Број: У-3/03
"Службени гласник Републике Српске" број 70/04
Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. став 1. тачка 1. Устава Републике Српске, члана 61. т. 1. и 2, Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 29/94 и 23/98), на сједници одржаној 4. и 5. марта 2004. године, д о н и о ј е
О Д Л У К У
Утврђује се да Уредба о статусу државних станова откупљених прије доношења Закона о приватизацији државних станова (''Службени гласник Републике Српске'' број 86/02 ), коју је донијела Влада Републике Српске, није у сагласности са Уставом.
О б р а з л о ж е њ е
АД ''Боксит'' - Милићи, Акционарско друштво ''Инжењеринг'' - Зворник и општине Милић и Власеница предлозима су покренули поступак за оцјењивање уставности и законитости Уредбе о статусу државних станова купљених прије доношења Закона о приватизацији државних станова (''Службени гласник Републике Српске'' број 86/02 ). Иницијативе за покретање поступка дали су и групе грађана из Власенице и Милића. У предлозима и иницијативама се наводи да је велики број грађана у току 1991. и 1992. године купио станове у складу са тада, а и сада, важећем Закону о промету непокретности (''Службени лист СР БиХ'' број 38/78 ), да су овјерили уговоре о продаји станова пред тада надлежним органима и стекли право на укњижбу купљених станова. Књижења ових уговора, како је наведено, нису се могла извршити због непостојања књиге етажне својине и избијања ратних сукоба, који су, по њиховом мишљењу, зауставили овај поступак. Такође, и подносиоци предлога и даваоци иницијатива сматрају неприхватљивим да се уговори о продаји станова закључени до 29. јула 2001. године проглашавају ништавим на начин прописан чланом 3. Уредбе, јер је то, по њиховом мишљењу, супротно члану 23. став 1. Закона о промету непокретности, којим је, између осталог, поништење уговора о продаји стана у друштвеној својини дато у надлежност друштвеног правобраниоца. У предлозима и иницијативама се посебно указује на одредбу члана 3. став 2. оспорене уредбе којом се прописује обавеза носиоца располагања станом да врати носиоцу станарског права износ који је примио по основу продаје стана и истиче да је та одредба супротна Уставу, као и одредба члана 4. Уредбе, којом су од обавезе поновног откупа стана изузета лица која су станове купила из стамбеног фонда бивше ЈНА и савезних органа и организација бивше СФРЈ. Наиме, по мишљењу предлагача, а и давалаца инцијатива овом одредбом се доводе у неравноправан положај лица која су стан откупила (купила) на основу Закона о промету непокретности. На крају, указује се на потребу хитног покретања поступка за оцјењивање законитости и уставности оспорене уредбе, како би се избјегле њене штетне посљедице.
Како је у овом предмету у три предлога и више посебних иницијатива тражено да Уставни суд оцијени уставност и законитост истог прописа, Суд је, на основу члана 8. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' број 22/94), одлучио да споји предлоге У-34/03 и У-38/03, те иницијативе У-10/03, У-11/03 и У-36/03 са првоприспјелим предлогом, који је доставило АД ''Боксит'' - Милићи и који је заведен у Уставном суду под бројем У- 3/03, те да се по њима води јединствен поступак.
На захтјев Суда, у смислу чл. 33, 34. и 36. Закона о Уставном суду Републике Српске, Влада Републике Српске, односно њено Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију, доставило је одговор на наводе из предлога и иницијатива указујући у уводном дијелу, опширно и детаљно на разлоге и циљеве доношења оспорене уредбе. Тако, између осталог, наводе: да се овом уредбом ближе уређују односи од значаја за извршење Закона о приватизацији државних станова, као ''леx специалис'', да у вријеме када је извршена продаја станова на којима је постојало станарско право, није било законског основа за њихову продају, осим за станове из стамбеног фонда бивше ЈНА и савезних органа и организација бивше СФРЈ по тада важећим посебним законима који су донесени за приватизацију само тих станова; да се продаја ових станова није могла извршити према одредбама Закона о промету непокретности, на који се предлагачи и даваоци иницијатива позивају, јер се ради о друштвеним становима на којима је постојало станарско право па се коришћење и располагање овим становима морало вршити према одредбама Закона о стамбеним односима а то потврђује чињеница да су све државе настале распадом бивше СФРЈ донијеле посебне законе којима је уређена приватизација друштвених (државних) станова; да је Влада Републике Српске о проблему продаје станова на којима је постојало станарско право у општинама Милићи, Власеница и Зворник расправљала у неколико наврата, те да је и Народна скупштина донијела закључак којим је обавезала Владу Републике Српске на доношење упутства којим би се генерално разријешио проблем станова откупљених прије доношења Закона о приватизацији државних станова а да је Влада због немогућности генерализовања различитих појединачних случајева донијела оспорену уредбу, којом се рјешавају нека процесна питања, а проблем одлучивања усмјерава у законски поступак и стварну надлежност судова који ће цијенити ваљаност уговора, односно утврдити њихову ништавост. У одговору, у другом дијелу, поред навођења конкретних разлога због којих сматрају наводе из представки неоснованим као на примјер: да је оспорена уредба донесена на захтјев грађана који су сами тражили да се нађе рјешење за ''деблокирање'' настале ситуације иако у представкама наводе да трпе штету ''којекаквих уредби и тумачења'', затим, да се даваоци предлога и иницијатива позивају на Закон о промету непокретности као основ за закључивање уговора о откупу станова, не узимајући у обзир да су станови у друштвеном (државном) власништву стицани првенствено средствима која су се издвајала из остатка доходка и личних доходака запослених, опште и заједничке потрошње; да се неосновано позивати и на упис у књигу положених уговора, јер се не ради о књизи етажне својине, него о евиденцији права стечених по основу члана 19. Закона о приватизацији државних станови и коначно, да и сами даваоци представки признају да предузећа немају обавезу да изврше поврат средстава јер су умјесто откупне рате били обавезни плаћати станарину у висини откупне рате - тврди се да Влада Републике Српске и ресорно министарство инсистирају на провођењу законитости садржане у оспореној уредби и да овај акт није сметња да грађани остваре права која им по закону припадају, а за оне којима то право надлежни органи оспоравају, Уредба је само смјерница рјешавања проблема на законит начин.
