Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 40. став 5. и  члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  26. јуна 2019. године,  д о н и о   ј е

 

 РЈЕШЕЊЕ

 

         Не прихвата се иницијатива за оцјењивање уставности члана 3. ст. 2. и 3. и члана 11. ст. 1. и 2. Закона о доприносима  („Службени гласник Републике Српске“ број 114/17).

 

 О  б  р  а  з  л  о  ж  е њ е

 

         Агенција за књиговодствено-ручуноводствене послове "Савић" Приједор дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности  члана 3. ст. 2. и 3. и члана 11. ст. 1. и 2. Закона о доприносима („Службени гласник Републике Српске“ број  114/17) због, како се наводи, несагласности са чл. 16, 50, 52, 63, 66. и 68. Устава Републике Српске. Поред оцјене уставности  наведених законских одредби,  давалац иницијативе тражи  да Суд оцијени  сагласност оспорених одредби Закона о доприносима са одредбама члана 13. Закона о рачуноводству и ревизији Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 94/15) и члана 17. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 117/11, 121/12 и 67/13). У иницијативи се, између осталог, истиче да се Законом о доприносима не може одређивати ко се сматра обвезником доприноса од самосталне привредне или професионалне дјелатности, те указујe на проблеме који настају у примјени због неусклађених законских рјешења  а све то, како се даље наводи, доводи до повреде наведених уставних принципа. Давалац иницијативе, не наводећи уставно-правне разлоге оспоравања, предлаже да Суд утврди да оспорена законска рјешења нису у сагласности са Уставом.

         Народна скупштина Републике Српске није доставила одговор на наводе из иницијативе.

          Оспореним чланом 3. Закона о доприносима  („Службени гласник Републике Српске“ број  114/17) прописано је да се лицима која самостално обављају привредну дјелатност, у смислу овог закона, сматрају лица која су за обављање те дјелатности регистрована код надлежног органа, односно уписана у регистар код надлежне организације под условом да нису обвезници доприноса на основу радног односа или корисници права на пензију (став 2), а лицима која самостално обављају професионалну дјелатност, у смислу овог закона, сматрају се лица која самостално у виду занимања и на основу посебне лиценце надлежног органа или организације обављају дјелатност искључиво на основу стеченог занимања (професије), као што су: адвокати, нотари, инжењери, архитекте, порески савјетници, тумачи, рачуновође, превозници и друга лична занимања под условом да: 1) ту дјелатност обављају на привременом основу и 2) нису обвезници доприноса на основу радног односа или корисници права на пензију. Према оспореном члану 11. Закона основица доприноса за лица која самостално обављају привредну дјелатност износи најмање 60% просјечне бруто плате у Републици за претходну годину, а према посљедњем податку Републичког завода за статистику објављеном у "Службеном гласнику Републике Српске" (став 1), а за лица која самостално обављају професионалну дјелатност основица доприноса је најмање у висини просјечне бруто плате у Републици за претходну годину, а према посљедњем податку Републичког завода за статистику објављеном у "Службеном гласнику Републике Српске" (став 2).

         У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је имао  у виду да је Уставом Републике Српске утврђено да се право запослених и чланова њихових породица на социјалну сигурност и социјално осигурање уређује законом и колективним уговором (члан 43. став 1), да Република јемчи минимум социјалне сигурности грађана и обезбјеђује функционисање јавних служби, у складу са законом (члан 61), да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и да се утврђује према економској снази обвезника (члан 63), те да Република, уређује и обезбјеђује, између осталог, порески систем, финансирање остваривања права и дужности Републике и друге односе од интереса за Републику (тач. 7, 17. и 18. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава).

