Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске (''Службени гласник Републике Српске'' бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 29. јануара 2020. године, д о н и о  је

  Р Ј Е Ш Е Њ Е

             Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 9. став 4. тачка г) Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/11 и 100/17) у дијелу који гласи: "...као и трошкове дистрибуције према инсталисаној снази када корисник није преузимао топлотну енергију, односно када се очитавање на његовом мјерном уређају није мијењало у односу на претходни обрачун".

О б р а з л о ж е њ е

             Зоран Стокић из Добоја дао је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности одредбе која је означена као члан 3. став 4. тачка г) Закона о измјенама и допунама Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" број 100/17) у дијелу који гласи: "...као и трошкове дистрибуције према инсталисаној снази када корисник није преузимао топлотну енергију, односно када се очитавање на његовом мјерном уређају није мијењало у односу на претходни обрачун." Међутим, како из садржаја иницијативе и навода о повреди Устава произлази, у суштини се ради о члану 9. став 4. тачка г) Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/11 и 100/17) у цитираном дијелу текста. Давалац иницијативе наводи да оспорена законска одредба није у сагласности са чланом 59. став 2. Устава Републике Српске, јер се накнада за коришћење топлотне енергије, која је по његовом мишљењу, услуга од општег интереса не може наплатити када је корисник искључен са дистрибутивне мреже. У том смислу, истиче да обавеза плаћања накнаде може постојати само у погледу комуналне услуге коју је давалац пружио кориснику. Како се, по његовом мишљењу, оспорена законска одредба односи на субјекте који су искључени из система даљинског загријавања топлотном енергијом, сматра да је неосновано прописивање наплаћивања трошкова дистрибуције ове енергије према инсталисаној снази, јер ови трошкови не постоје у случају када се енергија не испоручује. Слиједом наведеног предлаже да Суд утврди да предметна норма Закона о комуналним дјелатностима није у сагласности са Уставом Републике Српске. 

У одговору на иницијативу који је доставила Народна скупштина Републике Српске наводи се да је иницијатива неоснована, те да садржи погрешно и произвољно тумачење законске одредбе која се оспорава, као и уставне норме на чију се повреду позива. Оспореним законом је, како се истиче, комунална услуга испоруке топлотне енергије раздвојена на производњу и дистрибуцију, тако да се у цијени ове услуге посебно исказују трошкови испоручене енергије и трошкови дистрибуције. У одговору се даље указује на то да се оспорена норма односи на кориснике који путем одговарајућег мјерног уређаја (калориметра) могу контролисати утрошак испоручене топлотне енергије у складу са својим потребама. С обзиром на то да је дистрибутер топлотне енергије дужан да током цијеле гријне сезоне континуирано пружа услугу, односно обезбјеђује испоруку топлотне енергије (загријане воде) до мјерног уређаја ових корисника, а што изискује одређене трошкове, оспореном законском одредбом је предвиђено плаћање само трошкова дистрибуције према инсталисаној снази објекта када корисник није преузимао топлотну енергију, а што се очитује на мјерном уређају на којем се стање није мијењало у односу на претходни обрачун.  Овакво прописивање, како се даље наводи, није супротно члану 59. став 2. Устава, већ доприноси унапређењу пружања услуга од општег интереса са циљем заштите даваоца и примаоца предметне услуге.

            Чланом 9. став 4. тачка г) Закона о комуналним дјелатностима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 124/11 и 100/17) у оспореном дијелу прописано је: да одлуком из става 3. овог члана јединица локалне самоуправе одређује моделе обрачуна и расподјеле трошкова за испоручену топлотну енергију тарифним купцима, као и услове за прикључење и искључење са система, "... као и трошкове дистрибуције према инсталисаној снази када корисник није преузимао топлотну енергију, односно када се очитавање на његовом мјерном уређају није мијењало у односу на претходни обрачун."

У поступку оцјењивања уставности оспорене законске одредбе Суд је имао у виду да је чланом 102. став 1. тачке 2. и 6. Устава утврђено да општина преко својих органа, у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности и извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини, те обезбјеђује извршавање прописа и општих аката општине. Надаље, према одредбама тачака 11. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, Република уређује и обезбјеђује систем јавних служби, као и друге односе од интереса за Републику у складу са Уставом. У конкретном случају релевантна је и норма члана 61. став 1. Устава којим је, између осталог, утврђено да Република обезбјеђује функционисање јавних служби у складу са законом.

Чланом 59. став 2. Устава, на који указује давалац иницијативе, утврђено је да се законом уређује заштита, коришћење, унапређивање и управљање добрима од општег инереса, као и плаћање накнаде за коришћење добара од општег интереса и градског грађевинског земљишта.

