Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. септембра 2021. године,  д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 23. став 4. Закона о заштити од насиља у породици ("Службени гласник Републике Српске" бр. 102/12, 108/13, 82/15 и 84/19).

О б р а з л о ж е њ е

            Никола Дакић из Угљевика дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 23. Закона о заштити од насиља у породици ("Службени гласник Републике Српске" бр. 102/12, 108/13, 82/15 и 84/19) (у даљем тексту: Закон). Из садржаја иницијативе очигледно је да давалац иницијативе оспорава само одредбу става 4. члана 23. Закона, према којем заштитне мјере изриче надлежни суд у прекршајном поступку указујући на то да није могуће ове мјере изрицати у прекршајном поступку, пошто радње насиља у породици према важећем закону нису више утврђене као прекршаји. Иницијативом се указује на гарантовање и заштиту људских слобода и права у складу са међународним стандардима и на владавину права, из којих навода произлази да се оспорава сагласност оспорене законске одредбе са  одредбама чл. 5. став 1. алинеја 1. и 4. Устава Републике Српске. Указује се на кршење  начела законитости из чл. 3. и 4. Закона о прекршајима Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 63/14, 110/16 и 100/17) и члана 2. Кривичног законика Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 64/17 и 15/21) и с тим у везу доводи оспорено законско рјешење из којег, како наводи, произлази да прописане заштитне мјере неосновано изриче надлежни суд у прекршајном поступку, иако за дјела насиља у породици није прописана прекршајна, већ кривична одговорност. У вези с тим, давалац иницијативе наводи да чланом 6. Закона квалификације радњи насиља у породици нису утврђене као прекршаји уколико не садрже обиљежја кривичног дјела, што доводи до искључења прекршајне одговорности за радње насиља у породици, због чега истиче  као спорно то што је и даље у одредби  става 4. члана 23. Закона остало прописано да ће заштитне мјере изрицати надлежни суд у прекршајном поступку. Сматра да се заштитне мјере могу изрицати у прекршајном поступку који се води само поводом радњи које су законом означене као прекршаји, те да нико не може бити прекршајно санкционисан уколико није одговоран за прекршај који није прописан Законом. Истиче да су прописане заштитне мјере очигледно у супротности са принципом законитости и захтјевом за конкретизацију прекршаја, односно кривичног дјела у прекршајном и кривичном законодавству (материјалном и процесном), које штити од арбитрерности и самовоље органа правосуђа и представља  најбоље  средство за остваривање правне сигурности грађана. Прописивање изрицања заштитних мјера у прекршајном поступку за радње које нису одређене као прекршаји доводи, према наводима даваоца иницијативе, до арбитрерности у изрицању прекршајних санкција, чиме се крше Уставом и међународним прописима гарантована права и слободе грађана, те руше основни принципи правне државе и владавине права, као и одредбе чл. 108. и чл. 110. став 3. Устава. Из наведених разлога предлаже да Суд утврди да оспорена законска одредба није у сагласности са Уставом.

            У одговору  Народне скупштине Републике Српске истиче се да наводи иницијативе не стоје и да је присутно произвољно и непотпуно тумачење уставних одредаба, али и одредаба закона који се оспорава. Према наводима из одговора, основни циљ измјена и допуна Закона о заштити од насиља у породици јесте успостављање адекватне заштите жртава насиља у породици у складу са захтјевима које поставља Конвенција Савјета Европе о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција), коју је Босна и Херцеговина потписала 8. марта 2013. године, те ратификовала 7. новембра 2013. године. С тим у вези, у одговору се цитирају одредбе чл. 52. и 53. ове конвенције, те наглашава да је, у складу са обавезама које су преузете потписивањем Конвенције и у циљу усаглашавања законских рјешења са истима, измијењен члан 23. Закона о заштити од насиља у породици на начин да радње насиља у породици важећим законом нису прописане као прекршај, као и да заштитне мјере које се наводе у том члану нису прекршајне санкције, већ искључиво мјере за заштиту жртве од насиља у породици. Истиче се да је сврха заштитних мјера да се осигура нужна заштита и безбједност жртве, те отклоне стања или услови који могу бити од утицаја или могу погодовати или подстицајно дјеловати да учинилац убудуће врши радње насиља у породици, а да је законодавац оспореном законском одредбом само прецизирао у којем ће се судском поступку изрицати заштитне мјере. У одговору се, такође, истиче да наводи о међусобној неусклађености предметног закона са наведеним одредбама Закона о прекршајима Републике Српске и Кривичног законика Републике Српске не могу бити предмет оцјене уставности, као и да је законодавац доносећи предметни закон остао у границама Уставом зајемчених овлаштења, те се, руководећи се разлозима цјелисходности и заштите општег интереса при усвајању истог, ставио у функцију очувања његових темељних начела. Предлаже се  неприхватање иницијативе.

