Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка г), члана 40. став 5.  и  члана 61. став 1. тач. г) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 23. јуна 2021. године,  д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

            Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 70. тачка б) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр.  134/11, 82/13 и 103/15).

            Не прихвата се  иницијатива  за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 70. тачка а) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр.  134/11, 82/13 и 103/15).

О б р а з л о ж е њ е

            Бојан Блитвић из Источног Сарајева дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 70. тач. а) и б) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр.  134/11, 82/13 и 103/15). Из садржине иницијативе произлази да су оспорене законске одредбе, којим се ванбрачном супружнику признаје статус члана породице умрлог осигураника, односно корисника пензије само ако му је правоснажном пресудом Суда досуђено право на издржавање, у супротности са чланом 10. Устава Републике Српске, чланом II/3 k) Устава Босне и Херцеговине и чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Образлажући наведено давалац иницијативе истиче да се оспореним прописивањем дискриминише ванбрачни супружник у односу на брачног, који има право на породичну пензију без икаквих услова, те износи мишљење да би правоснажна пресуда Суда којом је утврђено постојање ванбрачне заједнице требало да представља довољан основ за утврђивање да је ванбрачни супружник био члан породице умрлог осигураника, односно корисника пензије. Осим тога, давалац иницијативе сматра да су оспорене законске одредбе у супротности са одредбама члана 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију, а као разлог наводи то што ванбрачни супружник послије смрти другог ванбрачног супружника нема право на породичну пензију и поред тога што је умрли ванбрачни супружник испуњавао услове за инвалидску пензију или је био корисник старосне или инвалидске пензије, те му је на тај начин повријеђено право на имовину, а самим тим и на егзистенцију. У вези са наведеним давалац иницијативе указује на члан 12. став 1. Породичног закона ("Службени гласник Републике Српске" бр. 54/02, 41/08, 63/14), а  позива се и на  Одлуку о допустивости и меритуму Уставног суда Босне и Херцеговине број: АП 4207/13 од 30. септембра 2016. године ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 83/16) и предлаже Суду да  утврди да оспорени члан 70. тачка а) у дијелу који гласи: "брачни" и тачка б) у дијелу који гласи „ванбрачни“ Закона о пензијском и инвалидском осигурању нису у сагласности са Уставом, а као разлог оваквог приједлога наводи то што би се чланом породице умрлог осигураника, односно корисника пензије сматрао супружник који сагласно одредбама Породичног закона може бити и брачни и ванбрачни, дакле на тај начин отклонила би се поменута дискриминација ванбрачног супружника.

            Народна скупштина Републике Српске је дала одговор на наводе из  иницијативе истичући да давалац иницијативе на искривљен и произвољан начин тумачи члан 10. Устава, који штити равноправност грађана. У одговору се истиче да је одредбом члана 70. тачка б) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ванбрачни супружник изједначен са разведеним брачним супружником, што значи, како се наводи, да у случају престанка брачне или ванбрачне заједнице право на породичну пензију може да оствари само брачни или ванбрачни супружник коме је правоснажном пресудом досуђено право на издржавање. Поред тога, у одговору се указује на Одлуку Уставног суда Републике Српске број У-22/13 од 19. марта 2014. године ("Службени гласник Републике Српске" број 25/14) којом је одбијен приједлог за утврђивање неуставности члана 70. тачка а) и члана 71. став 1. тачка а) Закона о пензијском и инвалидском осигурању, те закључује да оспорена законска одредба није дискриминаторска с обзиром на то да се ради о лицима која су у идентичним ситуацијама, те им припадају иста права по основу Закона, као и да је законодавац тај који процјењује да ли објективна различитост оправдава и у којој мјери различито третирање у, иначе, истој или сличној ситуацији, а да није у надлежности Уставног суда да цијени цјелисходност оваквог рјешења. Надаље, у одговору се истиче да могуће другачије уређење предметне материје није уставноправно релевантно јер, само по себи, не подразумијева да је позитивно законодавство у супротности са Уставом, те да незадовољство одређеним законским рјешењем може бити само предмет законодавне процедуре, а не предмет оцјене уставности.

            Чланом 70. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15), у дијелу који је оспорен иницијативом,  прописано је да се члановима породице умрлог осигураника, односно корисника пензије сматрају: брачни супружник (удовица, односно удовац) (тачка а), те  разведени брачни супружник или ванбрачни супружник ако му је правоснажном пресудом досуђено право на издржавање (тачка б).

