Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 4. став 2. тачка е), члана 37. тачка а), члана 57. тачка а), члана 60. став 1. тачка д) и члана 61. став 1. тачке б) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 26. фебруара 2025. године, д о н и о
ј е
О Д Л У К У
Одбија се приједлог за утврђивање неуставности одредаба чл. 164, 165. и 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске).
Обуставља се поступак за оцјену уставности члана 164. став 4. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске).
Одбацује се приједлог за оцјену сагласности одредаба чл. 164, 165. и 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске) са одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04), Закона о раду („Службени гласник Републике Српске”, бр. 1/16, 66/18, 91/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 119/21, 112/23 и 39/24) и Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 112/19, 49/21, 119/21, 56/22, 132/22, 112/23 и 110/24).
О б р а з л о ж е њ е
"Боснамонтажа" а.д. Приједор далa је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности одредаба чл. 164, 165. и 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске). У складу са чланом 4. став 2. тачка е) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), Суд је ову иницијативу третирао као приједлог.
У приједлогу се наводи да су оспорене законске одредбе у супротности са одредбама чл. 39. и 108. Устава Републике Српске, као и са прописима који уређују облигационе односе. Предлагач наводи да су одредбом члана 154. Закона о облигационим односима дефинисани основни принципи одговорности за штету, гдје је онај ко другоме проузрокује штету дужан да је надокнади, сем уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. С тим у вези, у приједлогу се оспорава прописивање солидарне одговорности послодавца за штету коју је радник проузроковао намјерно или из крајње непажње. Даље се наводи да је прописивање да се при утврђивању висине штете не узимају у обзир износ уплаћеног доприноса и пензијски стаж осигураника у супротности са одредбама члана 39. Устава и одредбама чл. 120. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске”, бр. 1/16, 66/18, 91/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 119/21 и 112/23) и чл. 3. Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 112/19, 49/21, 119/21, 56/22, 132/22 и 112/23). Предлагач сматра да је према поменутим уставним и законским одредбама бруто плата власништво радника, који ју је зарадио, те да стога Фонд за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске располаже средствима која припадају раднику и у складу са Законом о пензијском и инвалидском осигурању одлучује како ће тим средствима располагати.
Народна скупштина Републике Српске није Суду доставила одговор на приједлог.
Оспореном одредбом члана 164. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске) прописано је да је Фонд обавезан да тражи накнаду штете од лица које је проузроковало инвалидност или смрт осигураника (став 1), ако је лице из става 1. овог члана радник и ако је штету проузроковало у вези са радом, за штету одговара послодавац код којег се радник налази у радном односу (став 2), да је радник одговоран за штету коју је проузроковао намјерно или из крајње непажње (став 3).
Оспореном одредбом члана 165. истог закона је прописано да је Фонд обавезан да тражи накнаду штете од послодавца и у случају ако су инвалидност или смрт осигураника настали због тога што нису биле спроведене мјере заштите и здравља на раду, у складу са прописима о заштити на раду, а оспореном одредбом члана 167. да се при утврђивању висине штете не узимају у обзир износ уплаћеног доприноса и пензијски стаж осигураника.
Суд констатује да је одредба члана 164. став 4. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске) престала да важи у току поступка пред Судом 6. децембра 2024. године, објављивањем Одлуке Уставног суда Републике Српске број У-76/23 од 27. новембра 2024. године („Службени гласник Републике Српске број 105/24), којом је утврђено да ова законска одредба није у сагласности са Уставом Републике Српске.
Приликом оцјене оспорених законских одредаба Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе, радне односе, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, као и друге односе од интереса за Републику у складу са Уставом (тач. 6, 12. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којима је замијењен члан 68. Устава), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).
Суд је имао у виду да се Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске) уређује обавезно пензијско и инвалидско осигурање на основу међугенерацијске солидарности и добровољно пензијско и инвалидско осигурање за лица која нису обавезно осигурана по овом закону, као и права и обавезе на основу тих осигурања (члан 1). Овим законом је прописано да се обавезним и добровољним осигурањем, на начелима узајамности и солидарности, осигураницима обезбјеђују права у случају старости и инвалидности, а у случају смрти осигураника, односно корисника пензије право се обезбјеђује члановима њихових породица (члан 2), да је осигураник, у складу са овим законом, лице осигурано на обавезно пензијско и инвалидско осигурање и лице осигурано на добровољно пензијско осигурање (члан 9), да право на старосну пензију има осигураник када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања (члан 41), да се право на пензију обезбјеђује након престанка стажа осигурања (члан 87. став 1), да се накнада штете причињене Фонду, као и поврат новчаних примања из пензијског и инвалидског осигурања исплаћених без правног основа врши по прописима који уређују облигационе односе, ако овим законом није другачије прописано (члан 160), да рокови застарјелости потраживања накнаде штете у случајевима из овог закона почињу тећи од дана када је у управном поступку постало коначно рјешење којим је признато право из пензијског и инвалидског осигурања, односно којим је утврђена претплата новчаног примања (члан 168), да ће се новчаном казном од 2.000 КМ до 10.000 КМ казнити за прекршај Фонд ако не поступи у складу са чланом 164. став 1. и чланом 165. овог закона (члан 171. став 1. тач. ђ)).