            Оспореним чланом 23. Закона о заштити од насиља у породици ("Службени гласник Републике Српске" бр. 102/12, 108/13, 82/15 и 84/19) прописано је да су мјере за заштиту жртве од насиља у породици заштитне мјере (став 1), да је сврха заштитних мјера да се осигура нужна заштита и безбједност жртве, те отклоне стања или услови који могу бити од утицаја или могу погодовати или подстицајно дјеловати да учинилац убудуће врши радње насиља у породици (став 2), да су заштитне мјере: (а) удаљење из стана, куће или неког другог стамбеног простора, (б) забрана приближавања жртви насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: забрана приближавања жртви), (в) забрана узнемиравања или ухођења жртве насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: забрана узнемиравања или ухођења жртве), (г) обавезан психосоцијални третман и (д) обавезно лијечење од зависности (став 3), да заштитне мјере изриче надлежни суд у прекршајном поступку, а на приједлог надлежног полицијског службеника, центра за социјални рад или жртве насиља у породици (став 4) и да је суд дужан изрећи заштитну мјеру у року од 30 дана од дана подношења Приједлога за изрицање заштитне мјере (став 5).

            Одредбама Устава Републике Српске у односу на које давалац иницијативе оспорава уставност оспорених одредаба  Закона о заштити од насиља у породици  утврђено је: да се уставно уређење Републике Српске темељи, између осталог, на: гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и владавини права (члан 5. став 1. алинеје 1. и 4.), да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1), те да се кажњива дјела утврђују и казне за њих изричу према закону, односно према другом пропису, који је важио у вријеме извршења дјела, осим ако је нови закон, односно пропис, блажи за учиниоца (члан 110. став 3).

            Суд је имао у виду и друге одредбе Устава релевантне за оцјену уставности оспорене одредбе члана 23. став 4. Закона о заштити од насиља у породици, којима је прописано: да  породица, мајка и дијете имају посебну заштиту (члан 36. став 1), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа, те социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тач. 5, 10. и 12. Амандмана XXXИИ на Устав Републике, којим је замијењен члан 68. Устава), да Народна скупштина доноси законе, друге прописе и опште акте (члан 70. став 1. тачка 2); да  судску власт врше судови, да су судови самостални и независни и суде на основу Устава и закона, те да судови штите људска права и слободе, утврђена права и интересе правних субјеката и законитост (члан 121); да се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом (члан 122).    

            Оцјењујући основаност навода иницијативе, Суд је утврдио да се Законом о заштити од насиља у породици уређује заштита од насиља у породици или породичној заједници (у даљем тексту: насиље у породици), лица која се у смислу овог закона сматрају чланом породице или породичне заједнице, субјекти заштите и поступак заштите жртава насиља у породици, оснивање Савјета за борбу против насиља у породици, те мјере за заштиту жртве насиља у породици и друга питања од значаја за заштиту од насиља у породици (члан 1). Законом је, између осталог, прописано и сљедеће: да је основни циљ овог закона заштита жртава насиља у породици спречавањем и сузбијањем насиља у породици, којим се крше Уставом и законима загарантована основна људска права и слободе (члан 2), да се заштита од насиља у породици остварује примјеном овог закона и других прописа којима се уређује остваривање права жртава насиља у породици (члан 3), да насиље у породици, у смислу овог закона, постоји уколико постоји основ сумње да је члан породице или породичне заједнице извршио радње физичког, сексуалног, психичког и/или економског насиља, као и пријетње које изазивају страх од физичке, сексуалне, психичке и/или економске штете код другог члана породице или породичне заједнице (члан 6. став 1), да су заштиту, помоћ и подршку жртвама насиља и породици дужни пружити припадници Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: полиција), тужилаштво, центри за социјални рад, односно службе социјалне заштите, здравствене и образовне установе и надлежни суд (у даљем тексту: субјекти заштите) (члан 9), да се по свакој пријави насиља у породици врши процјена ризика (члан 12а), да се ради отклањања непосредне опасности по физички и психички интегритет, ради спречавања понављања насиља и гарантовања безбједности жртве, учиниоцу насиља у породици могу изрећи хитне мјере заштите прије покретања поступка или у току поступка, које изриче надлежни суд у прекршајном поступку (члан 13. ст. 1. и 2), да се хитне мјере заштите изричу у трајању које не може бити дуже од 30 дана (члан 14. став 1), да се заштитне мјере из члана 23. став 3. овог закона изричу самостално и предмет су директног извршења органа надлежних за њихово спровођење, у складу са одредбама овог закона (члан 23а), да надлежни суд може учиниоцу насиља изрећи једну или више заштитних мјера кад постоје услови за њихово изрицање прописани овим законом (члан 29. став 1), да се против рјешења о одређивању заштитне мјере може изјавити жалба надлежном суду у року од три дана од дана достављања рјешења, о којој одлучује надлежни окружни суд у року од три дана од дана пријема жалбе (члан 30. ст. 1. и 2), да је рјешење о изреченој заштитној мјери надлежни суд дужан да достави органу или установи надлежној за спровођење извршења у року од три дана од дана доношења рјешења (члан 32. став 1),  те  да ће се приликом изрицања заштитних мјера из овог закона водити рачуна о сврси, тежини, трајању изречене мјере и њеној ефикасности (члан 33. став 1).

