Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 22. фебруара 2023. године, д о н и о  је

 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

 

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности и законитости тачке V став 2. и тачке VI став 2. Обавезног упутства о поступању тужилаца у доношењу одлука, број А-523/13 од 30. децембра 2013. године, које је донио главни републички тужилац Републике Српске.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Миленко Јовановић из Бијељине дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости тачке V став 2. и тачке VI став 2. Обавезног упутства о поступању тужилаца у доношењу одлука, број А-523/13 од 30. децембра 2013. године, које је донио главни републички тужилац Републике Српске. У иницијативи се наводи да су оспорене одредбе овог упутства у супротности са чланом 224. став 5. и члана 233. став 4. Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 53/12, 91/17, 66/18 и 15/21), јер, како сматра давалац иницијативе, након доношење наредбе о неспровођењу истраге и наредбе о обустављању истраге, тужилац треба, слиједом наведених законских норми, правно заинтересованим субјектима доставити акт који се назива обавјештење, а не наредба, како је то прописано оспореним одредбама предметног упутства. Сходно наведеном, предлаже се да Суд утврди да оспорене норме овог упутства нису у сагласности са Законом о кривичном поступку Републике Српске и Уставом Републике Српске.

У одговору на иницијативу који је доставило Републичко јавно тужилаштво наводи се да је иницијатива неоснована, те да давалац иницијативе погрешно тумачи одредбе члана 224. став 5. Закона о кривичном поступку Републике Српске, као и тачку В оспореног упутства, јер обавјештење или обавијест по својој садржини не представља тужилачки акт, односно није тужилачка одлука. Како се у одговору истиче, ово обавјештење (обавијест) је попратни акт који се доставља заједно са тужилачком одлуком, тако да се тужилачке одлуке из оспорених норми тачака V и VI, уз попратни акт, односно обавијест, достављају оштећеној страни у њиховом изворном облику, са свим елементима које такве одлуке садрже. Доносилац предметног упутства такође сматра да је, у конкретном случају, неосновано позивање даваоца иницијативе на одредбу члана 233. став 4. Закона о кривичном поступку, јер се ова законска одредба не односи на правну ситуацију коју регулишу оспорене норме Упутства. 

Обавезно упутство о поступању тужилаца у доношењу одлука, број А-523/13 од 30. децембра 2013. године, донио је главни републички тужилац на основу члана 9. став 1, члана 20. став 1. и члана 23. став 1. Закона о тужилаштвима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 55/02, 85/03 и 115/04), те члана 7. став 1. алинеја 5. Правилника о унутрашњој организацији и пословању тужилаштава Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 86/12). Ово упутство је, усљед различите праксе у окружним тужилаштвима, донесено са циљем изједначавања праксе и правилне примјене законских одредаба у поступку доношења наредбе о спровођењу истраге и садржаја обавјештења у случају доношења наредбе о неспровођењу истраге, односно наредбе о обустављању истраге. Оспореном тачком V став 2. овог упутства прописано је да се наредба о неспровођењу истраге обавезно доставља оштећеном и подносиоцу пријаве, те да се овом наредбом у потпуности испуњава садржај „обавјештења“ како је то наведено чланом 224. став 3. Закона о кривичном поступку Републике Српске. Према тачки VI став 2. овог акта, наредба о обустављању истраге обавезно се доставља оштећеном, осумњиченом, као и лицу које је пријавило кривично дјело, а овом наредбом се у потпуности испуњава садржај „обавјештења“, како је то наведено чланом 232. став 1. Закона о кривичном поступку Републике Српске. 

У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених одредаба предметног упутства, Суд је имао у виду да је тач. 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује организацију, надлежности и рад државних органа и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, према члану 128. Устава, јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и других по закону кажњивих дјела и улаже правна средства ради заштите законитости (став 1), оснивање организација и надлежности јавног тужилаштва уређују се законом (став 2), а јавно тужилаштво врши своју функцију на основу Устава и закона (став 3).

            Сагласно наведеним уставним овлашћењима, донесен је Закон о тужилаштвима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 55/02, 85/03 и 115/04) према којем су тужилаштва самостална државна тијела, која у оквиру права и дужности Републике Српске предузимају законом одређене мјере у погледу истражних радњи и гоњења потенцијалних учинилаца кривичних дјела и улажу правна средства за заштиту законитости и уставности. Овим законом је, поред осталог, прописано: да главни републички тужилац надзире рад окружних тужилаштава у циљу гарантовања законитости и ефикасности поступака, те на његов захтјев окружна тужилаштва достављају извјештаје о предметима са детаљним описом предузетих мјера (члан 9. став 1), да у оквиру дјелокруга свог рада одређеног чланом 9. овог закона, главни републички тужилац може давати општа или појединачна обавезна упутства окружним тужилаштвима (члан 20. став 1), те да, у смислу овог закона, обавезна упутства за рад подразумијевају упутства општег карактера у погледу рада и активности тужилаца, као и упутства за предузимање радњи у одређеним предметима (члан 23. став 1).