         Такође, Суд је имао у виду и да се Законом о доприносима  уређује систем обавезних доприноса за финансирање пензијског и инвалидског осигурања, здравственог осигурања, осигурања од незапослености и дјечје заштите у Републици Српској (члан 1), те да је овим законом, између осталог, прописано: да се средства за финансирање потреба из члана 1. овог закона обезбјеђују путем уплате доприноса: 1) доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, 2) доприноса за здравствено осигурање, 3) доприноса за осигурање од незапослености и 4) доприноса за дјечију заштиту (члан 2. став 1), да је обвезник доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање, осигурање од незапослености и дјечије заштите физичко лице ‒ резидент Републике Српске које самостално обавља привредну или професионалну дјелатност (члан 3. став 1. тачка 6), да је основица доприноса укупан приход обвезника доприноса на који се плаћа порез на доходак који укључује доприносе који се плаћају у складу са овим законом, с тим  да се изузетно основицом доприноса сматрају и посебно одређене основице за поједине категорије обвезника утврђене овим законом (члан 10. ст. 1. и 2), да је уплатилац доприноса у смислу овог закона исплатилац прихода (примања) који представља основ за плаћање доприноса у складу са овим законом (члан 17), те да изузетно од члана 17. овог закона, уплату доприноса врши: обвезник доприноса из члана 3. став 1. тачка 6), члана 4. тачка 3, члана 5. т. 1), 2), 3), 4), 5) и 6) и члана 6. тачка 2) овог закона (члан 18. тачка 1).

         Полазећи од изложеног Суд је оцијенио  да одредбе члана 3. ст. 2. и 3. и члана 11. ст. 1. и 2. Закона о доприносима нису у несагласности са Уставом. Приликом овакве оцјене Суд је имао у виду да је законодавац Уставом био овлашћен да  законом уреди питања која се односе на плаћање доприноса за финансирање пензијског и инвалидског осигурања, здравственог осигурања, осигурања  од незапослености и дјечје заштите у Републици, а самим тим и да  уведе доприносе за пензијско и  инвалидско осигурање, здравствено осигурање, осигурање  од незапослености и дјечју заштиту у Републици, односно да утврди обвезнике тих доприноса, основицу за плаћање тих доприноса, лица која уплаћује те доприносе (уплатиоце доприноса), стопе доприноса, лица која су ослобођена од плаћања доприноса, као и  рокове за плаћање доприноса. Из наведеног, по оцјени Суда, произлази и овлашћење законодавца да oспореним законским одредбама прецизно дефинише појам обвезника доприноса од самосталне привредне или професионалне дјелатности, као и да утврди изузетак од основице доприноса у односу на лица која самостално обављају привредну или професионалну дјелатност у најмањем износу од  60% од просјечне бруто плате у Републици, односно бруто плата у Републици за лица која обављају професионалну дјелатност. На који начин ће законодавац дефинисати обвезнике доприноса од самосталне привредне или професионалне дјелатности, те  прописати основицу,  односно начин обрачуна основице  за ове категорије обвезника, израз је одређене законодавне политике у овој области о чему Уставни суд, сагласно члану 115. Устава, није надлежан да одлучује.

         Суд није разматрао уставност одредаба члана 3. ст. 2. и 3. и члана 11. ст. 1. и 2. Закона о доприносима, са становишта уставних рјешења која давалац иницијативе  наводи јер је  оцијенио да нису наведени разлози и објашњења у чему би се састојала евентуална повреда уставности оспорених законских одредби.

        У погледу захтјева за оцјену сагласности оспорених одредби Закона о доприносима са одредбама члана 13. Закона о рачуноводству и ревизији Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 94/15) и члана 17. став 1. Закона о занатско-предузетничкој дјелатности („Службени гласник Републике Српске“ бр. 117/11, 121/12 и 67/13) Суд  је утврдио да, према одредбама члана 115. Устава, Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну сагласност одредаба закона као прописа исте правне снаге.

        Остали наводи даваоца иницијативе  су  у домену  примјене оспорених одредаба Закона, о чему Уставни суд, сагласно члану 115. Устава Републике Српске, није надлежан да одлучује.   

         С обзиром на то да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Суд је, на основу члана 40. став 5. Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио без доношења рјешења о покретању поступка.

         На основу изложеног  одлучено је као у  изреци овог рјешења.

         Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-67/18

26. јуна 2019. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.