            Чланом 10. Устава у односу на који  је оспорена уставност одредаба члана 70. тач. а) и б) Закона о пензијском и инвалидском осигурању утврђено је да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом  и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. 

            Устав, у другим одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјену уставности оспорених законских одредаба, утврђује: да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике, којим је замијењен члан 68. Устава) и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

            Приликом оцјењивања основаности навода даваоца иницијативе Суд је имао у виду и одредбе Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11, 82/13 и 103/15) којим је прописано: да се овим законом уређује обавезно пензијско и инвалидско осигурање на основу међугенерацијске солидарности (у даљем тексту: обавезно осигурање) и добровољно пензијско и инвалидско  осигурање за лица која нису обавезно осигурана по овом закону (у даљем тексту: добровољно пензијско осигурање), као и права и обавезе по основу тих осигурања (члан 1), да се обавезним и добровољним осигурањем, на начелима узајамности и солидарности, осигураницима обезбјеђују права у случају старости и инвалидности, а у случају смрти осигураника, односно корисника пензије право се обезбјеђује члановима њихових породица (члан 2), да је једно од права из пензијског и инвалидског осигурања у складу са овим законом и право за случај смрти осигураника, односно корисника старосне или инвалидске пензије - породична пензија (члан 40. тачка в), да право на породичну пензију имају чланови породице умрлог осигураника који је на дан смрти испуњавао услове за инвалидску пензију и чланови породице умрлог корисника старосне или инвалидске пензије (члан 69), да право на породичну пензију под условима из чл. 71. и 72. овог закона има и супружник из разведеног брака или ванбрачне заједнице, ако му је правоснажном пресудом досуђено право на издржавање (члан 73).

            Такође, Суд је имао у виду одредбе Породичног закона ("Службени гласник Републике Српске" бр. 54/02, 41/08 и 63/14) којим је прописано да се овим законом уређују породичноправни односи између брачних супружника, родитеља и дјеце, усвојиоца и усвојеника, стараоца и штићеника и односи између сродника у брачној, ванбрачној или усвојеничкој породици, те поступци надлежних органа у вези са породичним односима и старатељством (члан 1), да је заједница живота жене и мушкарца која није правно уређена на начин прописан овим законом (ванбрачна заједница) изједначена са брачном заједницом у погледу права на међусобно издржавање и других имовинскоправних односа, под условима и на начин прописан овим законом (члан 12. став 1) и да, ако је престала ванбрачна заједница која је трајала три године и дуже, лице које из те заједнице испуњава услове из члана 241. овог закона има право на издржавање од другог лица (члан 248. став 1).

            Поред наведених одредаба Устава и закона Суд је имао у виду да је, у раније вођеном поступку, оцјењивао уставност члана 70. тачка а) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11 и 82/13), те донио Одлуку број: У-22/13 од 3. априла 2014. године ("Службени гласник Републике Српске" број 25/14) којом је одбио приједлог за утврђивање неуставности, поред осталих, члана 70. тачка а) Закона о пензијском и инвалидском осигурању јер је оцијенио: "да је законодавац сагласно овлашћењу из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава да уреди систем у области социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, а у оквиру тога и систем пензијског и инвалидског осигурања, прописао услове и начин остваривања права и обавеза по основу овог осигурања, међу којима је и право на породичну пензију; да је законом, сагласно члану 36. ст. 1. и 2, члану 49. ст. 1. и 2. Устава и тачки 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, одређен круг лица која имају право на породичну пензију, међу којима је, поред осталих, ванбрачни супружник, ако му је правоснажном пресудом Суда досуђено право на издржавање; да је начин на који ће ова питања бити уређена одраз цјелисходне процјене законодавца у уређивању пензијског и инвалидског осигурања, а оцјена оправданости и цјелисходности законског рјешења, према члану 115. Устава, није у надлежности Уставног суда, као и да оспореним прописивањем није повријеђено начело једнакости и равноправности из члана 10. Устава, будући да се оспорене законске одредбе односе једнако, под истим условима, на сва лица која се налазе у истој правној ситуацији прописаној овим одредбама".

