Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана  60. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 11. јула 2018. године,  д о н и о  ј е

 

О Д Л У К У

 

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 7. став 2. Закона о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске“ број 4/12), у дијелу који гласи „...од врсте дјелатности...“.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Асоцијација легалних приређивача игара на срећу из Бање Луке, коју заступа Сања Иличић-Лукенда, адвокат из Читлука, поднијела је Уставном суду Републике Српске (у даљем тексту: Суд) приједлог за утврђивање неуставности члана 7. став 2. Закона о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске“ број 4/12), у дијелу који гласи „од врсте дјелатности“. Предлагач сматра да је прописивање према коме се висина комуналне таксе одређује у зависности од врсте дјелатности којом се обвезник бави, у супротности са начелима владавине права, социјалне правде и тржишне привреде из члана 5. Устава Републике Српске (у даљем тексту: Устав), те да је супротно чл. 10.  и 50. Устава и члану 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама (у даљем тексту: Конвенција). Истичу да би износ ове таксе требало да буде исти за све њене обвезнике, као и да неизвјесност у пословање уноси непредвидивост одлука локалних заједница у погледу висине ове таксе. У прилог свом становишту предлагач наводи праксу Уставног суда Федерације БиХ која се тиче укидања одлука одређених локалних заједница које су вредновале врсту дјелатности обвезника као критеријум обрачуна износа комуналне таксе, те се указује на законска рјешења одређених сусједних земаља, када је релевантна материја у питању.

Народна скупштина Републике Српске није Суду доставила одговор на наводе из приједлога.

Чланом 7. став 2. Закона о комуналним таксама („Службени гласник Републике Српске“ број 4/12) је, у оспореном дијелу, прописано да скупштина јединице локалне самоуправе може да утврди комуналне таксе у различитој висини, зависно од врсте дјелатности.

Уставом Републике Српске је утврђено: да Република и општина буџетом утврђују јавне приходе и јавне расходе, док су средства буџета порези, таксе и други законом утврђени приходи (члан 62); да је обавеза плаћања пореза и других даџбина општа и да се утврђује према економској снази обвезника (члан 63), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни положај предузећа и других организација, основне циљеве и правце привредног развоја, као и друге односе од интереса за Републику (тач. 6, 8. и 18. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава); да општина преко својих органа у складу са законом, уређује и обезбјеђује обављање комуналних дјелатности, те преко својих органа у складу са законом извршава законе, друге прописе и опште акте Републике чије извршавање је повјерено општини, обезбјеђује извршавање прописа и других аката општине (члан 102. став 1. тач. 2 и 6).

Такође, Суд је имао у виду да је одредбама Устава у односу на које предлагач оспорава члан 7. став 2. Закона у наведеном дијелу, утврђено да се уставно уређење Републике темељи, између осталог, на социјалној правди, владавини права и тржишној привреди (члан 5. став 1. ал. 3, 4. и 5), као и да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и да уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко и друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), те да се економско и социјално уређење заснива се на равноправности свих облика својине и слободном привређивању, самосталности предузећа и других облика привређивања у стицању и расподјели добити и слободном кретању робе, рада и капитала у Републици као јединственом привредном  простору (члан 50).

