Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној  26. септембар 2018. године,  д о н и о   ј е

О Д Л У К У

           Одбија се приједлог за оцјењивање уставности члана 438. Закона о привредним  друштвима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 127/08, 58/09,  100/11, 67/13 и 100/17).

О б р а з л о ж е њ е

          Удружење "Спас пиваре УМА Бања Лука" из Бање Луке приједлогом је покренуло поступак за оцјењивање уставности члана 438. Закона о привредним друштвима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 127/08, 58/09, 100/11, 67/13 и 100/17). Наведене одредбе Закона о привредним друштвима оспорене су са становишта члана 5. ал. 1. и 4, члана 48. став 1. и  члана 54. Устава Републике Српске, као и са становишта члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, те члана 1. Протокола број 12. уз Конвенцију. У приједлогу се износе разлози због којих, по мишљењу предлагача, оспорено законско рјешење није у сагласности са наведеним одредбама Устава и Конвенције, а посебно се истиче повреда одредбе члана 54. Устава, која гарантује да сви облици својине имају једнаку правну заштиту, и с тим у вези наглашава да је на тај начин омогућено да се мањинским акционарима, мимо њихове воље, одузме њихова имовина, уз накнаду на чију висину не могу утицати или да евентуално правичну накнаду остварују у судском поступку са неизвјесним исходом. Образлажући наведено предлагач указује и на положај мањинских  акционара у "Бањалучкој пивари" а.д. Бања Лука, те предлаже да Суд утврди да оспорене законске одредбе нису у сагласности са Уставом.

         У одговору Народне скупштине Републике Српске наводи се, између осталог, да  су  институти принудне продаје и принудне куповине акција обрађени у Глави Ва Закона о привредним друштвима, те да институт принудне продаје акција подразумијева право акционара који посједује акције друштва које представљају најмање 90% основног капитала друштва (у даљем тексту: откупилац) да захтијева од мањинских акционара пренос њихових акција, након чега мањинским акционарима престаје чланство у друштву а да, са друге стране, институт принудне куповине акција представља право било ког од мањинских акционара да, од откупиоца, захтијева откуп преосталих акција мањинских акционара, под истим условима који важе за институт принудне продаје акција, као и да су ови институти, дакле, институт принудне продаје и институт принудне куповине потпуно равноправни,  а њихов циљ је  заштита интереса, права и положаја акционара, без обзира на висину учешћа у капиталу привредног друштва. У одговору се, такође, наводи да је нормирање ових института у Закону о привредним друштвима извршено у потпуности у складу са Директивом Европског парламента и Савјета 2004/25/ЕС од 21. априла 2004. године о понудама за преузимање, која уређује питање преноса акција мањинских акционара. С тим у вези у одговору се указује на  поједина рјешења из Закона о привредним друштвима, која су преузета из Директиве, а уз то се наводи да је законодавац, осим наведених законских рјешења, а у циљу што квалитетније примјене института принудне продаје и принудне куповине акција додатно обезбиједио права и интересе акционара приликом коришћења института принудне продаје и принудне куповине акција, и с тим у вези указује на одредбе чланова 438а и 438б овог закона. Оспоравајући  наводе из приједлога у одговору се истиче да у пракси спровођење института принудне продаје и принудне куповине акција зависи искључиво од воље откупиоца односно мањинских акционара, као и да предлагач изоловано посматра само оспорене одредбе члана 438. Закона, односно да не узима у обзир одредбе члана 439. Закона, којим је прописано да и мањински акционари имају право да изразе своју вољу и да од акционара који посједује акције друштва које представљају најмање 90% основног капитала друштва захтијевају откуп својих акција. У  одговору су, такође,  детаљно оспорени наводи предлагача који се односе на повреде одредаба Европске конвенције и њених Протокола, те указано на праксу Европског суда за људска права али и уставних  судова Хрватске и Њемачке у вези са оцјеном уставности  начина  уређења института принудне продаје и принудне куповине, односно  питања принудне продаје акција.

            Оспореним чланом 438. Закона о привредним друштвима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 127/08, 58/09,  100/11, 67/13 и 100/17) прописано је:

1. Скупштина акционара друштва може, на приједлог акционара који посједује акције друштва које представљају најмање 90% основног капитала друштва(у даљем тексту: откупилац), донијети одлуку о преносу акција осталих акционара на откупиоца уз плаћање примјерене новчане накнаде (у даљем тексту: накнада).

