Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске, члана 37. став 1. тачка д) и члана 61. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 20. децембра 2017. године, д о н и о  је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

Одбацује се приједлог за оцјењивање уставности и законитости Посебног колективног уговора за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/07).

О б р а з л о ж е њ е  

Приједлогом (у поднеску означен као иницијатива) Општине Соколац, заступане по начелнику Општине Миловану Бјелици, пред Уставним судом Републике Српске (у даљем тексту: Суд) покренут је поступак за оцјењивање уставности и законитости Посебног колективног уговора за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/07). Подносилац приједлога оспорава поменути колективни уговор у односу на тачку 4. Амандмана XXXII на Устав, којим је замијењен члан 68. Устава, и члан 108. Устава Републике Српске. У образложењу се наводи: да су поменути колективни уговор закључили Синдикат управе Републике Српске и Министарство управе и локалне самоуправе, на основу чл. 160. и 161. Закона о раду ‒ пречишћени текст („Службени гласник Републике Српске“ број 55/07) и члана 65. Општег колективног уговора („Службени гласник Републике Српске“ број 27/06); да је ступањем на снагу Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) поменути закон престао да важи, те да је одлуком Суда број У-36/06 од 26. новембра 2008. године („Службени гласник Републике Српске“ број 125/08) утврђено да Општи колективни уговор („Службени гласник Републике Српске“ број 27/06) није у сагласности са Уставом и законом; да нови колективни уговор није закључен у законом одређеном року; као и да Одлука Владе Републике Српске о утврђивању увећања плате, висине примања по основу рада и висине помоћи раднику („Службени гласник Републике Српске“ број 53/16), која је темпоралног карактера, не супституише посебни, већ општи колективни уговор; те се предлаже да Суд утврди да је оспорени акт неуставан.

У одговору Министарства управе и локалне самоуправе оспорени су наводи из приједлога, те се указује на члан 269. став 2. Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16), према којем одредбе Општег и посебних колективних уговора које су на снази на дан ступања на снагу тог закона и које нису у супротности са њим остати на снази до закључивања колективних уговора у складу са тим Законом, а најдуже три мјесеца од дана ступања на снагу овог закона. Слиједом наведеног, оспорени колективни уговор престао је да важи. Уз то, истиче се да је Одлука Владе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 53/16) донесена у складу са Законом о раду, као оквир за једнообразно поступање послодаваца у Републици, а тиме и органа јединица локалне самоуправе, с циљем да се запосленима не умањи обим права у односу на права утврђена овом одлуком, Законом о раду, Законом о локалној самоуправи и Законом о статусу функционера јединица локалне самоуправе, те да наводи у погледу поменуте одлуке нису од значаја за овај уставноправни спор.

Одговор на наводе из приједлога дао је Синдикат управе Републике Српске, који је потписник предметног колективног уговора, у коме се наводи да је Закон о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) ступио на снагу 20. јануара 2016. године, те, такође, указује на одредбу члана 269. став 2. овог закона. Имајући у виду да је 20. априла 2016. године престао да важи оспорени колективни уговор, сматрају да је беспредметно разматрати исти, те предлажу да Суд обустави поступак.

            Оспорени Посебни колективни уговор за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/07) закључили су Синдикат управе Републике Српске, с једне стране, и Министарство управе и локалне самоуправе, на основу чл. 160. и 161. Закона о раду – пречишћени текст („Службени гласник Републике Српске“ број 55/07) и члана 65. Општег колективног уговора („Службени гласник Републике Српске“ број 27/06). Овим колективним уговором се, према члану 1, уређују права, обавезе и одговорности радника и послодаваца која проистичу из рада и по основу рада, као и друга питања која нису на потпун и цјеловит начин уређена Законом о локалној самоуправи, Законом о раду или другим законом и Општим колективним уговором.      

Разматрајући наводе из приједлога Суд је имао у виду да је ступањем на снагу Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) престао да важи Закон о раду („Службени гласник Републике Српске“ бр. 38/00, 40/00, 47/02, 38/03, 66/03, 20/07 и 55/07 ‒ пречишћени текст), који је означен као правни основ оспореног појединачног колективног уговора.   

Прелазним и завршним одредбама Закона о раду („Службени гласник Републике Српске“ број 1/16) прописано је да ће учесници у закључивању колективних уговора из чл. 240. и 241. тог закона у року од 60 дана од дана ступања на снагу приступити преговарању ради закључивања колективних уговора у складу са одредбама Закона, као и да ће одредбе Општег и посебних колективних уговора који су на снази на дан ступања на снагу Закона и које нису у супротности са Законом остати на снази до закључивања колективних уговора у складу са тим законом, а најдуже три мјесеца од дана његовог  ступања на снагу (члан 269).

С обзиром на то да је поменути Закон о раду ступио на снагу 20. јануара 2016. године, Суд је утврдио да је протеком три мјесеца од дана његовог ступања на снагу престао да важи и оспорени Посебни колективни уговор за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/07).

Имајући у виду наведено, Суд је, на основу члана 37. став 1. тачка д) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 104/11 и 92/12), одлучио да приједлог за оцјену уставности и законитости Посебног колективног уговора за запослене у области локалне самоуправе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 114/07) одбаци, јер не постоје процесне претпоставке за вођење поступка и одлучивање по закону.

На основу изложеног одлучено је као у диспозитиву овог рјешења.

Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић,  Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и aкадемик проф. др Снежана Савић.