            Полазећи од  изложеног  Суд је оцијенио да ни одредба члана 70. тачка б) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр.  134/11, 82/13 и 103/15) није у несагласности са Уставом. Приликом овакве оцјене  Суд је, прије свега, имао у виду да право на породичну пензију није зајемчено Уставом, те да је законодавац сагласно овлашћењу из тачке 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, надлежан да уреди, између осталог, и право на породичну пензију, које се стиче по основу смрти осигураника, односно корисника пензије, али и став изражен у наведеној одлуци. Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да је законодавац прописујући оспореним одредбама Закона ко се сматра чланом породице умрлог осигураника/корисника пензије поступао сагласно овлашћењима прописаним Уставом. Ко се све може сматрати чланом породице умрлог осигураника/корисника пензије ствар је законодавне политике коју овај суд није надлежан да оцјењује.

            Разматрајући наводе даваоца иницијативе који се односе на несагласност оспореног законског прописивања са начелом равноправности из члана 10. Устава Суд је утврдио да давалац иницијативе не тврди да је оспорена одредба несагласна са наведеним уставним начелом због оних лица која због наведеног прописивања могу остварити право на породичну пензију, већ у суштини због тога што су тим одредбама обухваћени само ванбрачни супружници који имају правоснажну пресуду Суда којом им је досуђено право на издржавање, односно због тога што је то, како се наводи, једини начин да се отклони дискриминација ванбрачног супружника, дакле да се  и ванбрачни супружник који нема правоснажну пресуду Суда којом му је досуђено право на издржавање, под једнаким условима као и брачни, сматра чланом породице умрлог осигураника, односно корисника пензије. С обзиром на то да је Суд у раније вођеном поступку оцијенио да прописивањем из члана 70. тачка а) Закона о пензијском и инвалидском осигурању није дошло до повреде начела једнакости и равноправности из члана 10. Устава, Суд је оцијенио да се ни одредба члана 70. тачка б) овог закона не може довести у питање у односу на уставно начело равноправности, јер се свако лице које дође у правну ситуацију да на њега буде примијењена наведена одредба не ставља у неједнак - повољнији положај у односу на сва друга лица, на које се те одредбе односе. Наиме, Уставом зајемчена једнакост подразумијева једнакост права и обавеза у истовјетном правном положају, па се питање стицања права на породичну пензију брачном супружнику, сагласно оспореним одредбама Закона, не може довести у међусобни однос с ванбрачним супружником, коме та права нису утврђена, односно одређена само ванбрачним супружницима који имају правоснажну пресуду Суда којом им је досуђено право на издржавање.

             Како је овим утврђено да оспореним законским прописивањем нису повријеђена Уставом зајемчена права, Суд сматра да не постоји основ за разматрање евентуалне забрањене дискриминације у уживању ових права из члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којим је утврђено да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

            Суд је, такође, оцијенио да одредбом члана 70. тачка б) Закона о пензијском и инвалидском осигурању није дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију којим је утврђено да   свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1), те да претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни (став 2). Наиме, право на имовину не постоји до тренутка стицања одређене имовине и  то право не подразумијева и право на стицање имовине. Имајући у виду да је у конкретном примјеру управо такав случај, односно да имовина чија се заштита тражи још није стечена, не може се сматрати да је дошло до повреде наведеног права предвиђеног Конвенцијом.

            Према члану 115. Устава Уставни суд није надлежан да оцјењује сагласност оспорених одредаба Закона о пензијском и инвалидском осигурању са одредбама члана II/3 к) Устава Босне и Херцеговине.

            Суд је утврдио да је Одлуком број  У-22/ 13 од 3. априла 2014. године   ("Службени гласник Републике Српске" број 25/14) одбио приједлог за утврђивање неуставности члана 70. тачка а) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр. 134/11 и 82/13).

            Имајући у виду наведено, Суд, на основу члана 37. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" бр. 104/11 и 92/12) није прихватио иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 70. тачка а) Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник Републике Српске" бр.  134/11, 82/13 и 103/15) јер је већ одлучивао о истој ствари.

            Како је у току претходног поступка правно стање потпуно уређено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу  члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци овог рјешења.

            Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник  Суда мр  Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик  проф. др Снежана Савић.

