Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка а), члана 60. став 1. тачка д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 28. марта 2018. године, д о н и о  ј е                                                         

 

О  Д  Л  У  К  У

 

Одбија се приједлог за утврђивање неуставности члана 124. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) и члана 1. Закона о измјени и допуни Закона о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 116/16).

Одбацује се приједлог за оцјењивање сагласности члана 124. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) са чланом 4. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14).

 

О б р а з л о ж е њ е

 

Синдикат правосуђа Републике Српске из Бање Луке приједлогом је покренуо пред Уставним судом Републике Српске (у даљем тексту: Суд) поступак за оцјењивање уставности члана 124. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) и члана 1. Закона о измјени и допуни Закона о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 116/16). Приједлогом је тражена оцјена уставности наведених одредби Закона у односу на члан 39. став 5. Устава Републике Српске, као и оцјена сагласности члана 124. Закона о раду са чланом 4. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14). У образложењу наведеног цитирана су оспорена законска рјешења, као и одредба Устава и Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској, са којима, по мишљењу предлагача, оспорене одредбе нису у сагласности, те закључује да у конкретном случају постоји посредна дискриминација запослених у остваривању права на плату и увећања исте по основу минулог рада у односу на носиоце правосудне функције. Сагласно изложеном, у циљу јединствене примјене права, предложено је да се оспорене законске одредбе, како је наведено, укину или измијене и усагласе са Уставом Републике Српске. 

У одговору који је у име Народне скупштине Републике Српске, као доносиоца оспорених закона, сачинио Одбор за уставна питања Народне скупштине наводи из приједлога оцијењени су неоснованим. Образлажући овакав став, наведено је да је законодавац сагласно својим уставним овлашћењима донио Закон о раду који се примјењује на све запослене, изузев у случају кад су права, обавезе и одговорности запослених по основу рада у појединим областима уређена посебним законом, што је у конкретном случају и учињено, тј. Законом о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске, као посебним законом, прописан је начин утврђивања и обрачун плата, накнада и других примања запослених у правосудним институцијама. Сматрају да оспорени закони обезбјеђују легислативни оквир за остваривање основних слобода, права и дужности грађана Републике Српске, те да је законодавац, цијенећи разлоге цјелисходности и јавног интереса, усвојио оспорене законе у постојећем тексту успостављајући баланс између законске мјере и циља који се жели постићи. У одговору је, такође, наглашено да Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност закона, у конкретном случају Закона чија је одредба оспорена са Законом о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској, и у вези с тим указују на став Суда изражен у Одлуци број: У-75/04 од 15. јануара 2009. године (погрешно наведен број У-74/05 од 15. јануара 2009. године). Предлаже се да Суд, на основу изложеног, приједлог не прихвати.            

Оспореним чланом 124. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) прописано је да се плата из члана 123. овог закона увећава 0,3% за сваку годину радног стажа, уколико другим законом, колективним актом или уговором о раду није другачије одређено (став 1), да се плата радника, поред увећања из става 1. овог члана, у складу са општим актом и уговором о раду увећава по основу отежаних услова рада, прековременог рада, рада ноћу, рада празником и другим данима у које се по закону не ради (став 2) и да се општим актом и уговором о раду могу утврдити и други случајеви у којима радник има право на увећање плате (став 3).

 Оспореним чланом 1. Закона о измјени и допуни Закона о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 116/16) прописано је да се у Закону о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 31/14) у члану 6. став 3. мијења и гласи: "Основна плата за сваку навршену годину стажа осигурања увећава се: а) до навршених 25 година 0,3%, б) након навршених 25 година свака наредна година 0,5%".                                                                                      

У поступку разматрања навода из приједлога Суд је имао у виду да је Уставом Републике Српске утврђено: да свако по основу рада има право на зараду, у складу са законом и колективним уговором (члан 39. став 5), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу Устава, осим ако је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, док се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе (тачка 12. Амандмана XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава), као и да закони, статути, други прописи и општи акти морају бити у сагласности са Уставом (члан 108. став 1).

