Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. септембра 2021. године, д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 3. и члана 6. став 1. Закона о накнадама за вршење услуга премјера и коришћења података катастра непокретности и катастра земљишта („Службени гласник Републике Српске“ број 92/09).

О б р а з л о ж е њ е

            Адвокатска комора Републике Српске дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 3. и члана 6. став 1. Закона о накнадама за вршење услуга премјера и коришћења података катастра непокретности и катастра земљишта („Службени гласник Републике Српске“ број 92/09). У иницијативи се наводи да су оспорене законске одредбе супротне начелу владавине права из члана 5. алинеја 4. као и начелу  подјеле власти из члана 69. Устава Републике Српске. Давалац иницијативе, наиме, сматра да је предметним нормама оспореног закона извршној власти дозвољено да прописује накнаде за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности на начин да се ове накнаде не заснивају на прецизно дефинисаним објективним критеријумима који би се могли довести у везу са њиховом сврхом и правном природом. Због тога се, како се даље истиче, не може утврдити да ли прописана висина накнаде заиста представља новчани еквивалент за вршење предметних услуга. У вези са наведеним, давалац иницијативе указује на Одлуку овог суда број У-12/19 од 24. јуна 2020. године, којом је Суд заузео став да су трошкови уписа у Именик адвоката Адвокатске коморе Републике Српске новчани израз стварних утрошака појединих елемената поступка, укључујући и средства за рад, те да не могу представљати приход Адвокатске коморе у паушалном износу. Позивајући се на ставове Суда изнесене у овој одлуци, давалац иницијативе закључује да су оспореним законским одредбама накнаде за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности прописане као приход Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове у паушалном износу, иако исте не представљају стварни новчани еквивалент услуга премјера и коришћења података катастра непокретности. Поред тога, давалац иницијативе сматра да је оспореним нормирањем законодавна власт препустила извршној власти уређивање законске материје, чиме је нарушено уставно начело подјеле власти. Слиједом наведеног, у иницијативи се предлаже да Суд, након спроведеног поступка, утврди да оспорене законске норме нису у сагласности са Уставом Републике Српске.  

            У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске износи се став да су наводи иницијативе неосновани, да садрже непотпуно тумачење Устава Републике Српске, те да, у суштини, одражавају незадовољство даваоца иницијативе оспореним законским рјешењем. Давалац иницијативе, како се у одговору истиче, погрешно покушава да направи корелацију Одлуке Уставног суда Републике Српске број У-12/19 од 24. јуна 2020. године са наводима своје иницијативе, како би исту поткријепио, занемарујући при томе чињеницу да је оспореним чланом 3. предметног закона прописано да се накнада за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности плаћа према одлуци коју доноси Влада Републике Српске, на приједлог Министарства правде. Народна скупштина такође указује на одредбе члана 173. ст. 1. и 2. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 6/12, 110/16 и 62/18), којим је прописано да се за коришћење података и за услуге које пружа Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове плаћа накнада у складу са посебним законом, те да висину ове накнаде утврђује Влада на приједлог ове управе. У вези с тим истиче да је Одлуком овог суда број У-67/13 од 22. децембра 2014. године утврђено да је члан 173. Закона о премјеру и катастру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 6/12) у сагласности са Уставом Републике Српске. На основу ових законских овлашћења је, како се даље наводи, донесена Одлука о висини накнада за коришћење података и пружање услуга Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, која је у складу са начелом законитости.

          Оспореним одредбама Закона о накнадама за вршење услуга премјера и коришћења података катастра непокретности и катастра земљишта („Службени гласник Републике Српске“ број 92/09) прописано је: да се накнада за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности и катастра земљишта плаћа према Одлуци о висини накнаде за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности и катастра земљишта (члан 3. став 1), те да одлуку из става 1. овог члана доноси Влада Републике Српске (члан 3. став 2). Чланом 6. став 1. овог закона прописано је да су средства прикупљена од накнада за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности и катастра земљишта приход Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове и користе се за: вршење послова предвиђених средњорочним програмом и годишњим планом послова премјера и успостављања катастра непокретности, одржавање премјера, катастра непокретности и катастра земљишта, имплементацију, развој и одржавање информационог и геоинформационог система, трошкове успостављања архива у електронском облику и трошкове за вођење поступка експропријације и утврђивање граница шума у државној својини.

          У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорених законских одредаба Суд је, прије свега, имао у виду одредбе тач. 10, 17. и 18. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава, којим је утврђено да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, организацију, надлежност и рад државних органа, финансирање остваривања права и дужности Републике и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом.

          Одредбама Устава у односу на које давалац иницијативе тражи оцјену уставности оспорених норми утврђено је да се уставно уређење Републике темељи на владавини права (члан 5. алинеја 4), те да се државна власт у Републици организује на начелу подјеле власти, при чему уставотворну и законодавну власт остварује Народна скупштина, извршну власт врши Влада, а судска власт припада судовима (члан 69).

          Сагласно наведеним уставним овлашћењима, Законом о накнадама за вршење услуга премјера и коришћења података катастра непокретности и катастра земљишта („Службени гласник Републике Српске“ број 92/09) уређени су услови, начин плаћања накнада и начин утврђивања висине накнада за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности и катастра земљишта. Овим законом су, поред осталог, одређени обвезници предметне накнаде (члан 2), настанак обавезе плаћања (члан 4. став 1), субјекти који су ослобођени обавезе плаћања ове накнаде (члан 8), као и друга питања од значаја за уређивање ове материје. Оспореним нормама члана 3. и члана 6. став 1. овог закона дато је овлашћење Влади Републике Српске да донесе Одлуку о висини накнаде за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности и катастра земљишта, те је прописано у које сврхе се користе средства прикупљена од ове накнаде.

