Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 60. став 1. тачке а) и б) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 15. јула 2020. године, д о н и о  је

 

 О Д Л У К У

 

     Утврђује се да члан 7. тачка 4. Правилника о унутрашњој организацији и пословању јавних тужилаштава Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 47/19) није у сагласности са Уставом Републике Српске, Законом о јавним тужилаштвима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/16) и Законом о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 53/12, 91/17 и 66/18).    

 

О б р а з л о ж е њ е

 

              Зоран Булатовић и Желимир Лепир из Бање Луке дали су Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности и законитости, како је означено, члана 7. став 1. тачка 4. Правилника о унутрашњој организацији и пословању јавних тужилаштава Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 47/19), али се у суштини ради о члану 7. тачка 4. овог правилника, јер овај члан има само један став. У иницијативи се наводи да оспорена одредба овог правилника није у сагласности са Законом о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 53/12, 91/17 и 66/18) и Законом о јавним тужилаштвима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/16), јер прописује овлашћење за главног републичког тужиоца које није предвиђено овим законима. Даваоци иницијативе сматрају да оспореним прописивањем републички тужилац, по основу права надзора које је регулисано чланом 9. Закона о јавним тужилаштвима Републике Српске, за себе конституише ново право, односно правно средство које не познаје ниједан важећи закон. Наиме, оспореном нормом овог правилника се, по мишљењу иницијатора, уводи трећи степен у одлучивању по притужби на одлуку тужиоца којим је предмет окончaн, што је супротно релевантним одредбама Закона о кривичном поступку Републике Српске. Овим законом је, како се истиче, прописан поступак у случају да тужилац донесе наредбу о обустави или неспровођењу истраге, као и лица, рокови и орган коме се улаже правно средство против овакве одлуке тужиоца, те се не даје овлашћење главном републичком тужиоцу да укида ове одлуке тужилаца. Оспореним прописивањем се, како се даље истиче, доводи у питање правоснажност одлуке тужиоца, те у вези с тим и начело правне сигурности. Слиједом наведеног, даваоци иницијативе предлажу да Суд, након проведеног поступка, утврди да оспорена одредба предметног правилника није у сагласности са законом и Уставом Републике Српске.   

       У одговору на иницијативу који је доставило Републичко јавно тужилаштво наводи се да главни републички тужилац, уколико приликом надзора утврди да је тужилац донио незакониту одлуку о обустави или неспровођењу истраге, може такву одлуку укинути и дати обавезујуће упутство на основу овлашћења из члана 9. став 1. и члана 20. став 1. Закона о јавним тужилаштвима. Надаље, износи се став да се право надзора главног тужиоца над радом окружних тужилаштава, у смислу гарантовања законитости и ефикасности поступка, односи на све предмете, без обзира на то да ли је поступак у току, или је предмет архивиран. Доносилац оспореног правилника сматра да чињеница да је предмет окончан одлуком тужиоца и архивиран не би требала бити препрека за главног републичког тужиоца да и у овом случају изврши право надзора и испита законитост рада тужиоца. Поред тога, мишљења је да се став подносилаца иницијативе о коначности и правоснажности тужилачких одлука не може поистовјећивати са правоснажношћу судских одлука, када се има у виду хијерархијски однос на којем почива тужилачки систем.

     Правилник о унутрашњој организацији и пословању јавних тужилаштава Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 47/19) донио је главни републички јавни тужилац на основу члана 36. Закона о јавним тужилаштвима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/16), уз прибављено мишљење Колегијума тужилаца Републичког јавног тужилаштва Републике Српске, на сједници одржаној 8. фебруара 2019. године и мишљење Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине, на сједници одржаној 28. марта 2019. године, а уз сагласност Министарства правде Републике Српске – Одлука број 08.020/020-1469/19 од 3. маја 2019. године. Оспореном одредбом члана 7. тачка 4. овог правилника прописано је да главни републички тужилац има право да, ако приликом вршења надзора утврди да је, радећи на конкретном предмету, тужилац донио незакониту одлуку, укида такву одлуку и даје обавезујућа упутства за даљи рад на предмету у коме је таква одлука донесена.       

  У поступку оцјењивања уставности и законитости оспореног члана 7. тачка 4. предметног правилника Суд је имао у виду да је тачкама  4, 10. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, уставност и законитост, организацију, надлежност и рад државних органа, као и друге односе од интереса за Републику, у складу са Уставом. Поред тога, према члану 128. ст. 2. и 3. Устава, оснивање, организација и надлежности јавног тужилаштва се уређују законом, а јавно тужилаштво врши своју функцију на основу Устава и закона. Чланом 108. Устава утврђено је да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом, а прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

