Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 60. став 1. тачка а), б) и д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 20. маја 2020. године, д о н и о  ј е 

 

О Д Л У К У

 

            Утврђује се да члан 35. Посебног колективног уговора за запослене у области социјалне заштите Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 47/18) није у сагласности са Уставом Републике Српске и Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18).

           Одбија се приједлог за утврђивање неуставности и незаконитости члана 25. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у области социјалне заштите Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 47/18).

 

О б р а з л о ж е њ  е

 

            Синдикална организација Јавне установе „Центар за социјални рад“ Бањалука поднијела је 28. јануара 2019. године Устаном суду Републике Српске приједлог, у форми иницијативе,  за  оцјењивање уставности и законитости члана 25. став 1. и члана 35. Посебног колективног уговора за запослене у области социјалне заштите Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 47/18), који су закључили Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске. Подносилац приједлога оспорава законитост одредби овог општег акта у односу на одредбе члана 9. став 1, члана 132. став 1. тачка 2) и члана 141. став 1. тачка а) Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16). Образлажући наведено, подносилац приједлога истиче да право радника на накнаду трошкова превоза прописано Законом о раду није условљено раздаљином између сједишта послодавца и мјеста становања радника , те да доносилац предметног општег акта није могао прописати виши износ новчане казне од законом прописане висине новчане казне, као мјере за повреду радних обавеза и радне дисциплине. Због наведене несагласности са Законом, подносилац приједлога сматра да оспорене одредбе нису у сагласности са члановима 10. и 108. Устава Републике Српске.   

            У одговору Министарства здравља и социјалне заштите Републике Српске оспорени су наводи подносиоца приједлога, те је између осталог наведено, да према члану 132. став 1. тачка 2. Закона о раду, послодавац раднику исплаћује накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла, уколико превоз није организован од стране послодавца, да се сходно члану 132. став 2. овог закона, висина и начин остваривања примања из става 1. овог члана уређује колективним уговором, те да је у конкретном случају чланом 25. а у вези са чланом 24. предметног општег акта, прописана висина и начин остваривања примања на име трошкова превоза, сагласно поменутој законској одредби, као и да је чланом 141. Закона о раду прописано да се за повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине у смислу чл. 179. став 2. и 3. овог закона, умјесто отказа уговора о раду, раднику може изрећи новчана казна у висини до 20 % основне плате радника у мјесецу у коме је новчана казна изречена, у трајању до три мјесеца, што значи, да мјера отказа уговора о раду није изречена, већ је замјењена новчаном казном, док је оспореним чланом 35. овог колективног уговора прописано да се изречена мјера отказа уговора о раду дисциплинске комисије или послодавца може замијенити новчаном казном до 30 % плате радника у трајању до три мјесеца, па се тиме раднику дају већа права у смислу да се изречена мјера отказа уговора о раду замијени новчаном казном. Предлаже се да Суд приједлог не прихвати.

           Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске није доставио одговор на наводе из приједлога.

            Посебан колективни уговор за запослене у области социјалне заштите Републике Српске („Службени гласник РС“ број 47/18), на основу члана 240. став 3. Закона о раду („ Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), закључили су Синдикат здравства и социјалне заштите Републике Српске и Министарство здравља и социјалне заштите Републике Српске.

         Оспореним чланом 25. став 1. овог колективног уговора прописано је да запослени има право на накнаду трошкова превоза из члана 25. став 1. тачка 2. колективног уговора уколико је мјесто становања запосленог удаљено од радног мјеста преко три километра, а највише 50 километара. 

          Оспореним чланом 35. овог колективног уговора прописано је да дисциплинска комисија по спроведеном поступку и утврђеном чињеничном стању обуставља поступак ако је наступила застара за покретање и вођење поступка, ослобађа радника одговорности или изриче мјеру престанка радног односа ако је радник учинио тежу повреду радне обавезе или новчане казне у висини до 30% од нето плате радника у трајању до три мјесеца (став 1), да послодавац може мјеру престанка радног односа због теже повреде радне обавезе замијенити новчаном казном у висини до 30% од плате радника у трајању до три мјесеца, под условом да нису наступиле знатно теже посљедице за послодавца, да је степен одговорности радника несавјесни нехат и ако су утврђене олакшавајуће околности за радника, о чему доноси посебну одлуку на захтјев радника и дисциплинске комисије (став 2).

