Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г) и члана 61. став 1. тачка д)  Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној дана 29. септембра 2021. године, д о н и о  ј е 

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Одбацује се приједлог за оцјењивање уставности члана 136а Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19) и члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15).

О б р а з л о ж е њ е

            Савез синдиката полицијских органа у Босни и Херцеговини кога заступа Клаудиа Кљајић, адвокат из Бањалуке, поднио је Уставном суду Републике Српске приједлог у форми иницијативе за оцјењивање уставности члана 136а Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19) и члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15). У приједлогу се наводи да је члан 136а Закона о полицији и унутрашњим пословима у супротности са чланом 10. Устава Републике Српске, јер је нормирањем као у оспореној одредби омогућено повољније пензионисање полицијским службеницима запосленим при Министарству унутрашњих послова Републике Српске, у односу на полицијске службенике запослене при Министарству безбједности Босне и Херцеговине који имају пребивалиште у Републици Српској, иако се на обје наведене категорије лица приликом уплате доприноса и приликом пензионисања примјењују одредбе ентитетских закона, тј. Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17 и 112/19) и Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1324/11, 82/13 и 103/15). Оспореним нормирањем, по мишљењу предлагача, нарушен је принцип равноправности и извршена дискриминација према полицијским службеницима запосленим при Министарству безбједности Босне и Херцеговине са пребивалиштем у Републици Српској, јер они приликом пензионисања немају једнак третман у односу на полицијске службенике запослене при Министарству унутрашњих послова Републике Српске, на које се искључиво оспорена законска одредба примјењује. Такође се наводи да члан 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15) није у сагласности са одредбама члана 10. Устава Републике Српске, јер оспорена одредба не даје могућност полицијским службеницима запосленим у агенцијама при Министарству безбједности Босне и Херцеговине да се одрекну права на посебан стаж уколико стечено право не желе да користе, док члан 132. став 2. Закона о полицији и унутрашњим пословима омогућује полицијском службенику запосленом при Министарству унутрашњих послова Републике Српске да му на његов захтјев, у поступку престанка радног односа, ради остваривања права на старосну пензију, Министарство урачуна посебан стаж у двоструком трајању. Због наведеног су, по мишљењу предлагача, полицијски службеници запослени при Министарству безбједности Босне и Херцеговине који имају пребивалиште у Републици Српској дискриминисани у односу на полицијске службенике запослене при Министарству унутрашњих послова Републике Српске, иако приликом пензионисања потпадају под исте законе и имају иста права и обавезе као и полицијски службеници запослени у Министарству унутрашњих послова Републике Српске.

            Оспореним  чланом 136а Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19) прописано је да се полицијском службенику лични коефицијент за остваривање права на пензију утврђује на основу пет годишњих плата које су за полицијског службеника најповољније. 

            Оспореним чланом 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15) је прописано да се лице из члана 37. овог закона не може одрећи посебног стажа који је утврђен рјешењем Фонда.

            Приликом разматрања предметног приједлога Суд је утврдио да рјешењем овог суда број: У-91/19 од 28. октобра 2020. године („Службени гласник Републике Српске“ број 110/20) није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности члана 136а Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19), јер је Суд оцијенио да оспореним прописивањем није нарушено начело равноправности грађана из члана 10. Устава Републике Српске. Такође, рјешењем број: У-53/13 од 19. марта 2014. године („Службени гласник Републике Српске“ број 25/14) Уставни суд Републике Српске није прихватио иницијативу за оцјену уставности члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11 и 82/13), оцјењујући при томе да оспореним нормирањем није повријеђен принцип једнакости из члана 10. Устава Републике Српске, јер се оспорена норма једнако односи на сва лица којима је у складу са одредбама наведеног закона рјешењем Фонда утврђен посебан стаж. 

            С обзиром на наведено, Суд је на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12) одлучио да одбаци приједлог за оцјењивање уставности члана 136а Закона о полицији и унутрашњим пословима („Службени гласник Републике Српске“ бр. 57/16, 110/16, 58/19 и 82/19) и члана 39. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15),  јер је већ одлучивао о истој ствари.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.