        Сагласно напријед наведеним уставним овлашћењима, Законом о јавним тужилаштвима Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 69/16) уређени су организација, надлежност и овлашћење јавних тужилаштава у Републици Српској, услови и мандат за вршење тужилачке функције, тужилачка управа, као и средства за рад тужилаштава у Републици Српској. Одредбама овог закона које су релевантне за одлучивање у предметној уставноправној ствари прописано је да тужилаштва врше своју функцију на основу Устава и закона (члан 3), да радом Републичког јавног тужилаштва руководи и представља га главни републички тужилац (члан 8. став 1), да главни републички тужилац врши надзор над радом окружних тужилаштава у циљу гарантовања законитости и ефикасности поступка (члан 9. став 1), да су на захтјев главног републичког тужиоца окружна тужилаштва обвавезна да доставе извјештаје о предметима са детаљним описом предузетих мјера (члан 9. став 2), да у оквиру дјелокруга свог рада одређеног чланом 9. овог закона, главни републички тужилац може давати општа или појединачна обавезна упутства окружним тужилаштвима, спроводити кривичне истраге и гоњење пред окружним и основним судовима кад год сматра да окружна тужилаштва не примјењују Кривични закон Републике Српске или да се гоњење кривичних дјела не може ефикасно спровести у надлежности окружног тужилаштва (члан 20. став 1), да у смислу овог закона обавезујућа упутства за рад које даје главни републички тужилац подразумијевају упутства општег карактера у погледу рада и активности тужилаца, као и посебна упутства за предузимање радњи у одређеним предметима (члан 22. став 1), да се организација Републичког тужилаштва и окружних тужилаштава, број административно-техничког особља и услови за обављање послова утврђују Правилником о унутрашњој организацији и пословању тужилаштава Републике Српске, те да овај правилник доноси главни републички тужилац (члан 36. ст. 1. и 2). 

       Поред тога, чланом 224. ст. 3. и 4. Закона о кривичном поступку Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 53/12, 91/17 и 66/18) прописани су услови за доношење наредбе о неспровођењу истраге, те је одређено да ће о неспровођењу исраге, као и о разлозима за то, у року од три дана тужилац обавијестити оштећеног и подносиоца пријаве, који затим имају право да поднесу притужбу канцеларији тужиоца у року од осам дана. Одредбама члана 232. ст. 1. и 2. овог закона уређено је под којим условима тужилац доноси наредбу о обустављању истраге, те је прописано да ће о обустави истраге, као и о разлозима за обуставу тужилац у писаној форми обавијестити оштећеног који има права предвиђена чланом 224. овог закона, као и осумњиченог ако је испитан и лице које је пријавило кривично дјело.

    Имајући у виду цитиране законске одредбе, Суд је оцијенио да је Главни републички тужилац био овлашћен да донесе оспорени правилник, којим је, са циљем спровођења релевантних одредаба Закона о јавним тужилаштвима Републике Српске, уређена организација јавних тужилаштава Републике Српске, руковођење тужилаштвима, права и обавезе јавних тужилаца у унутрашњем раду тужилаштва, унутрашње пословање, дежурства, број административно-техничког особља и услови обављања тих послова, те поступак измјене и допуне овог правилника. Међутим, по оцјени Суда, прописивањем из оспорене одредбе члана 7. тачка 4. овог правилника његов доносилац је изашао изван оквира својих законских овлашћења, те истовремено прекршио начело законитости из члана 108. став 2. Устава, као и норму члана 128. став 3. Устава, према којој јавно тужилаштво врши своју функцију на основу Устава и закона.

    Наиме, одредба члана 36. Закона о јавним тужилаштвима Републике Српске, која је наведена као правни основ за доношење оспореног акта, по оцјени Суда, не садржи могућност да главни републички тужилац правилником, као подзаконским актом, за себе прописује поједина овлашћења која нису предвиђена овим законом. Како је наведеном законском нормом прописано да се правилником о унутрашњој организацији и пословању јавних тужилаштава Републике Српске уређује организација Републичког тужилаштва и окружних тужилаштава, број административно-техничког особља и услови за обављање послова, Суд сматра да се, позивом на ову одредбу, оспореним актом не може задирати у законом прописана овлашћења главног републичког тужиоца. Надаље, ни одредбе чл. 9, 20. и 22. овог закона, којима је дато овлашћење главном републичком тужиоцу да врши надзор над радом окружних тужилаштава, те је прописано на који начин се врши овај надзор, не садрже овлашћење за главног републичког тужиоца да приликом надзора укида одлуке тужилаца. Наиме, чланом 20. став 1. и чланом 22. предметног закона предвиђено је да главни републички тужилац током надзора може окружним тужилаштвима давати општа или појединачна обавезна упутства, те је дефинисано да обавезујућа упутства за рад подразумијевају упутства општег карактера у погледу активности и рада тужилаца, а посебна за предузимање радњи у одређеним предметима. Дакле, како из наведених законских норми несумњиво произлази, обавезујућа упутства које може да даје главни републички тужилац приликом вршења надзора окружних тужилаштава не садрже овлашћење за његово интервенисање на начин да укида појединачне одлуке тужилаца, односно не могу се тако екстензивно тумачити. Евидентно је да се у конкретном случају ради превасходно о могућности давања тужиоцима обавезујућих смјерница за даљи рад у  предметима. Суд сматра да је, према одредби члана 128. став 2. Устава, материја уређивања овлашћења главног републичког тужиоца у искључивој ингеренцији законодавца, тако да приликом доношења овог правилника и регулисања предметних питања главни републички тужилац може, са циљем спровођења релевантних законских норми, само да разради и детаљније пропише поступак вршења надзора окружних тужилаштава, али не и да за себе уведе сасвим ново овлашћење, односно правно средство које Закон не познаје.

  Поред тога, ни одредбе члана 224. ст. 3. и 4. и члана 232. ст. 1. и 2. Закона о кривичном поступку Републике Српске, које се односе на доношење појединачних одлука тужилаца, те прописују субјекте, рок и орган којем се подносе притужбе на ове одлуке, не предвиђају могућност да главни републички тужилац по праву надзора окружних тужилаштава има овакву надлежност.

 С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, о уставности и законитости оспорене норме предметног правилника одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

       На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

       Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.  

                                                                                                                                                                                                                           

Број: У-57/19

15. јула 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.