Суд је, исто тако, узео у обзир да је Законом о комуналним таксама, између осталог, прописано: да комуналне таксе у складу са овим законом посебним актом утврђује град, односно општина, те да су комуналне таксе приход буџета јединица локалне самоуправе (члан 2); да се комуналне таксе могу утврдити за коришћење простора на јавним површинама, осим у сврху продаје штампе, књига и других публикација, приређивање музичког програма у угоститељским објектима и масовним скуповима, осим музике која се репродукује електронским или механичким средствима, истицање реклама на јавним и другим површинама, осим рекламних паноа и билборда поред ауто-путева, магистралних и регионалних путева, коришћење слободних површина за кампове, постављање шатора или других објеката привременог карактера, као и за картинг стазе, забавне паркове и циркусе, коришћење витрина ради излагања робе ван пословних просторија, држање пловних постројења, пловних направа и других објеката на води, држање ресторана и других угоститељских и забавних објеката на води, коришћење ријечне обале у пословне сврхе, коришћење простора за паркирање моторних, друмских и прикључних возила на уређеним и обиљеженим мјестима, одређеним за то актом скупштине јединице локалне самоуправе и истицање пословног имена правног лица или предузетника на пословним просторијама (члан 3. став 1. тач. а) до и), да је обвезник комуналне таксе корисник права, предмета и услуга за чије је коришћење прописано плаћање таксе (члан 4. став 1), да акт о утврђивању комуналне таксе доноси скупштина јединице локалне самоуправе, а њиме се утврђује: врста, висина, рокови, начин плаћања и ослобађања од плаћања комуналне таксе, док скупштина јединице локалне самоуправе може да утврди комуналне таксе у различитој висини, зависно од врсте дјелатности, површине, локације, односно зона у којима се налазе објекти, односно предмети или врше услуге за које се плаћа такса из члана 3. овог закона (члан 7), да су од плаћања комуналних такса ослобођене институције Босне и Херцеговине, органи, организације и јавне установе Републике Српске и јединица локалне самоуправе, акредитоване међународне организације, дипломатска и конзуларна представништва, организације,  односно  удружења од јавног интереса у Републици Српској и лица којима је рјешењем надлежног органа признато својство члана породице погинулих, умрлих, несталих и заробљених бораца, РВИ и цивилне жртве рата (члан 8. став 1. тач. а) до ђ), да актом о утврђивању комуналне таксе јединице локалне самоуправе могу да утврде и друге случајеве ослобађања од плаћања комуналних такса обвезнику који обавља нискоакумулативне и дефицитарне дјелатности, бави се старим традиционалним занатима, први пут покреће привредну или услужну дјелатност, уколико је обвезник предузетник, те ако запосли нове раднике, уколико је обвезник предузетник и обвезнику који је корисник права из социјалне заштите (члан 9).

Суд је имао у виду да буџетска средства у једној фискалној години, између осталог, чине буџетски приходи, а да су јавни приходи, приходи утврђени у складу са законом и остварени по основу пореза, такса, доприноса, накнада и других прихода којима се финансирају права и дужности Републике, општина, градова и фондова (члан 5. ст. 1. и 4. Закона о буџетском систему Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 121/12, 52/14, 103/15 и 15/16).

Законом о локалној самоуправи („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) прописано је да је Скупштина представнички орган, орган одлучивања и креирања политике јединице локалне самоуправе, који је, у смислу овог закона, између осталог, надлежан да доноси одлуке о комуналним таксама и другим јавним приходима, када је овлашћена законом (члан 39. ст. 1. и 2. тачка 10).

Чланом 1. Протокола 12. уз Конвенцију прописано је да је уживање свих права утврђених законом осигурано без дискриминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја коже, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, повезаност с неком националном мањином, имовинско стање, рођење или други статус (став 1), те да никог ниједан орган власти не смије дискриминисати ни по ком основу, као што је наведено у ставу 1 (став 2).

Имајући у виду изложено, Суд је утврдио да је Народна скупштина Републике Српске поступила сагласно својим уставним овлашћењима утврђујући и уређујући оспореним законом основне елементе система комуналних такси, предмет таксене обавезе, обвезника плаћања комуналне таксе, као и ослобађања од плаћања комуналне таксе. У надлежности Републике је да законом уреди област опорезивања и других фискалних давања, што обавезује законодавца да пропише врсте пореза и других дажбина, као и битне елементе ових обавеза, подразумијевајући ту, између осталог, начин њиховог утврђивања и плаћања.

