54/05), на сједници одржаној 27. фебруара 2007. године, д о н и о ј е
Р Ј Е Ш Е Њ Е
Не прихвата се иницијатива за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 177. тачка 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 32/00, 40/00, 37/01, 32/02, 40/02 и 47/02), сада чланa 219. тачка 3. пречишћеног текста истог закона („Службени гласник Републике Српске“ број 106/05).
О б р а з л о ж е њ е
Симо Божић из Шамца дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање уставности одредбе члана 177. тачка 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ број 32/00, 40/00, 37/01, 32/02, 40/02 и 47/02). Давалац иницијативе наводи да оспорена одредба, којом је прописана обавеза корисника пензије да врати примљене износе у случају када након остваривања права на пензију започне обављање самосталне дјелатности или заснује радни однос, није у сагласности са Уставом Републике Српске. Наиме, по мишљењу иницијатора, оспореном одредбом ускраћује се право на рад и слобода рада који су загарантовани чланом 39. Устава, а истовремено се доводи у питање остваривање већ стечених права на пензију. Предлаже да Уставни суд утврди да оспорена одредба није у сагласности са Уставом Републике Српске.
Народна Скупштина Републике Српске није доставила Суду одговор на наводе из поднесенe иницијативе.
Оспореном одредбом члана 177. тачка 3. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 32/00, 40/00, 37/01, 32/02, 40/02 и 47/02) прописана је обавеза осигураника којем је на терет средстава пензијског и инвалидског осигурања извршена исплата на коју није имао право по овом закону, да врати Фонду примљени износ ако је послије остваривања права на пензију ступио у радни однос или почео обављати самосталну дјелатност по основу које постоји обавеза осигурања, а ту чињеницу није пријавио Фонду.
У „Службеном гласнику Републике Српске“ број 106/05 од 30. новембра 2005. године објављен је пречишћен текст Закона о пензијском и инвалидском осигурању, у коме је оспорени члан 177. став 1. тачка 3. постао члан 219. тачка 3.
У поступку оцјењивања уставности оспорене одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању, Суд је пошао од одредбе члана 49. Устава Републике Српске, којом је утврђено да се слободе и права остварују и дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода када је то неопходно за њихово остваривање. Поред тога, тачком 12. Амандмана XXXII на Устав одређено је, између осталог, да Република уређује и обезбјеђује социјално осигурање и друге облике социјалне заштите.
Полазећи од уставног овлашћења Републике да законом уреди систем пензијског и инвалидског осигурања, одредбом члана 142. Закона о пензијском и инвалидском осигурању прописано је да се кориснику пензије који ступи у радни однос, односно који почне да обавља смосталну дјелатност по основу које је обавезно осигуран на територији Републике или у другој држави, прекида исплата пензије даном ступања у радни однос, односно даном почетка обављања дјелатности по основу које постоји обавеза осигурања. Чланом 151. став 1. поменутог закона корисник права из пензијског и инвалидског осигурања обавезан је да у року од осам дана пријави сваку чињеницу која је од утицаја на коришћење или обим права.
Имајући у виду наведене уставне и законске одредбе Суд је утврдио да се оспореном одредбом, којом је прописан поврат незаконито извршених исплата пензија, не укидају нити ограничавају права из пензијског и инвалидског осигурања. Наиме, по оцјени Суда, прописивањем да се исплата пензије обуставља у случају када осигураник након остваривања права на пензију започне обављање самосталне дјелатности или заснује радни однос, а с тим у вези и обавезу враћања примљених износа пензије, не доводи се у питање право стечено по основу рада, већ се само уређује начин коришћења права из пензијског и инвалидског осигурања. С тога, по оцјени Суда, оспорена одредба члана 177. тачка 3. Закона има циљ да заштити средства Фонда за пензијско и инвалидско осигурање за случај настанка штете на описани начин. С обзиром на наведено оцијењено је да се оспореном одредбом Закона не повређује принцип једнакости грађана из одредбе члана 10. Устава, јер се односи једнако на све грађане који се налазе у истој правној ситуацији прописаној тим одредбама и не стварају неједнакости грађана с обзиром на њихова лична својства. Исто тако, по оцјени Суда оспореном одредбом не ускраћује се остваривање права на рад, јер се њоме не уређују поједине слободе, права и дужности човјека и грађанина, а тиме ни право на рад и слобода рада утврђени чланом 39. став 1. Устава Републике Српске.
Због свега наведеног донесено је рјешење као у диспозитиву.
Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Мирко Зовко и судије: Михаило Адамовић, Војин Бојанић, Милорад Ивошевић, Адем Медић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић, Бранко Сунарић и Авдо Шпиљак.
Број: У-3/05 ПРЕДСЈЕДНИК
27. фебруар 2007. године УСТАВНОГ СУДА
Мирко Зовко