Поред наведеног Суд је узео у обзир да се Законом о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 112/19, 49/21, 119/21, 56/22, 132/22, 112/23 и 110/24) уређује систем обавезних доприноса за финансирање пензијског и инвалидског осигурања, здравственог осигурања, осигурања од незапослености и дјечје заштите у Републици Српској (члан 1), да се средства за финансирање потреба из члана 1. овог закона обезбјеђују путем доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, доприноса за здравствено осигурање, доприноса за осигурање од незапослености и доприноса за дјечју заштиту (члан 2. став 1), да је уплатилац доприноса у смислу овог закона исплатилац прихода (примања) који представља основ за плаћање доприноса у складу са овим законом (члан 17).
Одредбама члана 3. овог закона, на који се указује у приједлогу прописано је да је обвезник доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање, осигурање од незапослености и дјечје заштите, физичко лице - резидент Републике Српске, које је запослено или обавља дјелатност на начин како је то прописано у овој одредби.
Одредбама члана 120. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске”, бр. 1/16, 66/18, 91/21 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 119/21, 112/23 и 39/24) на које указује предлагач је прописано да радник остварује право на бруто плату, у складу са законом и колективним уговором (члан 120. став 1). Поред наведеног, Суд је узео у обзир да је одредбом члана 121. истог закона прописано да се плата из члана 120. став 1. овог закона састоји од основне плате и увећања плате прописаних овим законом, колективним уговором и уговором о раду, пореза на доходак и доприноса (став 1), да се законом, колективним уговором или уговором о раду може одредити другачији начин одређивања плате који не може бити неповољнији за радника од начина обрачуна плате из става 1. овог члана (став 2), да je плата из става 1. овог члана умањена за порез на доходак и доприносе, нето плата радника (став 3).
Суд је такође имао у виду да је одредбом члана 154. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени гласник Републике Српске“ бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) на који се указује у приједлогу прописано да ко другоме проузрокује штету дужан је надокнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (став 1), да се за штету од ствари или дјелатности, од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара без обзира на кривицу (став 2), да се за штету без обзира на кривицу одговара и у другим случајевима предвиђеним законом (став 3). Овим законом такође је прописано да за штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговара предузеће у којем је запослени радио у тренутку проузроковања штете, осим ако докаже да је запослени у датим околностима поступао онако како је требало (члан 170. став 1), да оштећеник има право захтијевати накнаду штете и непосредно од запосленог ако је штету проузроковао намјерно (170. став 2), да се одредбом става 1. овог члана не дира у правила о одговорности за штету која потиче од опасне ствари или опасне дјелатности (члан 170. став 3).
На основу наведених уставних и законских одредаба, Суд је оцијенио да је законодавац у складу са својим уставним овлашћењима Законом о пензијском и инвалидском осигурању уредио обавезно и добровољно пензијско и инвалидско осигурање, права и обавезе на основу тих осигурања, као и накнаду штете причињену Фонду.
Према становишту Суда, оспорене одредбе чл. 164, 165. и 167. Закона не могу да се доведу у разумну корелативну правну везу са одредбом из члана 39. став 5. Устава Републике Српске. Наиме, наведене одредбе уопште не уређују, тј. регулишу уставно право запосленог на зараду по основу рада, у складу са законом и колективним уговором, које је ујемчено чланом 39. став 5. Устава, нити га својом садржином, на било који начин, одузимају или умањују.
С обзиром на наведено, Суд је оцијенио да прописивањем из одредаба чл. 164, 165. и 167. Закона о пензијском и инвалидском осигурању није повријеђено ни начело уставности из члана 108. став 1. Устава Републике Српске.
Према члану 115. Устава, Уставни суд одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом и о сагласности прописа и општих аката са законом, те није у надлежности овог суда да оцјењује оспорене одредбе предметног закона са одредбама Закона о облигационим односима, Закона о раду и Закона о доприносима, на које се указује у приједлогу.
С обзиром на то да је одредба члана 164. став 4. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13, 96/13 - Одлука Уставног суда Републике Српске, 103/15, 111/21, 15/22, 132/22 и 43/23 - Одлука Уставног суда Републике Српске) престала да важи у току поступка пред овим судом, Суд је на основу члана 57. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) обуставио поступак за оцјену уставности ове одредбе.
У складу са Рјешењем Суда број СУ-540/22 од 21. децембра 2022. године, судија проф. др Иванка Марковић је изузета од одлучивања у овом предмету.
На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.
Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Светлана Брковић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Радомир В. Лукић, проф. др Дарко Радић и академик проф. др Снежана Савић.
ПРЕДСЈЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Мр Џерард Селман
Број: У-18/24
26. фебруар 2025. године