2. Удио откупиоца из става 1. овог члана одређује на основу односа номиналног износа укупног броја акција које посједује према основном капиталу друштва. Вриједност сопствених акција друштва одбијају се од основног капитала. Са сопственим акцијама друштва изједначавају се акције које припадају неком другом лицу, које их држи за рачун тога друштва.

3. Као акције које припадају откупиоцу рачунају се и оне акције које припадају друштву које је њему подређено или које за његов рачун или за рачун друштва које је њему подређено држи друго лице, а ако је друштво подређено физичком лицу и акције које иначе улазе у његову имовину

У поступку разматрања навода из приједлога Суд је имао у виду да је одредбама Устава у односу на које  је  оспорена  уставност члана 438. Закона о привредним друштвима и одредбама које су, по оцјени Суда, од значаја за оцјењивање уставности оспореног члана Закона о привредним друштвима утврђено: да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на гарантовању и заштити људских слобода и права у складу са међународним стандардима и владавини права (члан 5. ал. 1. и 4), ), да се права и слободе зајемчени овим уставом не могу одузети ни ограничити (члан 48. став 1), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања поједних права и слобода када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да сви облици својине имају једнаку правну заштиту (члан 54) и да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог,  својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора, економске односе с иностранством који нису пренесени на институције Босне и Херцеговине, тржиште и планирање, те основне циљеве и правце привредног, научног, технолошког, демографског и социјалног развоја, развоја пољопривреде и села, коришћење простора, политику и мјере за усмјеравање развоја и робне резерве  (тачка 6. и 8. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава).

Такође, у поступку разматрања основаности навода из приједлога Суд је имао у виду  одредбе члана 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, члана 14. Европске конвенције, као и члан 1. Протокола број 12 уз Конвенцију у односу на које је приједлогом тражено утврђивање несагласности оспорених одредби члана 438. Закона о привредним друштвима.

Чланом 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода прописано је да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1), те да претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2).

Чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђено је, поред осталог, да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбјеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус, а чланом 1. Протокола 12. уз Конвенцију предвиђено је да ће се свако право које закон прописује остваривати без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вјероисповијести, политичком и другом увјерењу, националном или друштвеном поријеклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу (став 1), и да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1. овог члана (став 2).

          Полазећи од изложеног Суд је утврдио да је Закон о привредним друштвима  донесен у оквиру уставне надлежности Народне скупштине да, сагласно тачки 6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава уреди, између осталог, правни положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора. Имајући у виду да права стечена по основу улагања капитала нису Уставом зајемчена права, већ права чија се садржина, обим и начин остваривања прописују законом, Суд је  утврдио да се Законом о привредним друштвима уређује оснивање привредних друштава, управљање друштвима, права и обавезе оснивача, ортака, чланова и акционара, повезивање и реорганизација (статусне промјене и промјене правне форме привредних друштава) и ликвидација привредних друштава, те да је овим законом, између осталог, прописано  да је акционарско друштво привредно друштво које оснива једно или више правних и/или физичких лица у својству акционара ради обављања одређене дјелатности, под заједничким пословним именом, чији је основни капитал утврђен и подијељен на акције (члан 179. став 1); да акционарско друштво може бити затворено и отворено (члан 188. став 1); да се акционарско друштво сматра отвореним ако оснивачи учине јавни позив за упис и уплату акција у вријеме оснивања друштва, односно ако такав позив учини друштво након оснивања (члан 191.став 1); да свака обична акција акционарског друштва даје акционару иста права, у складу са овим законом, оснивачким актом и статутом друштва која, поред осталог, укључује: право учешћа у раду скупштине друштва, право гласа у скупштини друштва тако да једна акција увијек даје право на један глас, право на дивидену, право располагања акцијама свих врста у складу са законом (члан 203). 

