Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тач. а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (“Службени гласник Републике Српске” бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 31. марта 2021. године, донио је

О Д Л У К У

Утврђује се да Одлука о финансијској подршци породици за свако новорођено дијете на територији Општине Угљевик („Службени билтен Општине Угљевик“ број 1/20) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16 и 36/19).

О б р а з л о ж е њ е

Душан Перић из Бијељине је дао Уставном суду Републике Српске иницијативу за оцјењивање законитости Одлуке о финансијској подршци породици за свако новорођено дијете на територији Општине Угљевик, број 02/40-482/20 од 2. марта 2020. године („Службени билтен Општине Угљевик“ број 1/20). Давалац иницијативе сматра да начелник Општине, сходно одредби члана 5. Закона о дјечијој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17 и 122/18), није имао овлашћења да донесе оспорену одлуку, већ је то могла да уради само локална скупштина општине, због чега сматра да је наведена одлука у цијелости незаконита. У иницијативи се указује да је оспорена одлука слична општем акту о чијој је уставности и законитости Уставни суд одлучио у предмету број У-19/19.

У одговору на наводе из иницијативе доносилац оспореног акта указује на одредбе члана 17. став 2, чл. 24, 25. и 82. став 3. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16 и 36/19), чл. 5. и 10. Закона о дјечијој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17 и 122/18), те члана 60. Статута општине Угљевик („Службени билтен општине Угљевик“ бр. 7/18 ), сматрајући да није поступио супротно одредбама наведених закона. Поред тога истиче да није прекорачио своја законска овлашћења и да је доношење оспорене одлуке било у циљу предузимања мјера популационе политике на подручју општине Угљевик, као и да је иста донесена сагласно Одлуци Суда у предмету број У-19/19. Сходно наведеном, предлаже се да Суд не прихвати дату иницијативу.

       Одлуку о финансијској подршци породици за свако новорођено дијете на територији општине Угљевик („Службени билтен Општине Угљевик“ број 1/20) донио је начелник Општине Угљевик, на основу члана 82. став 3. Закона о локалној самоуправи Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) и члана 89. Статута Општине Угљевик („Службени билтен Општине Угљевик“ број 7/18). Овом одлуком се прописују начин, услови, критеријуми и поступак финансијске подршке породици у циљу унапрјеђења популационе политике, тако што ће се финансијски стимулисати породице за свако новорођено дијете на територији општине Угљевик (члан 1), одређује да право на финансијску подршку остварују породиље са пребивалиштем на територији општине Угљевик (најмање шест мјесеци прије рођења дјетета), за свако новорођено дијете (члан 2), прописује да се право из члана 2. ове одлуке остварује исплатом једнократног новчаног давања по основу новорођеног дјетета на рачун породиље у износу: од 400,00 КМ ако су оба родитеља запослена, уколико се ради о првом или другом дјетету, од 500,00 КМ, ако је један родитељ незапослен, уколико се радио првом или другом дјетету, од 600,00 КМ, ако су оба родитеља незапослена, уколико се ради о првом или другом дјетету, од 700,00 КМ уколико се ради о трећем, четвртом и сваком следећем новорођеном дјетету, без обзира на радни статус родитеља, као и да се средства за остваривање ове финансијске подршке обезбјеђују у Буџету општине Угљевик (члан 3). Чланом 4. Одлуке је прописан начин подношења захтјева за остваривање права из члана 2. Одлуке, док је у члану 5. исте утврђена надлежност начелника да одлучује о остваривању наведеног права. Чланом 6. Одлуке прописано је да породиље које су оствариле право на финансијску подршку на основу Правилника о финансијској подршци породиљама на територији општине Угљевик („Службени билтен Општине Угљевик“ број 3/17) немају право на финансијску подршку у складу са овом одлуком. Чланом 7. овог општег акта је одређено да ова одлука (у Одлуци погрешно назначено Правилник) ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном билтену Општине Угљевик“.

У поступку оцјењивања уставности и законитости оспорене одлуке, Суд је имао у виду да је Уставом утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на владавини права, те на парламентарној демократији и подјели власти (члан 5. став 1. ал. 4. и 7), да се државна власт у Републици организује на начелу поделе власти (члан 69. став 1), да општина преко својих органа, у складу са законом, извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини, те обезбјеђује извршавање прописа и општих аката општине (члан 102. став 1. тачка 6), док је ставом 2. овог члана Устава утврђено да се систем локалне самоуправе уређује законом. У складу са чланом 108. Устава закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

            Суд је имао у виду да је Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ бр. 97/16 и 36/19) прописано: да је скупштина представнички орган, орган одлучивања и креирања политике јединице локалне самоуправе, који у смислу овог закона, има надлежност да доноси статут, као и одлуке и друга општа акта о обављању функција из области културе, образовања, спорта, здравства, социјалне заштите, информација, занатства, туризма, угоститељства и заштите животне средине (члан 39. ст. 1. и 2. тач. 1. и 9), да органи јединице локалне самоуправе у вршењу послова из своје надлежности доносе: статут, пословник, одлуке, правилнике, наредбе, рјешења, упутства, закључке, препоруке, резолуције, стратегије, планове и програме, да скупштина, између осталог доноси одлуке (члан 82. ст. 1. и 2).