Оспорену уредбу Влада Републике Српске је донијела на основу чл. 33. став 1. Закона о Влади Републике Српске ('' Службени гласник Републике Српске'' бр. 3/97 и 3/98) и члана 1. Закона о приватизацији државних станова (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 11/00, 18/01, 35/01 и 47/02). Чланом 1. Уредбе прописује се да се њоме утврђују права и обавезе лица која су откупила станове на којима су имали станарско право у Републици Српској прије ступања на снагу Закона о приватизацији државних станова, а чланом 2. да се лице које је закључило уговор о откупу стана са носиоцем права располагања станом до 29. јула 2001. године сматра носиоцем станарског права и има право на откуп стана према одредбама Закона о приватизацији државних станова. У сљедећем, члану 3. оспорене уредбе се прописује да ће Републичко јавно правобранилаштво у року од 60 дана од дана ступања на снагу ове уредбе покренути поступак код надлежних судова за утврђивање ништавости уговора о откупу станова који су закључени прије 29. јула 2001. године уз обавезу носиоца права располагања станом да врати носиоцу станарског права износ који је примио по основу откупнине, односно продајне цијене стана. Да се ова уредба не односи на лица која су откупила станове из стамбеног фонда бивше ЈНА и савезних органа и организација бивше СФРЈ по тада важећим посебним законима за приватизацију тих станова, прописује се чланом 4. Уредбе, а последњим, чланом 5. да се на основу уговора о откупу станова који су закључени прије ступања на снагу Закона о приватизацији државних станова не може вршити упис власништва на становима на основу Правилника о вођењу књиге уложених уговора о откупу стамбених зграда и станова (''Службени гласник Републике Српске'' број 45/01), а извршени уписи су ништавни.
Оцјењујући Уставност одредаба Уредбе о статусу државних станова откупљених прије доношења Закона о приватизацији државних станова, Уставни суд је имао у виду оне уставне одредбе према којима Република у оквиру мјера за подстицање повећања социјалног благостања грађана, утврђеног чланом 51. Устава, уређује систем стамбених односа на бази одговарајуће стамбене политике. У складу са тим, Суд је оцијенио да је у уставноправном смислу неспорно право законодавца да у оквиру ових мјера уреди и поступак провјере законитости уговора о откупу станова који су закључени прије 29. јула 2001. године, односно прије ступања на снагу Закона о приватизацији државних станова. Међутим, Суд је имао у виду и то да је поступак стицања као и поступак престанка станарског права прописан Законом о стамбеним односима (''Службени лист СР БиХ'' број'' бр. 14/76, 12/87 и 36/89) и (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 19/93, 22/93, 12/99 и 31/99), а поступак откупа стана у државној својини и поступак закључивања уговора о закупу стана - Законом о приватизацији државних станова (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 11/00, 20/00, 18/01 и 35/01) и да ниједном одредбом ових закона Влада није била овлашћена за доношење оспорене уредбе. С обзиром на то, Суд је оцијенио да се основано поставља питање да ли је Влада Републике Српске доношењем оспорене уредбе повриједила одредбу члана 108. став 2. Устава Републике Српске, према којој ''прописи и други општи акти морају бити у складу са законом''. Наиме, Суд је оцијенио да се у конкретном случају уредбом, као општим актом, нису могла прописивати права и обавезе при откупу станова па и лица која су откупила станове на којима су имали станарско право у Републици Српској прије ступања на снагу Закона о приватизацији државних станова, јер се та права прописују само законом. Дакле, оваквим прописивањем, Влада, као доносилац оспорене уредбе, прекорачила је овлашћења која има према члану 90. тачка 4. Устава Републике Српске и неовлашћено ушла у регулисање односа који се могу уређивати само законом.
Како је доношењем оспорене уредбе, Влада Републике Српске поступила супротно одредби члана 90. тачка 4. и одредби члана 108. став 2. Устава Републике Српске те прописала поступак утврђивања статуса државних станова откупљених прије доношења Закона о приватизацији државних станова, садржински другачије у односу на Закон о стамбеним односима и Закон приватизацији државних станова, Уставни суд је оцијенио да ова уредба није у сагласности са Уставом и одлучио као у диспозитиву ове одлуке, имајући при томе у виду и чињеницу да су правна и статусна питања станова, откупљених прије ступања на снагу Закона о приватизацији државних станова, разрјешена измјенама и допунама тог закона, које су ступиле на снагу након доношења оспорене Уредбе, објављених у Службеном гласнику Републике Српске, број 65/03.
Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда Мирко Зовко и судије: Мехмедалија Бедак, Војин Бојанић, Милорад Ивошевић, Адем Медић, мр Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и Бранко Сунарић
Број: У-3/03 ПРЕДСЈЕДНИК
4. и 5. март 2004. године УСТАВНОГ СУДА
Мирко Зовко