У поступку оцјењивања оспорених одредаба Посебног колективног уговора за запослене у области социјалне заштите Републике Српске Суд је узео у обзир и одредбе Устава на које се указује у приједлогу. Према члану 10. Устава Републике Српске сви грађани Републике равноправни су у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство. Такође, узето је у обзир и да је свакоме гарантовано право на рад и слободу рада и право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 1. и 5), а тачком 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено је да Република, између осталог, уређује и обезбјеђује радне односе и заштиту на раду, те члан 108. став 2. Устава којим је утврђено да прописи и други општи акти морају бити у сагласности са законом.

Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 1/16 и 66/18) уређују се радни односи, права, обавезе и одговорности из радног односа и други односи по основу рада у Републици Српској, ако посебним законом није другачије одређено, и прописује да се права,  обавезе и одговорности из радног односа уређују и колективним уговором, а правилником о раду и уговором о раду само када је то овим законом одређено (члан 1. став 1. и 4). Релевантним одредбама овог закона прописано је: да се колективним уговором закљученим између синдиката и послодавца у складу са законом уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, начин и поступак њиховог остваривања и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1); да  колективни уговор и правилник о раду и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се раднику дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом, да се општим актом и уговором о раду могу да утврде друга или пропишу повољнија права и повољнији услови рада од оних утврђених овим законом, осим ако то законом није изричито забрањено (члан 9); да су одредбе општег акта које утврђују неповољнија права или неповољније услове рада од права и услова утврђених овим законом незаконите и умјесто њих се примјењују одредбе овог закона (члан 10. став 1); да послодавац раднику исплаћује накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка с посла, уколико превоз није организован од стране послодавца, а висина и начин остваривања примања из става 1. овог члана уређују колективним уговором (члан 132. став 1. тачка 2. и  став 2); да се за повреду радних обавеза и радне дисциплине раднику може изрећи једна од сљедећих мјера: писмено упозорење, новчана казна, престанак радног односа ( члан 140. став 1); да послодавац може раднику за повреду радне обавезе или непоштовање радне дисциплине у смислу члана 179. став 2. и 3. овог закона да, ако сматра да постоје олакшавајуће околности или да повреда радне обавезе, односно непоштовање радне дисциплине, није такве природе да раднику треба да престане радни однос, умјесто отказа уговора о раду, изрећи новчану казну у висини до 20% основне плате радника за мјесец у коме је новчана казна изречена, у трајању до три мјесеца, која се извршава обуставом од плате, на основу одлуке послодавца о изреченој мјери (члан 141. став 1 тачка а).

            Полазећи од наведених уставних и законских одредби Суд је утврдио да члан 35. Посебног колективног уговора за запослене у области социјалне заштите Републике Српске („Службени гласник РС“ број 47/18) није у сагласности са Законом о раду, чиме је истовремено нарушено начело законитости из члана 108. Устава Републике Српске. Наиме, из садржаја цитираних одредби члана 140. став 1. и члана 141. став 1. тачка а) Закона о раду,  произлази да се раднику за повреду радне обавезе и радне дисциплине, у случајевима предвиђеним чланом 179. став 2. и 3. овог закона, може, као мјера, изрећи новчана казна у висини до 20% основне плате радника за мјесец у коме је изречена, у трајању до три мјесеца, под одређеним условима, те је одређен начин њеног извршења. Сходно томе, одређујући висину новчане казне на начин као оспореним чланом предметног колективног уговора, учесници у његовом закључивању су, Суд је оцјенио, изашли из законских оквира и за радника који је учинио повреду радне обавезе одредили другачију висину новчане казне од висине исте казне предвиђене Законом.    

           У погледу члана 25. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у области социјалне заштите Републике Српске, Суд је оцијенио да оваквим нормирањем нису нарушене уставне и законске норме на које се указује  у приједлогу. По оцјени Суда, нормирањем као у оспореном члану није нарушен уставни принцип равноправности и једнакости грађана из члана 10. Устава, на који указује подносилац приједлога, јер се једнако односи на све запослене  у истој правној ситуацији.Такође, по оцјени Суда, оспорена одредба је у сагласности са чланом 132. став 1. тачка 2. и став 2. Закона о раду, којим је прописано да послодавац раднику исплаћује накнаду трошкова превоза код доласка на посао и повратка са посла, уколико превоз није организован од стране послодавца, те да се висина и начин остваривања примања из става 1. овог члана уређују колектвним уговором, па тиме није дошло ни до повреде уставног принципа из члана 108. став 2. Устава.

            На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

            Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-5/19

20. маја 2020. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.