         Разматрајући наводе предлагача Суд је утврдио да оспорени члан 438. Закона о привредним друштвима није у несагласности са Уставом Републике Српске. Приликом овакве оцјене Суд је, прије свега, имао у виду да је акционарско друштво друштво капитала које оснивају правна, односно физичка лица ради обављања одређене дјелатности, под заједничим именом, чији је основни капитал утврђен и подијељен на акције, те да акционар по основу акције која представља дио основног капитала друштва стиче одређена права која акција даје, као што су право на управљање, право на дивиденду и друга законом прописана права као и да акционари остварују управљачка права на скупштини акционара у којој су сви акционари заступљени сразмјерно броју обичних акција које имају, тако да једна акција увијек даје право на један глас. Такође, Суд је имао у виду  и да су односи између акционара у отвореном акционарском друштву уређени сразмјерно улозима, односно бројем и класом акција којима акционари располажу као и да је одредбама овог закона омогућено мањинским акционарима да остваре одређена права односно да се заштите од евентуалне злоупотребе права већине, као што су право  да пред надлежним судом побија одлуке скупштине акционара, да тражи да надлежни суд наложи престанак друштва, да тражи од друштва да откупи његове акције ако гласа против одлуке друштва, да захтијева од акционара који стекне 90% акција друштва откуп својих акција. Полазећи од тога да већински акционар који има 90% акција има економски интерес да откупи преостале акције мањинских акционара, јер Закон није предвидио да се било која одлука друштва доноси сагласношћу свих акционара, оспореним законским рјешењем је, по оцјени Суда, омогућено већинском акционару да у случају евентуалне злоупотребе законом утврђених права мањинских акционара заштити своја права принудним откупом њихових акција, под условима прописаним законом. У том смислу прописивање да се акције преносе на откупиоца одлуком скупштине акционара уз плаћање примјерене новчане накнаде није, по оцјени Суда, у несагласности са мјеродавним одредбама Устава, и то из разлога што примјерена накнада у новцу, сагласно Закону о привредним друштвима, значи накнаду коју откупилац мора образложити (члан 438а), чију  примјереност након тога мора испитати један или више ревизора именованих од стране суда (члан 438б.), након чега сваки мањински акционар може, ако сматра да понуђена накнада није примјерена, предложити да суд у ванпарничном поступку одреди примјерену накнаду (члан 438д). Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да се оспореним прописивањем омогућава оптимално функционисање ове законом установљене правне форме привредног друштва односно да се успоставља равнотежа у остваривању међусобно супротстављених интереса  оног акционара који има 90% и више  акција  и акционара који имају 10% и мање акција, а с обзиром на чињеницу да Закон о привредним друштвима омогућава да и мањински акционари користе институт принудне продаје (члан 439). При томе прописивање  начина на који ће се остварити одговарајућа заштита  већинског и мањинског акционара је ствар законодаване политике и у оквиру је уставног овлашћења законодавца из тачке  6. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава, а Уставни суд у смислу члана 115. Устава није надлежан да оцјењује цјелисходност и оправданост оспореног законског рјешења.

         Приликом разматрања навода предлагача да је оспореним законским рјешењем повријеђен члан 1. Протокола број 1. уз Европску конвенцију, Суд је имао у виду став који је  Европски  суд за људска права  заузео у примјени овог члана Конвенције, према којем закони о приватним односима међу појединцима који укључују правила која одређују правне односе везане за имовину и, у неким случајевима, присиљавају појединца да преда својину другом лицу, као правила која су неопходна у демократском друштву, не могу у принципу бити у супротности са чланом 1. Првог протокола, под условом да уређујући правне односе међу појединцима на имовину, одређени закон не ствара неједнакост по којој би једно лице било произвољно и неправедно лишено имовине у корист другог лица. Имајући у виду да је оспореним законским рјешењем прописано да то право има акционар који посједује акције друштва које представљају најмање 90% основног капитала друштва, да ће одлуку о преносу акција осталих акционара на откупиоца донијети скупштина акционара уз плаћање примјерене новчане накнаде, те да је  одредбом члана  члан 438д Закона о привредним друштвима прописана, између осталог, и судска заштита мањинских акционара, ако сматрају да понуђена накнада није примјерена, Суд је оцијенио да оспореним законским рјешењем није повријеђено право на имовину заштићено чланом 1. Протокола број 1. уз Конвенцију.

       Наводе предлагача који се односе на повреду члана 48. став 1. и члана 54. Устава,  члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију Суд није разматрао зато што су паушални односно из разлога што предлагач није, у конкретном случају, навео у чему се састоји повреда ових одредаба Устава односно Конвенције.

        Суд, такође, није разматрао ни наводе предлагача који се односе на примјену у пракси оспореног законског рјешења, јер наведено, према члану 115. Устава, није у надлежности овог суда.

На основу изложеног  одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.