            Сагласно наведеним уставним овлашћењима, а цијенећи значај ефикасног обављања комуналних дјелатности за локалну заједницу, Законом о комуналним дјелатностима утврђене су комуналне дјелатности од посебног јавног интереса и начин обезбјеђивања овог јавног интереса, организација обављања комуналних дјелатности, као и начин њиховог финансирања. Овим законом је, између осталог, прописано да се, у смислу овог закона, као дјелатност од посебног јавног интереса сматра и производња и испорука топлотне енергије (члан 2. став 1. тачка в). Надаље, чланом 3. овог закона прописано је: да производња и испорука топлотне енергије обухвата производњу и испоруку паре и топле воде из даљинског централног извора или појединачних извора за гријање и друге сврхе дистрибутивном мрежом до подстанице потрошача, укључујући и подстаницу (тачка г), да дјелатности индивидуалне комуналне потрошње представљају комуналне услуге и производи који се могу дефинисати, измјерити и наплатити према количини стварно извршене комуналне услуге за сваког корисника појединачно (тачка п), да је систем даљинског гријања јединствен техничко-технолошки систем међусобно повезаних енергетских објеката који служе за обављање дјелатности из тачке г) овог члана, а састоји се од топлотног извора, дистрибутивне (вреловодне и топловодне) мреже и подстаница потрошача као предајних станица (тачка т), да је дистрибутивни систем дио система даљинског гријања који чини дистрибутивна мрежа за пренос топлотне енергије тарифним купцима, а који се састоји од вреловода и топловода (подземних и надземних) и уређаја и постројења који су њихови саставни дијелови (тачка ћ), да је тарифни купац топлотне енергије правно или физичко лице чији је објекат прикључен на дистрибутивну мрежу и који користи енергију за властите потребе у прописаном тарифном систему (тачка у), те да су унутрашње гријне инсталације топловодне инсталације и уређаји који почињу из подстанице, а чине их уређаји, разводна мрежа и гријна тијела у објекту (тачка ф). Поред тога, према члану 9. став 3. овог закона, код дјелатности производње и испоруке топлотне енергије за загријавање зграда, јединица локалне самоуправе може раздвојити дјелатност производње топлотне енергије и дјелатност дистрибуције топлотне енергије и ове послове повјерити једном или више предузећа или привредних друштава, под условима прописаним овим законом и Одлуком о снабдијевању топлотном енергијом, тарифним системима за обрачун топлотне енергије и извршених услуга коју доносе јединице локалне самоуправе које имају систем даљинског гријања. Уређујући овлашћења јединица локалне самоуправе у области обезбјеђивања топлотне енергије за загријавање објеката, оспореним чланом 9. став 4. тачка г) овог закона законодавац је дефинисао плаћање накнаде дистрибутивних трошкова у случају када корисник који има уграђен мјерни уређај није преузимао топлотну енергију.

            Имајући у виду цитиране Уставом утврђене надлежности Републике и јединице локалне самоуправе, као и чињеницу да се у конкретном случају ради о комуналној дјелатности од посебног јавног интереса, Суд је оцијенио да оспореним прописивањем из члана 9. став 4. тачка г) предметног закона законодавац није нарушио начело уставности, односно да у конкретном случају није дошло до повреде гаранција из члана 59. став 2. Устава, на које се указује у иницијативи.

            Наиме, како из оспорене законске одредбе несумњиво произлази, она се односи на кориснике комуналне услуге испоруке топлотне енергије за загријавање објаката који имају инсталиран мјерни уређај за контролу потрошње и очитавање утрошене топлотне енергије, а нису преузимали ову енергију. Адресати ове норме су, дакле, лица која су корисници предметне услуге, који су стога у обавези да успоставе уговорни однос са даваоцем услуге, тако да се не ради о лицима која су искључена из система даљинског гријања, како то погрешно тумачи давалац иницијативе. У вези са наведеним, приликом оцјењивања оспорене одредбе Суд је исту посматрао и у контексту других релевантних норми овог закона, односно члана 9. став 3. којим је предвиђена могућност раздвајања дјелатности производње и дјелатности дистрибуције топлотне енергије. У том случају се у цијени ове услуге посебно исказују трошкови испоручене топлотне енергије и трошкови њене дистрибуције до корисника, јер дистрибуција ове енергије такође изискује одређене трошкове.

            Дакле, према оспореној законској норми, корисник плаћа накнаду за пружену услугу дистрибуције, односно транспорта топлотне енергије до његових инсталација и у случају када у одређеном периоду није преузмао топлотну енергију за загријавање свог простора,  односно када се очитавање на његовом мјерном уређају није мијењало у односу на претходни обрачун. Оваквим прописивањем, по оцјени Суда, није дошло до повреде члана 59. став 2. Устава, како то сматра давалац иницијативе, јер се гаранције из ове уставне норме о заштити и плаћању накнаде за коришћење добара од општег интереса не могу довести у везу са оспореном законском одредбом. Суд сматра да се у конкретном случају ради о опредјељењу законодавца у смислу економски најцјелисходнијег нормативног рјешења, а са циљем ефикасног и квалитетног пружања ове комуналне услуге у јединицама локалне самоуправе. Наиме, дистрибуција топлотне енергије је у функционалној цјелини са производњом ове енергије, те је дистрибутер у обавези да током гријне сезоне континуирано обезбјеђује довођење топлотне енергије до инсталација корисника, без обзира на то колико ће те енергије бити преузето, односно потрошено. Због тога, по оцјени Суда, није супротно начелу уставности утврђивање обавезе плаћања накнаде за трошкове дистрибуције топлотне енергије, како је то прописано чланом 9. став 4. тачка г) Закона о комуналним дјелатностима у оспореном дијелу.

Како је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), у овом предмету одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.   

На основу изложеног одлучено је као у изреци овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.