Овај закон је престао да важи ступањем на снагу Закона о јавним тужилаштвима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/16), који у члану 9. став 1, члану 20. став 1. и члану 22. став 1. садржи иста овлашћења главног републичког тужиоца у погледу доношења обавезних упутстава за окружна тужилаштва, као и претходно важећи закон на основу којег је оспорено упутство донесено. 

Одредбама Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 53/12, 91/17, 66/18 и 15/21), које су релевантне у конкретном случају, прописано је: да тужилац доноси наредбу да се истрага неће спроводити ако је из пријаве и пратећих списа очигледно да пријављено дјело није кривично дјело, ако не постоје основи сумње да је пријављено лице учинило кривично дјело, ако је наступила застарјелост или је дјело обухваћено амнестијом или помиловањем или ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење (члан 224. став 4), да ће о неспровођењу истраге, као и о разлозима за то, тужилац обавијестити оштећеног и подносиоца пријаве у року од три дана, те да оштећени и подносилац пријаве имају право да поднесу притужбу у року од осам дана главном окружном тужиоцу (члан 224. став 5), да ће тужилац наредбом обуставити истрагу уколико установи да: дјело које је учинио осумњичени није кривично дјело; да постоје околности које искључују кривицу осумњиченог, осим у случају из члана 214. овог закона; да нема довољно доказа да је осумњичени учинио кривично дјело; те да је дјело обухваћено амнестијом, помиловањем или застарјелошћу или постоје друге сметње које искључују кривично гоњење (члан 232. став 1), да ће о обустави истраге, као и о разлозима за обуставу истраге, тужилац у писаној форми обавијестити оштећеног који има права предвиђена у члану 224. овог закона, као и осумњиченог ако је испитан и лице које је пријавило кривично дјело  (члан 232. став 2). 

Полазећи од наведених уставних и законских одредаба, Суд је оцијенио да оспорено прописивање из тачке V став 2. и тачке VI став 2. предметног упутства није супротно Закону о кривичном поступку Републике Српске, те да у конкретном случају није нарушено уставно начело законитости. Прије свега, Суд је мишљења да су наводи иницијативе одраз погрешног тумачења релевантних норми Закона о кривичном поступку Републике Српске од стране даваоца иницијативе. Наиме, Суд сматра да обавјештење из члана 224. став 5. Закона о кривичном поступку Републике Српске, на које се у иницијативи указује у вези са оспореном тачком V став 2. Упутства, представља допис или пратећи акт, који се оштећеном и подносиоцу пријаве доставља уз тужилачки акт, односно наредбу о неспровођењу истраге прописану чланом 224. став 4. Закона о кривичном поступку Републике Српске, а која садржи све законом прописане елементе, како би се ови субјекти могли у цијелости упознати са њеним садржајем и имали могућност да остваре Законом предвиђено право улагања притужбе. Због тога је, по оцјени Суда, прописивање из тачке V став 2. оспореног акта, којом је предвиђено достављање наредбе о неспровођењу истраге оштећеном и подносиоцу пријаве, сагласно наведеној законској норми. Истовјетна правна ситуација је и у случају оспорене одредбе тачке VI став 2. овог упутства, која се односи на достављање наредбе о обустављању истраге оштећеном, осумњиченом и лицу које је пријавило кривично дјело. По оцјени Суда, прописивање из ове норме није супротно релевантној одредби члана 232. став 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске, којом је прописано да ће о обустави истраге, као и о разлозима за обуставу истраге, тужилац у писаној форми обавијестити оштећеног који има права предвиђена у члану 224. овог закона (право на притужбу), као и осумњиченог ако је испитан и лице које је пријавило кривично дјело. Ова обавијест, по мишљењу овог суда, такође, представља пратећи акт који се доставља уз наредбу о обустављању истраге прописану чланом 232. став 1. Закона о кривичном поступку Републике Српске, јер једино достављање тужилачке одлуке, односно наредбе о обустављању истраге, која садржи образложење овакве одлуке и поуку о правном лијеку, даје могућност правно заинтересованим лицима да уложе Законом предвиђену притужбу. Поред тога, Суд је оцијенио да давалац иницијативе ову одредбу Упутства неосновано доводи у контекст члана 233. став 4. Закона о кривичном поступку Републике Српске, с обзиром на чињеницу да се ова законска норма не односи на обустављање истраге, већ на правну ситуацију када истрага није окончана у законском року, те права осумњиченог и оштећеног на подношење притужбе у вези с тим.

Цијенећи да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности и законитости оспорених одредаба предметног упутства одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић,  проф. др Иванка Марковић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-77/21

22. фебруара 2023. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.