       Суд је узео у обзир да је Законом о дјечијој заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 114/17, 122/18 и 107/19) прописано: да је дјечја заштита у смислу овог закона дјелатност од општег интереса за Републику Српску, а чине је организоване активности којима се обезбјеђује: подршка за рађање дјеце и усклађивање рада и родитељства, стварање основних услова за уједначавање нивоа задовољавања развојних потреба дјеце, помоћ породици са дјецом у остваривању њене репродуктивне, заштитне, васпитне и економске функције, побољшавање материјалног положаја породица са дјецом, посебна финансијска подршка породици за рођење трећег дјетета (члан 2), да су у складу са овим законом носиоци дјечије заштите Република и јединица локалне самоуправе, те да јединица локалне самоуправе доноси годишњи и средњорочни програм дјечије заштите на основу демографске анализе и социјалног стања становништва, доноси одлуку о проширеним правима из области дјечије заштите и обезбјеђује средства за реализацију проширених права (члан 5), да су права из дјечије заштите, према овом закону: помоћ за опрему новорођенчета, матерински додатак, додатак на дјецу, рефундација накнаде плате за вријеме коришћења породиљског одсуства, рефундација накнаде плате за вријеме рада са половином пуног радног времена ради појачане његе дјетета до три године живота, рефундација накнаде плате за вријеме рада са половином пуног радног времена ради појачане његе и бриге о дјетету са сматњама у развоју, задовољавање развојних потреба дјеце, пронаталитетна накнада за трећерођено и четврторођено дијете, накнада родитељу - његоватељу или његоватељу (члан 10).

       Имајући у виду изложено, Суд је утврдио да дјечија заштита подразумијева скуп дјелатности и социјалних политика у оквиру републичког и локалног нивоа финансирања. Ријеч је о активностима из домена дјечије социјалне заштите које су усмјерене на смањење, односно отклањање стања ризика или потребе код дјеце или њихових породица. Садржај мјера заштите према породици, између осталог, чини давање у новцу, а с циљем унапређења породичног живота кроз стварање услова за одговарујућу бригу о дјеци, и то путем компензирања увећаних финансијских давања узрокованих њиховим потребама. Иако се породична давања, поготово када је ријеч о пронаталитетној политици, разликују од система социјалне помоћи, политика према породици је, према мишљењу Суда, неодвојиви дио укупне социјалне политике.

       Узимајући у обзир наведено, као и да дјелатност социјалне заштите обухвата, између осталог, мјере и активности за стварање услова за остваривање заштитне функције породице (члан 2. став 3. Закона о социјалној заштити („Службени гласник Републике Српске“ бр. 37/12, 90/16, 94/19 и 42/20), те имајући у виду да скупштина општине/града, између осталог, доноси одлуке о обављању функција локалне самоуправе из области социјалне заштите (члан  39. став 2. тачка 9) Закона о локалној самоуправи), Суд је утврдио да је у надлежности, у конкретном случају, Скупштине Општине Угљевик да пропише начин, услове, критеријуме и поступак финансијске подршке породици у циљу унапређења популационе политике на територији општине Угљевик.

       Како је оспорену Одлуку о финансијској подршци породици за свако новорођено дијете на територији Општине Угљевик донио начелник Општине Угљевик, који према Закону о локалној самоуправи није овлашћен да својим актом уређује предметне односе, ова одлука, по оцјени Суда, у цјелини није у сагласности са наведени законом.

С обзиром на утврђену незаконитост оспореног општег акта, а која је посљедица прекорачења овлашћења начелника Општине Угљевик, Суд је утврдио да су њоме повријеђена начела зајемчена чланом 102. став 1. тачка 6) Устава, те чланом 108. Устава. Прописујући на оспорени начин, начелник Општине Угљевик је поступио супротно и зајемченим начелима владавине права и подјеле власти из члана 5. став 1. ал. 4. и 7. и члана 69. став 1. Устава.

Узимајући у обзир раније утврђене разлоге неуставности и незаконитости оспореног општег акта, Суд је оцијенио да остали наводи даваоца иницијативе нису од заначаја за одлучивање у овој уставноправној ствари.

       Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.   

       На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

      Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.