            Са циљем цјеловитог сагледавања оспорених законских одредаба, Суд је, у конкретном случају, имао у виду и члан 90. тачка 4. Устава, којим је утврђено да Влада доноси, поред осталог, одлуке и друга акта за извршавање закона.

            Надаље, чланом 6. Закона о катастру и премјеру Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 6/12, 110/16 и 62/18) прописано је да су премјер Републике Српске, катастар непокретности, катастар водова, основни геодетски радови, Централни адресни регистар, регистар просторних јединица, Геоинформациони систем Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове Републике Српске и Инфраструктура геопросторних података Републике Српске од општег интереса за Републику Српску. 

            Поред тога, чланом 2. став 1. тачка г) Закона о финансирању послова премјера и успостављања катастра непокретности („Службени гласник Републике Српске“ број 20/07) прописано је да се за финансирање послова премјера и успостављања катастра непокретности из Програма послова премјера и успостављања катастра непокретности за период од десет година обезбјеђују средства, поред осталог, од накнада за коришћење података премјера и катастра непокретности и вршења услуга у области премјера и катастра непокретности.

            Одредбама члана 2. став 1, члана 33. и члана 126. Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 118/08, 11/09, 74/10, 86/10, 24/12, 121/12, 15/16, 57/16 и 31/18), који је био на снази у вријеме доношења оспореног закона, прописано је да је републичка управа дио извршне власти Републике Српске која врши послове у оквиру права и дужности Републике Српске, дефинисани су послови које обавља Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове, те је одређено да орган управе може остваривати одређене приходе својом дјелатношћу, у складу са законом. Идентичне норме садрже и чланови 2. став 1, 33. и 120. важећег Закона о републичкој управи („Службени гласник Републике Српске“ број 115/18).

            Полазећи, прије свега, од наведених уставних одредаба, Суд је оцијенио да је законодавац овлашћен да на цјеловит начин уреди област премјера и катастра непокретности и катастра водова, те да у оквиру овлашћења из тач. 10. и 17. Амандмана XXXII, којим је замијењен члан 68. Устава, законом уреди и питање накнада за вршење услуга и коришћење података Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, као намјенских средстава у оквиру буџета ове управе. По оцјени Суда, када се има у виду Уставом дефинисан положај и надлежности Владе Републике Српске, прописивање из оспорене норме члана 3. предметног закона, којом се даје овлашћење Влади да донесе Одлуку о висини накнаде за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности и катастра земљишта, у цијелости је сагласно Уставу и у функцији је спровођења њене извршне власти у области која је од општег интереса. Законодавац је, дакле, оспореним законом уредио сва темељна питања која се односе на ову накнаду, као што су обвезници, настанак обавезе и начин плаћања, ослобађање од обавезе плаћања и друго, а Влади Републике Српске је дао овлашћење да подзаконским актом одреди висину накнаде. У вези са наведеним, Суд је оцијенио да дефинисање намјене средстава прикупљених од наведене накнаде, како је то прописано оспореним чланом 6. став 1. Закона, такође није супротно начелу уставности, јер се ради о приходима републичког органа управе, чије коришћење законодавац може аутономно уредити у складу са својим уставним овлашћењима и усвојеном законодавном политиком у овој области. Оцјена цјелисходности и оправданости предметног законског рјешења, према члану 115. Устава, није у надлежности овог суда.

            Сходно наведеном, оспореним одредбама члана 3. и члана 6. став 1. предметног закона, по оцјени Суда, нису нарушена начела из члана 5. алинеја 4. и члана 69. Устава, како то сматра давалац иницијативе, јер законодавац приликом оспореног прописивања није изашао из оквира релевантних уставних овлашћења, те није довео у питање уставне гаранције о владавини права и подјели власти. Наиме, како из иницијативе произлази, давалац иницијативе се, оспоравајући предметне одредбе Закона о накнадама за вршење услуга премјера и коришћења података катастра непокретности и катастра земљишта, погрешно позива на Одлуку овог суда број У-12/19 од 24. јуна 2020. године, којом је утврђено да тачка I Одлуке о висини трошкова уписа у Именик адвоката Адвокатске коморе Републике Српске број ИО-09-12-01/2018 од 19. јануара 2018. године није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о адвокатури, доводећи у везу трошкове уписа у Именик адвоката Адвокатске коморе са накнадом за вршење услуга премјера и коришћења података катастра непокретности. Међутим, Суд сматра да се ради о потпуно различитим новчаним давањима, различите правне природе, који се не могу поредити, посебно када се има у виду правни положај Адвокатске коморе, која је самостална и независна професионална организација адвоката и Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове, која је републички орган управе и дио извршне власти Републике Српске.

            С обзиром на то да оспореним законом није утврђена висина предметне накнаде, већ је ово питање уређено Одлуком о висини накнаде за вршење услуга премјера и коришћење података катастра непокретности и катастра земљишта, коју доноси Влада Републике Српске, Суд је мишљења да су беспредметни наводи даваоца иницијативе да, према оспореним законским нормама, ова накнада не представља стварни новчани еквивалент за вршење услуга премјера и коришћења података катастра непокретности.      

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.