            Разматрајући оспорену одредбу члана 23. став 4. Закона о заштити од насиља у породици у смислу навода и разлога даваоца иницијативе, Суд је, прије свега, имао у виду да је сврха заштитних мјера и поступка њиховог изрицања спречавање новог насиља над истом особом, те отклањање околности које погодују или подстичу извршење нових радњи насиља, као и отклањање посљедица почињеног насиља. Имајући у виду наведено, као и да кривични поступци пред судом трају дужи период, Суд је оцијенио да је законодавац био овлашћен да жртви насиља обезбиједи хитну неопходну заштиту у виду изрицања хитних мјера заштите од стране надлежног редовног суда, а у наредном периоду од 30 дана заштитне мјере којима се обезбјеђује продужење трајања те заштите.

Суд је оцијенио да је одредба члана 23. став 4. Закона о заштити од насиља у породици заснована на  уставној гаранцији из члана 36. став 1. Устава, којом је прописано да породица, мајка и дијете имају посебну заштиту, а сагласно члану 5. став 1. алинеја 1. и члану 49. став 1. Устава. Такође, Суд је оцијенио да је оспорена одредба  сагласна с чланом 121. Устава, којом је утврђено да  судску власт врше судови, да су судови самостални и независни и суде на основу Устава и закона, те да судови штите људска права и слободе, утврђена права и интересе правних субјеката и законитост, као и с чланом 122. Устава према којем се оснивање, надлежност, организација и поступак пред судовима утврђују законом. Како је оспореном одредбом члана 23. став 4. Закона  предвиђено да заштитне мјере изриче надлежни суд у прекршајном поступку, а надлежност, организација и поступак пред судовима прописани су посебним законом, Суд је утврдио да је прописивање самог поступка изрицања заштитних мјера у одређеном судском поступку, у овом случају у прекршајном поступку пред надлежним судом, израз законодавне политике, чију цјелисходност Уставни суд, полазећи од одредаба 115. Устава, није надлежан да цијени. Имајући у виду наведено, оспорена законска одредба, по оцјени Суда, није несагласна  ни с одредбом члана 5. став 1. алинеја 4. Устава, којом је утврђено да се уставно уређење Републике Српске темељи, између осталог, на владавини права, нити  с чланом 108. став 1. Устава.

            Одредба члана 110. став 3. Устава на коју такође указује давалац иницијативе, а према којој се кажњива дјела утврђују и казне за њих изричу према закону, односно према другом пропису, који је важио у вријеме извршења дјела, осим ако је нови закон, односно пропис, блажи за учиниоца, није од значаја за оцјену уставности одредбе члана 23. став 4. Закона, јер прописане заштитне мјере које изриче надлежни суд у прекршајном поступку, а које имају за циљ да се осигура нужна заштита и безбједност жртве, те отклоне стања или услови који могу бити од утицаја или могу погодовати или подстицајно дјеловати да учинилац убудуће врши радње насиља у породици нису, по оцјени Суда, у уставноправној вези са наведеном уставном одредбом.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно уређено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу  члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник  Суда мр  Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик  проф. др Снежана Савић.