Уставни суд Републике Српске, на основу члана 115. Устава Републике Српске и члана 61. став 1. тачка г) Закона о Уставном суду Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 104/11 и 92/12), на сједници одржаној 20. децембра 2017. године,  д о н и о   ј е

Р Ј Е Ш Е Њ Е

         Не прихвата се  иницијатива за оцјењивање уставности члана 141. тачка 5. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16).

О б р а з л о ж е њ е

        Зора Бабић из Градишке дала је Уставном суду Републике Српске иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности члана 141. тачка 5. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16). Из садржине иницијативе произлази да  оспорена законска одредба, којом је прописано да службенику престаје радни однос када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања или 60 година живота и 40 година стажа осигурања,  није у сагласности са одредбама чланова 10. и 39. ст. 1. и 4. Устава Републике Српске. Давалац иницијативе сматра да се оспореном одредбом Закона, супротно наведеним одредбама Устава, којим су утврђена једнака права свим грађанима и  право на рад, службеници и намјештеници у органима јединица локалне самоуправе стављају у неравноправан положај у односу на друге запослене, јер је Законом о раду, као прописом општег карактера, прописано да радни однос престаје кад радник наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања. Предлаже да Суд утврди да оспорена одредба Закона није у сагласности са Уставом као и да, до доношења коначне одлуке, обустави њену примјену.

         Разматрајући дату иницијативу Суд је, Рјешењем број У-1/17 од 22. фебруара 2017. године покренуо поступак за оцјењивање уставности члана 141. тачка 5. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16). Истим рјешењем Суд није прихватио иницијативу за обустављање примјене оспорене законске одредбе.

         Народна скупштина Републике Српске доставила је одговор на рјешење о покретању поступка у коме је оспорила наводе из иницијативе  истичући, прије свега, да Уставни суд на основу члана 115. Устава Републике Српске није надлежан да оцјењује међусобну усаглашеност закона, као и да се оспорено законско рјешење подједнако односи на све службенике у јединицама локалне самоуправе, због чега није дошло до повреде гаранција из члана 10. Устава. Уз то, у одговору се наглашава да оспорена законска одредба не доводи у питање ни гаранције о праву на рад и слободу рада из члана 39. став 1. Устава, и у вези са тим указују на Рјешење овог суда број У-23/14 од 19. новембра 2014. године. У одоговору се, такође, наводи да незадовољство одређеним законским рјешењем не може бити предмет оцјене уставности, већ законодавне процедуре, те да није у надлежности Уставног суда да цијени цјелисходност оспореног законског рјешења. Због свега наведеног предлажу да Суд иницијативу не прихвати.

         Оспореним чланом 141. тачка 5. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ број 97/16) прописано је да службенику престаје радни однос када наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања или 60 година живота и 40 година стажа осигурања.

         У поступку разматрања навода из иницијативе Суд је имао у виду да је Уставом  Републике  Српске утврђено: да су грађани Републике равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на расу, пол, језик, националну припадност, вјероисповијест, социјално поријекло, рођење, образовање, имовно стање, политичко или друго увјерење, друштвени положај или друго лично својство (члан 10), да свако има право на рад и слободу рада, те да запосленима може престати радни однос противно њиховој вољи на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором (члан 39. ст. 1. и 4), да се слободе и права остварују, а дужности испуњавају непосредно на основу устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом, те да се законом може прописати начин остваривања појединих права и слобода само када је то неопходно за њихово остваривање (члан 49. ст. 1. и 2), да Република уређује и обезбјеђује, између осталог, радне односе, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите (тачка 12.  Амандмана XXXII на Устав Републике Српске којим је замијењен члан 68. Устава), као и да се систем локалне самоуправе уређује законом (члан 102. став 2).

        Полазећи од наведених одредаба Устава Суд је оцијенио да је Република овлашћена да законом, у конкретном случају Законом о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе уреди, на цјеловит начин, начела дјеловања службеника, права и дужности службеника, неспојивост и сукоб интереса, врсте радних мјеста, трајање радног односа, планирање и поступак запошљавања, премјештај службеника због потреба рада, стручно оспособљавање и усавршавање, напредовање у служби, престанак радног односа и престанак потребе за радом службеника, као и друга питања од значаја за службенике и намјештенике у органима јединица локалне самоуправе.

         Имајући у виду да је законодавац овлашћен да у оквиру уређивања и обезбјеђивања радних односа предвиди и начин престанкa радног односа против воље запосленог, то оспорена одредба члана 141. тачка 5. Закона о службеницима и намјештеницима у органима јединице локалне самоуправе  није, по оцјени Суда, несагласна с Уставом. Наиме, наведено прописивање престанка радног односа службеника у органима јединице локалне самоуправе сагласно је овлашћењу из члана 39. став 4. Устава, а да ли ће законодавац престанак радног односа уредити једним или  са више закона и да ли ће разлози  престанка радног односа за различите категорије запослених бити уређени на исти или различит начин питање је законодавне политике, о чему према члану 115. Устава, није надлежан да одлучује Уставни суд. Чињеница да оспорена одредба Закона на другачији начин уређује престанак радног односа него Закон о раду не даје основ за утврђивање њене неуставности.

           Оспорена одредба члана 141. став 5. Закона, по оцјени Суда није, у несагласности  ни са чланом 10. Устава. Наиме, разлог за престанак радног односа утврђен у оспореној одреби члана 141. став 5. Закона је једнак за све службенике запослене у органима јединице локалне самоуправе, а уставни принцип једнакости из члана 10. Устава не подразумијева једнакост у апсолутном смислу те ријечи, већ гарантује једнакост грађана који се налазе у идентичним ситуацијама. 

         Наводe даваоца иницијативе да постоји несагласност оспореног законског рјешења са одредбама Закона о раду ("Службени гласник Републике Српске" број 1/16) које прописују разлоге за престанак радног односа Уставни суд није оцјењивао јер, према члану 115. Устава, није надлежан да оцјењује међусобну сагласност  прописа исте правне снаге.

        На основу изложеног одлучено је као у диспозитиву овог рјешења.

        Ово рјешење Уставни суд је донио у саставу: предсједник Суда мр Џерард Селман и судије: Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, проф. др Душко Медић, Ирена Мојовић, проф. др Марко Рајчевић и академик проф. др Снежана Савић.