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

на Рјешење  Уставног суда број: У- 58/20

Након гласања против Рјешења Уставног суда број: У-58/20, донијетог на редовној сједници Суда одржаној дана 23.јуна 2021. године, сагласно одредбама члана 14.став 2. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12)  и члана 31. став 5. и 6. Пословника Уставног суда („Службени гласник Републике Српске“ број 114/12, 29/13 и 90/14), издвајам своје мишљење, како слиједи: 

Рјешењем Суда није прихваћена иницијатива за оцјењивање уставности одредбе члана 70. тачка а. и б. Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник Републике Српске“ бр. 134/11, 82/13 и 103/15). Нисам сагласна са другим ставом Рјешења Суда у односу на одредбу члана 70. тачка а. Закона, којим је прописано да се чланом породице умрлог осигураника, односно корисника пензије сматра брачни  супружник  (удовица или удовац). Напомињем да сам имала у виду  правило да Суд поштује свој став изражен у ранијој одлуци, ако тај став не измијени, али уједно истичем да нисам сагласна ни са ставом Суда израженим у ранијем рјешењу овог суда у предмету бр. У- 22/13, у којем се одлучило о истом правном питању и истовремено сматрам да је било мјеста  промјени става Суда.

У погледу оцјене уставности одредбе тачке б. члана 70. Закона, према којој право на породичну пензију има и разведени брачни супружник или ванбрачни супружник, ако му је правоснажном пресудом досуђено право на издржавање, сагласна сам са Рјешењем и сматрам да је ова одредба јасно прописана, имајући у виду да је  исто питање прецизирано и чланом 73. Закона, тако да право на породичну пензију под условима из члана 71. и 72. овог закона има и супружник из разведеног брака или ванбрачне заједнице, ако му је правоснажном пресудом досуђено право на издржавање, дакле, пошто је заједница живота престала.

Иницијативом се основано указује на неуставност оспорене законске одредбе члана 70. тачка а. у односу на члан 10. Устава Републике Српске којим је, између осталог,  грађанима дата гаранција равноправности у правима без обзира на лично својство. Одредба члана 10. Устава се у овом случају требала сагледати  као забрана дискриминације у односу на право из одредбе члана 36. став 1.  Устава којом се пружа заштита породици, укључујући супружнике, а у овом случају из наведене уставне одредбе произлази и једнакост код законског прописивања права на породичну пензију, без могућности искључивања из овог права удовца или удовице из брачне или ванбрачне заједнице. Уважавајући правну  природу и сврху  породичне пензије у систему  пензијског осигурања, сматрам да  би чланом 70. тачка а. Закона о пензијском и инвалидском осигурању требао бити утврђен статус члана породице са становишта права на породичну пензију  не само брачним удовицама, односно удовцима, него и ванбрачним удовицама, односно удовцима.

У Републици Српској породица представља заштићено уставно добро и Устав не разликује породицу коју заснивају брачни или ванбрачни супружници.

Мишљења сам да је прописивањем као у члану 70. Закона да се члановима породице умрлог осигураника, односно корисника пензије сматрају брачни  супружник ( удовица или удовац) ( тачка а), направљена дискриминација према ванбрачном супружнику (удовцу или удовици) у односу на брачног супружника ( удовица или удовац), као и у односу  на разведеног брачног супружника или ванбрачног супружника, ако му је правоснажном пресудом досуђено право на издржавање, и то само по основу чињенице што је удовац или удовица из ванбрачне, а не из брачне заједнице.

Треба  имати у виду  и чињеницу да је правни статус  ванбрачне заједнице жене и мушкарца уређен Породичним законом  („Службени гласник Републике Српске“ бр. 54/02, 41/08 и 63/14), чије су релевантне одредбе и цитиране у Рјешењу Суда, те да је  Законом о насљеђивању („Службени гласник Републике Српске“  бр.1/09, 55/09, 91/16 и 82/19), између осталог, прописао  да се ванбрачно  сродство изједначава у погледу насљеђивања са брачним (члан 4. став 1). Иако Уставни суд није надлежан за оцјењивање међусобне сагласности закона, наведене  законске одредбе  дају  могућност сагледавања питања статуса ванбрачног супружника   у  правном систему Републике Српске у смислу да је законодавац овим законима отклонио разликовање брачног и ванбрачног супружника у великој мјери.

Мишљења сам  да је из наведених разлога било потребно Рјешењем Суда утврдити неуставност дијела оспорене законске одредбе, у члану 70. тачка а) у дијелу ријечи „ брачни“,  јер би на овакав начин нормирање било досљедно и равноправно би омогућило право на породичну пензију свим супружницима, а тиме и ванбрачном супружнику удовцу или удовици, с тим да је у надлежности законодавца да пропише одређене услове.

.

Бања Лука, 23.6.2021.године                                                                  ИРЕНА МОЈОВИЋ,

                                                                                                                         Судија, с.р.

.