Законом о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) прописано је: да радник има право на плату, накнаду плате и друга примања у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 12. став 1. тачка 1); да се плата из члана 120. став 1. овог закона састоји од дијела плате за обављени рад и времена проведеног на раду, увећања плате прописаних овим законом, општим актом и уговором о раду и других примања по основу радног односа, у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 121. став 1); да се плата за обављени рад и вријеме проведено на раду састоји од основне плате и дијела плате за радни учинак (члан 122); да се основна плата одређује на основу услова потребних за рад на пословима за које је радник закључио уговор о раду утврђених општим актом и времена проведеног на раду (члан 123. став 1); те да се плата из члана 123. овог закона увећава 0,3% за сваку годину радног стажа, уколико другим законом, колективним актом или уговором о раду није другачије одређено (члан 124).

Законом о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 31/14 и 116/16) је прописано: да се овим законом уређује начин утврђивања плата, накнада и осталих личних примања запослених у судовима и тужилаштвима Републике Српске, Правобранилаштву Републике Српске, казнено-поправним установама Републике Српске, Судској полицији Републике Српске и Центру за едукацију судија и тужилаца Републике Српске (члан 1); да се одредбе овог закона не примјењују приликом утврђивања плате за судије и тужиоце у Републици Српској (члан 2); да се плата из члана 1. овог закона састоји од основне плате, додатка на плату и пореза и доприноса који се уплаћују за плату (члан 3); да су начин обрачуна и исплата плата јединствени за сва лица из члана 1. овог закона, а зависе од радног мјеста и платне групе (члан 5. став 2); да се основна плата обрачунава и исказује мјесечно за пуно радно вријеме према радном мјесту и одговарајућој платној групи, и да се основна плата за сваку навршену годину стажа осигурања увећава: а) до навршених 25 година 0,3% и б) након навршених 25 година свака наредна година 0,5% (члан 6. став 3).

Цијенећи цитиране уставне и законске одредбе, Суд је оцијенио да су наводи предлагача неосновани. Приликом ове оцјене Суд је имао у виду да Устав Републике Српске не познаје ограничења у погледу надлежности законодавца да системским или посебним законима регулише право на зараду по основу рада, као и да не утврђује начин на који ће се одређивати плата и њена структура, укључујући увећање плате по основу стажа осигурања, што подразумијева његово овлашћење да, поред осталог, одреди начин на који ће се утврђивати плате, а тиме и увећања плате по основу стажа осигурања.

Имајући у виду наведено Суд је оцијенио да се законодавац, доносећи оспорене законе, кретао у границама Уставом утврђених овлашћења, поготово с обзиром на чињеницу да је у ставу 1. члана 124. Закона о раду прописао да се оспорене одредбе примјењују уколико посебним законом није другачије прописано, што је у овом случају и учињено Законом о измјени и допуни Закона о платама запослених у институцијама правосуђа Републике Српске. Наиме, Амандманом XXXII на Устав Републике Српске, којим је замијењен члан 68. Устава, утврђено је да Република уређује и обезбјеђује, поред осталог, радне односе (тачка 12). Полазећи од тога да уставотворац уређује право на зараду по основу рада, а да је, у конкретном случају, законодавац уставним овлашћењима овлашћен да законом уреди питања остваривања права на зараду, те да се услови и начин одређивања зараде уређују законом и колективним уговором (члан 39. став 5. Устава), Суд је оцијенио да питање на који ће се начин регулисати плата представља одраз цјелисходности и законодавне политике уређивања ових односа тако да, сходно члану 115. Устава, не може бити предмет оцјене Суда.

Такође, према члану 115. Устава, Уставни суд није надлежан да оцјењује међусобну сагласност одредби члана 124. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) са чланом 4. Закона о платама и накнадама судија и тужилаца у Републици Српској („Службени гласник Републике Српске“ број 66/14), с обзиром на то да се ради о актима који имају исту правну снагу и који су донесени од истог органа.           

На основу изложеног одлучено је као у изреци ове одлуке.

Ову одлуку Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић. 

Број: У-40/17

28.марта 2018. године 

 

ПРЕДСЈЕДНИК

УСТАВНОГ СУДA

Мр Џерард Селман, с.р.