Суд је утврдио да нису основани наводи предлагача према којима би висина комуналне таксе требало да буде иста за све њене обвезнике без обзира на врсту дјелатности којом се баве. Такса, у својој основи, представља еквивалент за рад државних органа и установа. Међутим, у области пореских и других фискалних давања законодавац увијек тежи реализацији циља социјалне правде у одређеном друштву, што даје легитимитет разлици у висини таксених износа када су различити обвезници у питању. У овом смислу, на висину таксе утиче не само трошак који је државни орган или институција имала приликом пружања тражене услуге, већ и корист коју је тражилац услуге остварио на основу рада исте, као и чињеница да ли постоји општедруштвени интерес да се одређена услуга, обави или корист остварује искључиво појединац, тражилац услуге. С тим у вези, уколико је јавни интерес за предузимање одређених радњи изузетно наглашен, друштво преузима на себе укупан или дио износа трошкова њиховог обављања,  као што је то у конкретном случају предвиђено чл. 8. и 9. оспореног закона. Стога се једнакост обвезника приликом одређивања такси не може темељити на општем карактеру ове обавезе, већ на основу вриједности коју ова услуга има за таксеног обвезника, те на њеном значају по друштвену заједницу у цјелини. Надаље, делегирајући скупштини једнице локалне самоуправе овлашћење да у зависности од врсте дјелатности пропише висину комуналних такси, законодавац на једнак начин третира круг лица који се баве истом дјелатношћу, тј. која се налазе у истим или сличним ситуацијама, што је сагласно уставном принципу из члана 10. Устава. Уставно јемство једнакости подразумијева не само једнак третман у једнаким ситуацијама већ и различит третман неједнаких случајева.

Стога је, према оцјени Суда, законодавац поступао у оквиру својих надлежности када је локалну скупштину овластио да, у оквиру утврђених критеријума, различито вреднује таксену обавезу обвезницима који се баве различитим врстама дјелатности, јер је општедруштвени интерес за њиховим обављањем наглашено различит, а идентична врста услуге органа општинске/градске управе за њихове тражиоце има, између осталог, вишеструко различит финансијски ефекат. На овај начин законодавац је регулисао у складу са принципом равномјерне расподјеле учешћа у оквиру општедруштвене обавезе финансирања јавних прихода, због чега нису основани наводи предлагача према којима оспорена одредба Закона доводи у неравноправан положај њене адресате. Како, дакле, члан 7. став 2. Закона, у оспореном дијелу, не прописује различит третман једнаких обвезника, то не може бити ријечи ни о повреди њихових права зајемчених чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију будући да се исти не може примјењивати аутономно.

Надаље, Суд је утврдио да оспореним прописивањем законодавац није нормирао супротно члану 50. Устава, јер уставне гаранције економских слобода нису апсолутне природе, већ су одређене законима и условљене инструментима економске и социјалне политике, а у складу са актуелним потребама друштва. Суд је становишта да је у искључивој надлежности законодавца да ове потребе цијени, те да, руководећи се њима, усваја адекватну легислативу, док сагласно одредбама члана 115. Устава, овај суд није надлежан да  утврђује оправданост процјене законодавца. Имајући у виду наведено, Суд је утврдио да нису основани ни наводи предлагача према којима је оспорено прописивање супротно начелима владавине права, социјалне правде и тржишне привреде из члана 5. Устава.

С обзиром на изложено, а имајући у виду да Устав не утвђује предмет, поступак или начин опорезивања или наплате других дажбина, нити садржи ограничења у овом смислу, Суд је оцијенио да је, предвиђајући врсту дјелатности као параметар за одређивање висине комуналне таксе, оспорено прописивање у оквиру уставних овлашћења законодавца да регулише материју о којој је ријеч.

Такође, будући да у складу са чланом 115. Устава Суд није овлашћен да оцјењује примјену општих аката, наводи којима се указује на могућност да јединице локалне заједнице злоупотријебе овлашћења из члана 7. став 2. Закона, нису од значаја за одлучивање у овој устаноправној ствари.

Исто тако, с обзиром на чланом 115. Устава дефинисани стандард оцјене у поступцима контроле уставности закона пред Судом, наводи којима се указује на праксу другог суда, као и другачије уређење релевантне материје у иностраном правном систему, нису од уставноправног значаја.

На основу изложеног Суд је одлучио као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.

Број: У-91/17

11. јула 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.